Историја Југославије (В. Ћоровић) 5.16

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Писац: Владимир Ћоровић


пети период.
XVI. Уједињена омладина српска и кнез Михаило.

1. Уједињена омладина српска. 2. Добијање градова. 3. Кнез Михаилова политика. 4. Погибија кнежева.

У српскоме делу нашега народа шездесетих година XIX века само се сањало и говорило о скором уједињењу народном. Сва политика кнеза Михаила ишла је за тим циљем. Због тога он год. 1861. доноси закон о народној војсци и живо ради на војничком спремању и оружању Србије. За министра војнога доводи францускога мајора Иполита Мондена, и поверава му устројство српске војске. »Тада је (пише С. Јовановић) постала она песма која је, поред свега свога слабога текста, била наша Марсељеза за читаве нараштаје: »Дрино водо хладна, разбацуј свој ток, јер је српска слава обновила скок!« У тој песми певало се кнезу Михаилу: »Михаило славни, цар Душану равни!« На челу своје тек зачете сељачке армије, он је изгледао свету неодољиви ратник и велики балкански освајач као цар Душан«.

Два велика европска народа, Немци и Талијани, радили су баш у ово време живо, свима средствима, да изврше дело свога народнога уједињења. Народносно питање беше уопште постало главно питање савремене Европе. Чеси, Пољаци, Мађари, Румуни, Грци, Срби и Хрвати сву су народну енергију трошили само у томе правцу да дођу до своје слободе и до спајања свих својих народних снага. Тај национални полет освојио је нарочито омладину. Са романтичарским одушевљењем, које је нешто задржала али нимало није угушила реакција и неуспех покрета од год. 1848.—1849., развио се култ србовања и маштање о будућој српској величини. Израђује се тип »Србенде«, одушевљеног, правог, народног човека и борца, са тежњом да се остане »расан« и незаражен Западом, и са допуштањем да у извесном часу, као класични Марко, може пустити срцу на вољу и своје велико одушевљење залити »румеником«. Пева се само о обнови Душанова царства, о Милошу и Марку. Литографије наших историских лица, нарочито цара Душана, као победника на коњу, опкољена грбовима свих земаља српских, шире се у масама кроз народ. Сва наша поезија тога времена шкрипи зубима, витла јатаганима и тражи »Туре«, да га тера до иза Стамбола. У то време много се и са љубављу негује историја. Наши људи су однекуд налазили да су Срби и Французи најплеменитији народи у Европи; људи чак из Сент Андрије шаљу црквена звона у Призрен; а млади учитељи из Срема или Бачке иду у Мостар, Сарајево, Скопље. Најпопуларнији израз свих пансрпских тежњи онога времена, одржава« све до наших времена, дан је у славноме колу Бранкова Ђачкога растанка, чију је мисао као јасан национални програм узео за наслов један књижевно-национални лист у Карловцима (Бранково Коло, 1895.— 1913.). Српска омладина, национална до егзалтације, до »кипећег одушевљења«, развила је нарочито своју активност шездесетих година. Њени зборови учесташе; није било већег српскога места где омладина није узела неког учешћа у јавном животу. Њен главни вођ уз Светозара Милетића, Владимир Јовановић, говорио је са пуно убеђења »да је данас цео српски народ млад, и да је цео српски народ омладина, и да је омладина цео српски народ«. На великој скупштини, држаној у Новоме Саду 15.—18. августа год. 1866., створена је организација Уједињене омладине српске као претеча уједињене српске државе. У називу је сав програм. Борбено расположење обузело је све наше људе. Чак је у Сарајеву образован веома активан одбор Омладине, који хвата везе и са осталим местима Босне. Цетињски господар, кнез Никола, кличе тада Онамо 'намо, једну од најлепших и најсилнијих песама српске родољубиве поезије; старачки Ђорђе Малетић пева Убојну трубу; Ђура Јакшић с огорчењем упозорава како Милијонима народа пиште. Љубомир Ненадовић, који тајанствено саопштава: »Нешто нам се ваља, ваља иза брега«, позивао је у другој песми Марка да гони Турке, јер је »устанку дошло време«. Многима се тада чинило да кнез Михаило сувише оклева, да би требало да је активнији, и Змај се неколико пута ругао »београдским бакама« како акцију одлажу са пролећа на пролеће. Мада пансрпски, покрет је овај у исти мах и југословенски. У бечкој Зори, која је главни члан у Омладини и покретач новосадске скупштине, има чланова Бугара, честе су везе са Словенцима и тражи се споразум са Хрватима. Њена химна ће, по програму рада, почињати после речима: »Боже братимства, љубави, слоге«. На београдској омладинској скупштини год. 1867. даје се програмска изјава да скупштина сматра Хрвате за чланове Уједињене омладине српске, као што би се и Срби сматрали за чланове хрватске омладине. У своје коло они прихватају н Словенце. У целој концепцији има ширине и полета, верује се у велико и тежи се за идеалним.

