Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 4.6
| ←<< | ISTORIJA JUGOSLAVIJE Pisac: Vladimir Ćorović |
>>→ |
1. Početak reformacije kod Slovenaca. — 2. Primož Trubar i njegovi saradnici. — 3. Jugoslovenske težnje slovenačkih reformatora. — 4. Reformacija kod Hrvata. — 5. Katolička reakcija. — 6. Ilirsko ime za Jugoslovene.
Otkako je Martin Luter, 31. oktobra god. 1517., na vratima crkve u Vitenbergu pribio ovoj čuveni akt sa 95 tačaka, u kojima je bio voljan da se javno, sa svakim, spori o izvesnim odredbama rimske crkve, krenuta je, bez uzmaka, oštra borba protiv dotadanjeg rada i morala na papskoj kuriji. Veliko nezadovoljstvo u katoličkim redovima, koje se godinama prikupljalo i sa vremena na vreme izbijalo u pojedinim pokretima, nije moglo više da se zaustavi. Sa Luterom su protestovale uskoro čitave pokrajine i ubrzo čitavi narodi. Južnjaci, za koje bi se po Makijavelijevoj tvrdnji: »ukoliko je koji narod bliže Rimu, glavi naše vere, utoliko ima manje vere«, moglo pomisliti da će biti glavni nosioci novoga pokreta, ostali su, ipak, gotovo svi verni papi; uz Lutera je prvenstveno pristao u životu oporiji i u svojim moralnim pogledima stroži sever.
Prva jugoslovenska oblast u koju je dopro novi Luterov pokret bila je Slovenačka, a prve konkretnije vesti o javljanju toga pokreta u njoj potiču već iz god. 1525. Njegovi nosioci su spočetka nemački sunarodnici Luterani, i to, kao i u samoj Nemačkoj, u prvom redu inteligencija i veći deo plemstva, muškog i ženskog. U slovenački puk prodrlo je novo učenje postepenom propagandom znatno docnije, tek u drugoj polovini XVI veka. Razloga za širenje reformacije bilo je više i oni su u bitnosti isti kao i na drugim stranama gde je ona naišla na dobar prijem; to su suviše velika bogatstva i prihodi pojedinih crkvenih velikodostojnika, koji su više politički ljudi nego sveštenici; zatim bedno stanje seoskog sveštenstva, kojega je bilo malo, koje nije bilo obrazovano, i koje se, da bi se moglo održati, bavilo svim mogućim poslovima a zanemarivalo svoje prave dužnosti; i najzad, i iznad svega, prema tom negativnom kao pozitivna privlačnost — upotreba narodnog jezika u bogomoljama, koja je crkvu približila narodu. Protiv već mrtvog i narodu nedostupačnog latinskog jezika reformatori su kao prvi uslov za uspeh vere istakli zahtev da se evanđeoska reč ima kazivati na-rodnim jezikom. U Slovenačkoj, gde su slovenski jezik godinama zapostavljali i plemićski i vojni i crkveni krugovi, moralo je prijatno dirnuti ljude kada su im se novi propovednici počeli obraćati na njihovom narodnom jeziku i time i njih same dizati iz njihovog dotle podređenoga položaja, u kojem je pripadnost slovenskoj grupi smatrana kao neki duhovni nedostatak.
