Историја Југославије (В. Ћоровић) 5.18

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Писац: Владимир Ћоровић


пети период.
XVIII. Последњи Обреновићи.

1. Аустрофилска политика краља Милана. — 2. Борба радикала против краља Милана. — 3. Краљ Александар Обреновић.

Успеси постигнути на Берлинскоме конгресу знатно су подигли ранијим поразима пољуљани углед Аустро-Угарске на Балкану. Њен савез са Немачком год. 1879., којем ће после три године приступити и Италија, појачао јој је значај и у европској политици. Дотле несигурна и тучена у два последња рата (год. 1859. и 1866.), Аустро-Угарска почиње опет веровати у себе и водити активнију и у крајњој линији офанзивну политику.

У Србији њен утицај постаје пресудан. Огорчен држањем Русије у санстефанским преговорима, и видећи очигледне аустриске успехе у политици у Берлину и иначе, кнез Милан се од год. 1878. сасвим обрнуо према Бечу. Год. 1880. одузео је владу од русофилских либерала, које је водио Јован Ристић, и довео је на управу новоорганизовану »напредну странку« интелектуалаца и богате београдске чаршије која је, више из опортунизма него из уверења, повела аустрофилску политику. Када је, марта год. 1881. погинуо руски цар Александар II од нихилистичке бомбе, кнез Милан и добар део Срба са њим поверовали су да ће Русија дуго боловати од унутарњих нереда и да неће моћи са ранијим интересом утицати на прилике у Европи. То, као и проглас Румуније за краљевину, утицали су знатно на кнеза Милана да 16. јуна год. 1881. доврши преговоре и оклопи Тајну конвенцију с Аустро-Угарском. Том конвенцијом Србија се обавезивала да неће трпети никакве агитације на своме подручју у корист српског елемента који се налазио под хабзбуршком династијом, урачунавајући ту и Босну и Херцеговину, а Аустро-Угарска је опет узимала на се да штити династију, помаже српско ширење према југу, али не у правцу Новога Пазара, и да призна проглас српске краљевине. Према једној тачци те конвенције, Србија се обавезала да неће склапати никаква новог уговора са којом другом државом без претходног споразума са Бечом, и да неће дозволити долазак на своје подручје ниједној туђој војсци. За те преговоре, вођене у највећој тајности, није знала ни сама српска влада, све до последњег часа. Ова Тајна конвенција доводила је Србију у готово полувазалан положај према Дунавској Монархији, а компензације које је доносила биле су више личног и сујетног карактера него стварне добити. Можда се најпозитивнија тековина те Тајне конвенције састојала просто у томе што нам је уштедела аустриско непријатељство за известан низ година, пуних унутарњих криза у Србији. У спољашњој политици она је, с друге стране, била видна опомена Русији и њеној према Србима неправедној и неувиђавној политици последњих година. Али, зато је морала бити напуштена свака акција у традицији Начертанија и кнеза Михаила; нарочито је морала бити жртвована и свака помисао о активнијем раду на југословенском јединству. То још не значи да кнез Милан није водио никакве националне политике. Напротив, баш за његова времена почиње живљи рад Срба у Старој Србији и Маћедонији. Кнез Михаило је мислио у првом реду на Босну, док кнез Милан упире очи на југ. Као главни радник у тим областима постало је Друштво св. Саве, основано у лето год. 1886.

Као независна и проширена, Србија се 22. фебруара год. 1882. прогласила за краљевину. Али, у својој државној и економској политици дуго је била под утисцима неповољнога биланса ратовања за ослобођење и одлука Берлинскога конгреса. Финансиску и политичку консолидацију земље отежавала је својевољна политика краља Милана, која му је донела оштру и у нашој историји дотад никад тако популарну опозицију једне нове странке, чији је програм тражио радикалне промене и пун суверенитет народа. Та нова странка са радикалним програмом брзо је освојила целу Србију и потисла потпуно напредњаке, а свела на петину старе либерале. Духовни отац странке био је млади социјалиста Светозар Марковић, који је умро пре него што је странка организована, год. 1875., а главни успех имала је да захвали, сем својој начелности и борбености, понајвише вештој агитацији, пером и речју, Пере Тодоровића и истрајности и систематском раду у народу њеног вођа Николе Пашића, који ће од год. 1876. па све до смрти, год. 1926., за пуно пола века, бити мећу главним политичким људима Србије, а четврт века једно од најодговорнијих лица за њену судбину. Први пут се радикална странка јавно истакла год. 1876. у Крагујевцу, где је однела победу на општинским изборима, и том приликом развила борбени црвени барјак са натписом Самоуправа, како ће се после, од год. 1880., звати и њен главни партиски орган. Год. 1882. позивао је већ Тодоровић, на првој смотри младе странке у Крагујевцу, народ да засуче рукаве, »па јуриш у политику«. Нагли и неочекивани успех странке натерао је краља Милана на непромишљене и насилне мере против ње, које су год. 1883. довеле до буне у тимочком крају, око Зајечара и Књажевца. Преки суд је изрекао том приликом 21 смртну пресуду и лишио странку многих вођа, али је није сломио. Напротив, она је знатно допринела да падне сам краљ.