Мада се толико спремао на борбу и уговарао толике савезе, кнез Михаило ипак није предузео ништа веће у спољној политици. Један мали улични инцидент у Београду, на Чукур-чесми, када су турски низами убили једног српског дечака и једног српског полицајца који је потрчао да се нађе на месту, и када је, због тога, дошло до велике узрујаности и 5. јуна год. 1862. до бомбардовања Београда из турског града на Калимегдану, чинило се да је створио повод за крупније догађаје. Чинило се да ће сад настати велики обрачун измећу Србије и Турске. Кнез је био спреман на борбу; али, ипак је, у последњи час, пристао да ствар узму у своје руке велике силе, законски јемци српске аутономије. Србија тада још није била спремна за борбу већих размера. Конферисања претставника великих сила у Београду и Цариграду отегла су се дуго, јер су оне биле подељене у српски (Русија, Француска) и антисрпски логор (Аустрија и Енглеска). Када је год. 1866. имало доћи до рата измећу Пруске и Аустрије, Бизмарк је преко једног дипломатског чиновника, саветника посланства Фила, понудио Србији и Румунији да уђу у борбу против Аустрије. Али, кнез Михаило је и тада оклевао, уосталом сасвим мудро и опрезно. Од тога савеза Србија не би много добила, јер није било у интересу саме Пруске да Аустрију смртно погоди; напротив, Бизмарк је већ тада помишљао на могућност каснијег савеза са њом. Да је ушла у рат, Србија би навукла сигурно на се за дуг низ година аустриско непријатељство. Овако, поражена и обавезана српским држањем, о којем је била обавештена, Аустрија је сматрала за дужност да бар у неком, по њу безопасном, питању покаже предусретљивост према Србима. Тако је у питању остајања турских гарнизона у Србији одмах после рата од год. 1866. прешла на српску страну и тиме допринела да се поремети однос сила у српску корист и да се то питање скине са дневнога реда. Порта је била нагнана на попуштање. 6. априла гад. 1867. предали су Турци кнезу Михаилу кључеве Београда, и њихови гарнизони напустили су и њега и градове Шабац, Смедерево и Кладово. Овај добитак градова био је једини стварни и видни успех Михаилове владавине, цењен у извесним круговима нарочито стога што је изведен без капи крви.

Аустриски конзул у Београду, Ленк, извештавао је 12. децембра год. 1867. своју владу о једном разговору који је водио са кнезом после тога. »Ја сам изнео на тапет и егзалтацију која међу јужним Словенима све више узима маха, а исто сам тако изрично напоменуо и о агитационим покретима мећу Словенима уопште, које потпирује неко споља. На то је одговорила Њ. Светлост: — Такви национални велеитети сада су на дневноме реду, па када нису спречавали Талијане и Немце у томе, зашто да се то баш Словенима забрањује? — Када ја приговорих да се не могу у томе погледу изједначити општепознати културни народи, какви су Немци и Талијани, са Словенима, одговорио је кнез Михаило: — Узмимо да је тако; али, зашто да не могу имати исте аспирације и простији елементи, кад би могли можда развити више спретности него просвећени и често прекопросвећени народи«. Овакво отворено заступање националне идеологије пред једним страним, и то не много пријатељским претставником, даје нам довољно прилике да претставимо кнеза на делу, међу својим људима, и да, онда, потпуно разумемо зашто је његово име постало тако популарно, мада је он сам лично, аутократ, закопчан, тешко приступачан, уживао мало симпатија у либералним круговима Србије, а нарочито у омладини. Кнезу се због његовога крутога става замерало прилично и преко Саве и Дунава. Међутим, у оцени његова рада у томе правцу треба имати на уму ово: 1. Најјачи људи тадање Европе, Наполеон III, Бизмарк, Кавур, да би имали што слободније руке у спољној политици, били су у унутарњој веома својевољни. Кнез је у њима видео непосредне примере и следио их је, уколико већ по својој природи није нагињао таквом типу владавине. 2. Кад се ближе прегледа рад наших омладинских, либералних, државника, са којима је кнез имао да ради, види се да је он веома подложан критици. Као у књижевности, они добрим делом посрћу и у политици. Млади, тек изишли из школа, често скоројевићи, са главама пуним још непроверених теорија, са атавизмима наше расе која се брзо одлучује на акцију, без политичког искуства, насртљиви, они уносе забуну и, да имају дуже власт, они бије још више и безобзирније употребили на опасне експерименте и за личне амбиције. Њихов став има и подоста комичнога. Замислите младога и не баш изузетно даровитога Јеврема Грујића који са позом мудријега учи владању Милоша, тога препреденога вештака свих »музевирлука«. Или, какву политичку зрелост да очекујете од тих људи који у ондашњој Србији, са још турским пашом у Београду, и са познатим нашим политичким страстима, и у ондашњем српском свету под Турцима, који је певао Лазара и српску круну златну и надао се њеној обнови, проповедају републиканску федерацију балканских народа — по типу Швајцарске! Кнез Михаило и његова влада несумњиво су претеривали у многим својим апсолутистичким поступцима; али, када бране своје становиште, они често износе разлоге који се тешко побијају. »Ја могу на прсте избројати све европски образоване људе у мојој земљи«, говорио је кнез, »њих нема више од десет или дванаест. Установе једне земље не праве се за дванаест највише образованих људи; оне се морају подешавати према општем нивоу народа«.

Живот кнеза Михаила пресечен је пре времена. У Топчидеру, 29. маја год. 1868., он је пао као жртва једне приватне завере, која је имала и извесних политичких мотива. Потресен, заридао је на тужну вест Петар Прерадовић, говорећи како у кнежевој раци

Лежи у њој покрај твога т'јела
Мртвих нада поворка нам ц'јела.

А цео свет тадање политичке Србије зарицао се мртвоме кнезу: »Твоја мис'о погинути неће!« Први уметнички споменик у Србији подигнут је врло брзо баш њему, а на споменику десна кнежева рука показује према Босни, која је заузимала прво место у његовим политичким плановима.