Velik deo ljudi iz alpiskih zemalja studirao je u XVI veku u Nemačkoj, u Tibengenu, Vitenbergu i Jeni, gde je Luterovo učenje imalo moćan uticaj. Po jednoj statistici učio je tada u samom Tibingenu 301 đak iz Kranjske, Koruške, Štajerske i Gorice. U tom broju nalazilo se, pored plemića i građana, i mladića seoskoga porekla. Oni su, prirodno, glavni nosioci Luterova učenja. Od god. 1525., kad se ljubljanski biskup Krištof Ravbar počeo tužiti na prve propagatore novih ideja, koji unose nemir u crkvu, pokret se neprestano širio, mada je kralj Ferdinand god. 1527. izdao najstrože naredbe protiv njega. Na čelu toga pokreta u Ljubljani bio je sekretar zemaljskih staleža Matija Klombner. Karakteristična je činjenica da se već god. 1528., prilikom službene crkvene vizitacije, u Vitanju narod tužio kako im župnik ne zna slovenskoga jezika, i kako se o tim činjenicama već onda počelo voditi računa. Kao propovednik slovenskome puku počeo je svoju svešteničku karijeru i Primož Trubar (rođen 8. juna god. 1508. u Raščici kod Ljubljane), koji se vaspitavao kod tršćanskoga liberalnoga biskupa Petra Bonoma. Ovaj je svojim đacima govorio o idejama Erazma Roterdamskoga i Kalvinovim, i već rano pripremio Trubara na put kojim je docnije pošao. U Ljubljani, od god. 1531. Trubar ulazi u krug Klombnerov, čita opise cvinglijevaca i postaje propovednik novih ideja. Kada je god. 1536. za ljubljanskoga biskupa došao Franjo Kacijaner, prijatelj Luterovih pristalica, a možda i sam potajni pobornik Reformacije, postao je Trubar posle izvesnog vremena ljubljanski kanonik i, zahvaljujući svome novome položaju, uticajniji nego pre. Kada je po Kacijanerovoj smrti († god. 1543.) na ljubljansku biskupsku stolicu došao Urban Tkalčić ili Tekstor i sa njim življa reakcija katoličke crkve, Trubar se nije mogao da održi na ovom položaju i morao je čak da beži iz Austrije. On, naravno, nije bio i jedina žrtva. Zemaljski poglavar Štajerske i vojni zapovednik na granici, baron Ivan Ungnad, koji je studirao u Vitenbergu i lično dolazio u dodir sa Luterom, i koji je posle, na svome visokome položaju, bio stub Reformacije, morao je isto tako god. 1556. napustiti Austriju. Pobegavši iz Austrije, Trubar se nastanio u Bavarskoj, kao propovednik i župnik u Rotenburgu i Kemptenu.
U Nemačkoj, gde je izbliza mogao pratiti živu aktivnost protestanata, počeo je i on da štampa prve svoje knjige za Slovence, da bi razvio i pojačao stvoreni pokret. Prva njegova dela, objavljena pod pseudonimom, u Tibingenu, najverovatnije god. 1551., štampana goticom, jesu Katehizam, i Abecedarij »in der Windischenn Sprach«. U njegovim spisi-ma za Slovence se upotrebljava baš taj plemenski naziv (»vsem Slovencom«), Ta dela, mada mala i neugledna, imaju veliki značaj, jer njima počinje stvaranje nove i prave slovenačke književnosti na narodnom jeziku.
Sa Trubarom domalo dolaze u tešnje veze Ungnad i učeni Kopranin Petar Vergerije, čovek široke humanističke kulture, koji je kao biskup prešao u protestante i morao, kao i drugi, tražiti zaštite u Nemaca. U Vergerijevoj glavi začela se misao da se pokret Reformacije proširi među sve Jugoslovene i da se za taj cilj spremi prevod Svetoga pisma.
God. 1554., kada je došao na tu misao, Vergerije je počeo da prikuplja i saradnike, da bi je mogao i ostvariti. Primož Trubar se spočetka kolebao, izvinjavajući se velikom tegobom toga posla. On ne zna hrvatski, a teškoća je bilo za takav rad i sa samim slovenačkim jezikom, koji je imao više dijalekata a bio bez ikakve književne tradicije. Ali, Vergerije se ipak nije pokolebao. Na ličnom sastanku u Ulmu došlo je između njega i Trubara god. 1555. na kraju krajeva do sporazuma. Rešilo se da se za saradnike nabave dva Slovenca i dva Hrvata. Za tu ideju Vvrgerije je pridobio i virtemberškoga hercoga Hristofora, koji je odredio godišnju pomoć od 300 forinti za uređenje jedne za to preko potrebne slovenske štamparije, koja je posle doista i proradila u Urahu god. 1561. Prvi prevod jednog dela Evanđelja, Evanđelje sv. Mateja, objavljen je god. 1555. latinicom, na slovenačkom, kao »južinica« toga budućeg veliko obeda koji su spremali Vergerije i Trubar. No, naskoro potom dođe do ljutog razlaza između njih. Prvi je u svemu vodio glavnu reč i Trubara prikazivao samo kao svoga pomoćnika i izvršioca svojih ideja, što je ovoga drugoga, na kome je ležao sav posao, duboko vređalo. God. 1561. Vergerije je konačno napustio rad na slovenskom prevodu Biblije i odao se drugim poslovima, a Trubar je za to vreme nastavljao i objavljivao po partijama svoj početi prevod.