Кад је 6. септембра год. 1885. проглашено у Пловдиву уједињење Бугарске и Источне Румелије, краљ Милан је нашао да се тиме повређују Берлински конгрес и балканска равнотежа на штету Србије, и, потицан од извесних кругова у Аустрији а нарочито у Мађарској, где се слушала реч министра Калаја, објавио је 2. новембра рат Бугарима, на које је био киван из више разлога. Али, у томе рату није добро прошао. У борбама на Сливници, 5.—7. новембра, Срби су, ушавши у рат потпуно неспремни и без имало одушевљења, претрпели пораз и били одбачени из Бугарске. Бугарска војска пређе потом сама у напад и поседе Пирот. Даље ратовање прекинуло је посредовање Аустрије 16. новембра. Мир је мало после тога склопљен у Букурешту (фебруара год. 1886.) на основу стања какво је било пре рата. Србија није изгубила ништа територијално; али, изгубила је много од свога угледа.

После овога великог неуспеха, који је углавном био неуспех лично краља Милана и његове политике, опозиција диже главу. Под притиском народнога незадовољства, које је освајало готово све редове у земљи; узбуђен сукобима са краљицом Наталијом, својом женом сувише своје главе и упорном, са којом се, са пуно скандала, и раставио; у моментима готово живчано растројен до лакомислености у поступцима, краљ је 22. фебруара год. 1889. објавио своју оставку на престо, пошто је неколико недеља пре тога, 22. децембра год. 1888., прогласио нови, од Скупштине примљени, веома слободоумни устав, са пуним суверенитетом народа. Краљ Милан се одрекао у корист свога сина Александра, јединога законитога потомка династије Обреновића. Како је млади краљ био још малолетан (рођ. год. 1876.), то су уместо њега вршила суверенску власт три намесника, која је према уставу именовао краљ Милан: Јован Ристић и ђенерали Коста Протић и Јован Белимарковић.

Владавина последњега Обреновића била је без имало среће. Док је краљ Милан имао ипак извесних успеха, и то видних, као што су независност и проширење Србије, дотле је влада његовога сина донела само низ државних удара и разних дворских скандала. Непријатељи наше народне ствари обилато су искористили честе кризе у Србији, а нарочито Бугари у Маћедонији, који су тамо развијали веома живу пропаганду помоћу своје Егзархије. Чак се било почело да губи и српско име. У нуфуским тефтерима Турци су присталице Патријаршије: Грке, Србе, Јермене и Румуне, звали просто »урум-милет« или их трпали у Грке, док су присталице Егзархије звали Бугарима.

Млади краљ почео је своју владу једним државним ударом, 1. априла год. 1893., када је збацио, смрћу Косте Протића окрњено и сувише странчарски у искључиво либералном смислу опредељено, Намесништво, и када је сам себе пре времена прогласио пунолетним. Потом је год. 1894. укинуо устав од год. 1888. и вратио стари Намеснички устав од год. 1869., којим је Круни давано право да именовањем посланика (на два народна по једног свог) исправља израз народне воље. После је краљ, 6. априла год. 1901., дао нови устав, којим је први пут у Србији уведен дводомни систем. Али, ускоро је и тај устав привремено укинуо, 24. марта год. 1903., да би извео извесне промене по својој вољи. Повратак краља Милана у Србију на трајан боравак, 7. октобра 1897., довео је до нове заоштрености између династије и радикала. Један атентат, извршен на краља Милана на Ивањ-дан год. 1899., даде прилике обојици краљева да искале своју мржњу на радикале и да највећи део радикалних вођа ставе пред преки суд, и да их даду осудити на робијање, мада са атентатом нису имали никакве везе. Д-р Владан Ђорђевић, много-писац и непоуздани историчар овога времена, човек са много иницијативе и активности, али и са пуно позе и разметљивости, био је као претседник владе од 1897.—1900. послушан орган за све краљевске ћуди до једне, и то последње. По младога краља беше најкобнија веза и женидба са Драгом Машин, дворском дамом његове мајке, удовицом једнога инжењера, женом проблематичне прошлости, која ни по својим моралним ни по својим интелектуалним особинама није била за тако високо место. Краљ Александар се њом оженио 23. јула год. 1900. Због тог брака краљ Милан је раскинуо све везе са сином и повукао се у Беч, где је наскоро и умро (29. јануара год. 1901.). Са њиме се у томе питању сложио и претседник владе. Обојица и сви им пријатељи осећали су добро да је тим неразумним кораком млади краљ изгубио највећи део већ прилично поколебанога угледа и да је довео у питање и сам опстанак династије. Јавна срамота са лажном бременитошћу краљичином, коју је немилосрдно утврдио један руски стручњак послан у Србију од самог царског двора, самовоља краљева у поступцима личним и државним његова несталност и непоузданост у државној политици; затим наметљиво и скоројевићско држање краљичине родбине, гласови да ће један од краљичине браће, из породице Луњевица, доћи за наследника престола, — све то изазва против Двора огромно незадовољство у народу. Крај томе режиму, који Србији није донео готово никаква успеха, него само низ излишних потреса, учинила је једна официрска завера. У ноћи 28./29. маја год. 1903. известан број официра, понајвише млађих, упао је у Двор и убио тамо и краља и краљицу.

Династија Обреновића била је тако искорењена и Србија је имала да бира себи новога краља. Без икаква предомишљања за новога краља би изабран 2. јуна кнез Петар Карађорђевић, који се у то време бавио у Женеви. Девет дана потом стигао је краљ Петар у Београд, праћен симпатијама готово свих Срба, и 12. јуна положио је заклетву на устав од год. 1888., који је Скупштина, са малим изменама, повратила у живот.