Sem Vergerija živo je radio na tome da se spremi prevod Svetog pisma na slovenskome jeziku, pristupačnom svima Jugoslovenima, i baron Ungnad. Slovenski jezik pristupačan svima Jugoslovenima nije uopšte postojao, čak ni pojedina jugoslovenska plemena nisu imala još svog pravog književnog jezika. Zahtev je bio veoma težak za izvođenje, a krasan kao ideja. To je prva misao o jednom jedinstvenom jugoslovenskom jeziku, koji bi obuhvatio sve. Samo, kako doći do njega? Ovi dobri ljudi videli su da slovenački ne odgovara toj težnji. Stoga su traženi ljudi iz »slovenskih« oblasti, iz Dalmacije, iz Hrvatske, između uskoka, da oni pomognu. Kako su u upotrebi bile i glagolica i ćirilica, oni se rešiše da uzmu oba pisma, glagolicu za Hrvate, a ćirilicu za Srbe i oblasti katoličke i muslimanske gde se to pismo kod njih upotrebljavalo. Kao prvog saradnika na tome poslu dobio je za glagolicu sveštenika Stepana Istranina, zvanoga Konzula, koji je bio prognan iz otadžbine i došao Trubaru. God. 1557. počeo je Stepan, uz Trubara, da prenosi Bibliju sa slovenskoga na hrvatski, a u tome poslu dopunjavao ga je od god. 1559. i Anton Dalmatin, isto sveštenik iz Istre, koji je radio u dodiru sa više zemljaka i sa pouzdanijim znanjem od Stepana. Dalmatin je u Urahu dao i prva obaveštenja za rezanje slova u ćirilici, pa je posle postao i slagač i štampar knjiga rađenih njima. Međutim, videlo se da je Stepanovo i Antonovo znanje dosta ograničeno i da za posao treba još ljudi, naročito takvih koji su sigurniji u ćirilici i koji bolje poznaju srpskohrvatski. Posle izvesnog vremena pridobili su dva pravoslavna kaluđera, Matiju Popovića i Hercegovca Jovana Maleševca. Ovaj drugi bio je doista dobar poznavalac slovensko-srpske pismenosti, jer je od god. 1524. prepisao više knjiga za naše manastire u Trebinju i Sv. Trojici kod Plevalja. Ova dvojica našla su se sigurno među uskocima, koji su u to vreme dolazili na hrvatsko-kranjsku granicu. Pedesetih godina XVI veka protestantski pokret na toj strani imao je već znatan broj svojih pristalica. U Metlici je osnovana hrvatska protestantska škola, a Grgur Vlahović iz Ribnika važio je kao jedan od najuglednijih hrvatskih propovednika. On je doveo ove uskočke popove u vezu sa Trubarovim saradnicima, pošto se i sam bavio prevodom Biblije.
Ali, Trubar izgleda da nije bio čovek podesan za saradnju sa drugima. Kao ranije sa Vergerijem, on se god. 1561. razišao i sa Ungnadom, pa sa obojicom hrvatskih saradnika, Stepanom i Antonom, i najzad sa ljubljanskim aktivnim Klombnerom. Od god. 1566. živi stalno do svoje smrti, do god. 1586., kao pastor u Deredingenu, gde marljivo radi na književnosti. Međutim, protestantski pokret uze i bez njega maha. Od god. 1561. stvorila se u Ljubljani jaka protestantska, potpuno sređena, opština, koja osniva i svoju gimnaziju. Drugo važno središte za Hrvate postade Metlika. U njoj je u avgustu god. 1559. bio održan jedan mali crkveni sabor, koji je, između ostaloga, imao da pregleda dotadanji rad na prevodu Biblije i da se pobrine za dalje mere da se taj korisni posao završi. Dobar prevod Biblije smatran je, sasvim prirodno u protestantskom pokretu, kao hitna i najvažnija potreba, i na njemu se radilo nekoliko godina uz živ interes svih glavnijih ljudi. Za štampanje Biblije i drugih knjiga uređene su dve štamparije, jedna u Tibingenu, a druga u Urahu. Ova druga je posle smrti Uvgnadove († god. 1564.) obustavila rad. Jovan Maleševac, koji je znao kako stoje stvari u narodu pod Turcima, ali koji je inače u svojim planovima bio ponekad dosta nerealan, preporučivao je da se štamparija iz Uraha prenese možda u Mletke, pošto je mletačkih štampanih knjiga već bilo u prometu i narod ih je uzimao. On je, dalje, govorio: da u njegovoj otadžbini ima štampara koje bi mogli dobaviti za rad i ovamo na strani; a posebno je naglašavao da treba knjige štampati ćirilicom, jer se ona upotrebljava sve do Carigrada. Možda bi se mogla štampati knjiga i za samoga sultana sa pravim tumačenjem evanđelja, »te pokušati sve Turke obratiti na pravu vjeru«. Ovu sugestiju, tako očigledno fantastičnu, prihvatili su, ipak, mnogi ljudi, a među njima čak i baron Ungnad, koji je, šta više, saopštavao i nemačkim knezovima. Trubar je god. 1577. čak tvrdio kako ima već i sigurnih vesti o tom da se ova cela akcija oseća plodno među Turcima, koji počinju svoju decu potajno krštavati i učiti katihizis! Rad Popovićev i Maleševčev, mada počet sa tako dalekim planovima, nije dugo trajao. Oni nisu bili dorasli za taj teški posao koji se od njih tražio, a čuli su, verovatno, i za negodovanje svojih suvernika, koji su se bojali da ovi ne rade o kakvoj izdaji pravoslavlja. God. 1563. doista je popa Matiju, verovatno iz tih motiva, svojom rukom ubio jedan drugi uskočki pop.
Pokret reformacije, kojem su na čelu svuda stali učeni ljudi, imao je od početka široke ambicije. Išlo se svesno za tim da se on ne zaustavi na uskom području alpiskih zemalja, nego da obuhvati sve južne Slovene i ceo Balkan uopšte. Ako ostavimo na stranu onaj fantastični plan sa preveravanjem turskoga sultana, mi vidimo da se u ovom drugom pravcu, na širenju pokreta među južnim Slovenima, radilo stvarno i to za duži niz godina. To je prvi kulturni pokret u kojem se tražila i našla saradnja Srba, Hrvata i Slovenaca. Motiv za traženje te saradnje bila je verska revnost reformatora, ali su kako taj pokret tako i njegova sredstva išli za tim da se naglasi etnička zajednica svih naših plemena, koje ovo kulturno delo ima još više da približi. »Znajte (govore ovi ljudi sami) da jesmo sa tim našim tlmačenjem vsim slovenskoga jezika ljudem služiti hoteli, najprvo vam Hrvatom i Dalmatinom, lotom takajše Bošnakom, Bezjakom, Srbljanom i Bulgarom«. Metlički sabor kazuje to isto god. 1559. Biblija je namenjena da prođe kroz svu Dalmaciju do Jadranskoga Mora, isto kao kroz Hrvate, Bosance, Srbe i sve tamo do Carigrada«. Tu misao ponavlja i baron Ungnad god. 1562., koji zbog toga preporučuje da se knjige upućuju tamo, ako ne ide drukčije, ono i džabe, samo da prava božja reč prodre što dalje. Na prekore da je jezik u knjigama Trubarovim samo jedan dijalekat slovenski, koji neće razumeti svi ljudi kojima se njegove knjige upućuju, odgovorili su kranjski staleži, verovatno pod njegovom sugestijom, 9. decembra god. 1563. ove vanredno važne reči: »Što se tiče jasnoće i razumijevanja tih knjiga, očito je, ako i Istrani, Dalmatinci, Hrvati, Bezjaci i Bošnjaci govore donekle (in terminis) različito, ipak se oni s malo muke i truda mogu razumjeti, a tako je slično i u Nemačkoj« (F. Bučar). Teško je naći za prilike XVI veka jasnijeg izraza za osećanje narodne celine nego što je ovaj ovako svesno podvučeni, sa primerom Nemačke i njenih plemenskih dijalekata. U času kada su se ljudi, pri radu na jednom novom poslu, oslobodili od svih dotadanjih predrasuda, verskih i pokrajinskih, kad su u težnji da stvore nešto bolje bacili širi pogled oko sebe, oni su, sasvim prirodno, videli kao dan jasnu činjenicu da taj narod od Alpa do blizu Carigrada, rastavljan svim mogućim pregradama, ipak ustvari pretstavlja celinu.
Među Slovencima samim pokret Reformacije izazvao je čitavu duhovnu revoluciju. On je trgao ljude na otpor, probudio im narodnu svest, stvorio narodnu književnost. God. 1584. dobili su oni konačno svoj prevod Biblije, delo Trubarevo (prevod Novoga zaveta već god. 1582.) i njegova pomagača Jurja Dalmatina, uz druge spise protestantskoga veroispovedanja i verske pouke i zabave. Naročito su postale popularne njihove crvene pesme, objavljivane u šest pesmarica. Od god. 1551. do god. 1595., kad je izašla poslednja njihova knjiga, objavili su reformatori oko 50 knjiga namenjenih Slovencima. »Bez obzira na jednostranost sadržaja te pismenosti i na nejasnosti kakvo bi značenje za narodnosne odnose u Slovenačkoj imala konačna pobeda protestantizma (pisao je lepo F. Kidrić), Slovenci moraju biti večno zahvalni Reformaciji što je dokazala da se i slovenskim jezikom može štampati i pisati; što je odredila zdravu osnovu književnom jeziku (na osnovu kranjskih govora) i pravopisu; što je izradila razne crkvene književne spise i među njima Bibliju, literarno delo trajne vrednosti; što je stvorila osnovu za teorisko proučavanje jezika i njegova blaga; i naročito što je prisilila rimsku crkvu da se otrese svoje nebrižljivosti za štampanu slovenačku reč«.
I kod Hrvata se uticaj Reformacije osetio dosta jako, mada ne toliko kao kod Slovenaca. Bio je, pre svega, ograničen samo na područje slobodnih Hrvata, odnosno na Istru, Hrvatsko Primorje i užu Hrvatsku do iza Zagreba. Najaktivniji bio je u tada pretežno hrvatskoj Beloj Kranjskoj i u Istri, koja je dala najveći broj saradnika za prevod i štampu hrvatskih knjiga (Vergerija, Stepana Konzula, Jurja Cvečića, Matiju Pomazanića i dr.). Otud u tim protestantskim knjigama i prevlađuje istarski čakavski dijalekat. Iz Istre su bili i čuveni naučnici protestantski toga doba Matija Vlačić (M. Flacius Illyricus) i Matija Grbić. U Hrvatskoj je izvesno vreme živo propovedao Grgur Vlahović, koji je to činio delimično na poziv samoga bana Petra Erdedija (1557.—1567.). Još više su širili novu veru nemački oficiri na Krajini. U tada osnovanoj tvrđavi Karlovcu spominju se dva propovednika Reformacije: jedan koji je za oficire propovedao nemački, a drugi za vojnike sa srpskohrvatskim jezikom. Novoj veri bio je naklonjen i sigetski junak Nikola Zrinjski, a njegov sin Đuro izagnao je sa svoga područja u Međumurju sve katoličke sveštenike. Na svom dobru u Nedelišću osnovao je Đuro, od nekoliko pisaca slavljen kao prijatelj knjige, protestantsku štampariju, koja je naskoro prenesena u Varaždin, a odatle u Mađarsku. U Varaždinu (u toj štampariji) objavio je god. 1586. svoju nimalo originalnu ali popularnu Postilu poznati hroničar Anton Vramec, koji je inače bio katolički sveštenik, ali i pisac sa izvesnim tendencijama protiv papa. Njegova hronika (iz 1578.) izazivala je dugo zbog toga sablazan u krugovima pravih katolika.
Velik deo slavonskog plemstva i njihovih ljudi, koji su bili pristalice Zapoljine, prišli su pokretu Reformacije, da i tim vidnije obeleže svoju protivnost prema katoličkome kralju Ferdinandu. Ali, književne aktivnosti kod njih nije bilo, niti je, koliko se danas zna, među njima delovao neki protestantski propovednik većeg značaja. Među hrvatske doseljenike u Erdelju pozvali su, međutim, nemački plemići Stepana Konzula, da ih uputi u nova učenja. Na toj svojoj misiji Stepan je po svoj prilici i umro.
Prema bibliografiji F. Bučara u njegovoj Povijesti hrvatske protestantske književnosti objavili su protestanti do god. 1564. za Srbe i Hrvate 13 svojih spisa glagolicom (među njima prvi kao »probni list«), 8 ćirilicom, za tri godine (1561.—1563.), sa jednim probnim listom, i 9 latinicom. Od njih su najslabije išle knjige ćirilicom: prvo stoga što se u turske oblasti s austriske vojne granice knjiga teško proturala; drugo, što su Srbi u svome pravoslavlju bili uporni, i što je baš tih godina obnovljena patrijaršija une-la nove energije u rad; i najzad, što je izgled slova, dijalekat i sadržaj tih knjiga bio neobičan za onaj mali broj pismenih Srba, vaspitanih u tradiciji srpsko-slovenske književne kulture. To je važilo i za Srbe pod Turcima i za one koji su se nalazili u državi Zapoljinoj, pod Mlecima i pod Austrijom.
Bilo je sasvim blizu pameti da reakcija katoličke crkve protiv ovog pokreta neće pustiti da se na nju dugo čeka. Opasnom pokretu Reformacije, koji je ogromno štetio ugledu pape i samoj rimskoj crkvi i širio se brzo u svima pravcima, morao se čim pre učiniti kraj. Od katolicizma su otpadale čitave pokrajine, najveći crkveni dostojanstvenici prelazili su u protivnički tabor. Oštra kritika, kojoj je crkva prvi put bila izložena ovako javno i nepoštedno preko štampe koja se već tad pokazala kao moćno i opasno sredstvo, pogađala je u srž i delovala u svima redovima. Osećajući to, rimska crkva donela je dve odluke: 1. da počne i ona, sa svoje strane, oštru borbu protiv protesta reformne kritike, za koju će se iskoristiti konzervativne vlasti i vladari; i 2. da se i sama od sebe obnovi i reformiše, kako bi više odgovarala novom vremenu i otstranila svakom i suviše vidne mane dotadanjeg sistema. Crkveni sabor u Trientu, koji je sa mnogo intriga radio, sa velikim prekidima, od god. 1545. do god. 1563., pretresao je skoro sva savremena pitanja crkve i doneo velik broj odluka da se stanje popravi. U isto vreme potegao je svoj mač i car Karlo V »u službi Bogu, za zaštitu svete katoličke vere«. I dok je Turčin gazio preko poljana Slavonije i Ugarske, počeli su pod habzburškim vođstvom krvavi verski ratovi po nemačkim i naskoro po austriskim zemljama, koji će u ime Hristovo proliti više krvi i napraviti više pustoši nego janičarske ordije. Kao najmoćnije sredstvo papinske reakcije pokazao se novi red isusovaca ili jezuita, koji je osnovao Španac, bivši vojnik Ignjatije Lojola, a koji je god. 1540. odobrio papa Pavle III. Taj novi red, »družba Isusova«, koji je imao u sebi nešto od ratničke organizacije i čiji su se članovi priznavali kao »vojnici Hristovi«, sproveo je strogu disciplinu i pazio na vanredno pažljivo školovanje i rafinirano izrađivanje pojedinaca i čitavih naraštaja, radeći sve sa ciljem da se lična volja i vrednost tih brižljivo vaspitavanih ljudi iskoristi za jačanje ugleda Rima, katoličke crkve i njezinog prvosveštenika.
Aktivnost katoličke reakcije osetila se i u našim zemljama dosta brzo. Trubar, koji se na poziv kranjskih staleža vratio god. 1561. u Ljubljanu, bio je god. 1565. prognan kao čovek koji izaziva verske sukobe. God. 1573. dolaze jezuiti u Grac i sa njima počinje katolička ofanziva. Oni naročito dobro organizuju svoje kolegije, škole, sa kojima se ne može takmičiti nijedna škola drugih redova i staleža, mada protestanti, baš zbog njih, usavršavaju svoje školstvo sa puno smisla i na mnogo strana. Zagrebački biskup Đuro Drašković, koji je jedno vreme bio i ban (1567.— 1578.), učestvovao je na Trientskome saboru i vratio se otud sa čvrstom namerom da suzbija Reformaciju na svome području. U Loretu je god. 1580. osnovan jezuitski Collegium illyricum, koji tada, istina, nije bio duga veka, ali koji je ipak izveo na put nekoliko svojih pitomaca. Do punog izraza dolazi ta reakcija među Slovencima za vreme biskupovanja energičnoga Tome Hrena (1599.—1630.), koji je, pomagan od Habzburgovaca, ustanovio komisije za strog pregled crkvenih odnosa i povraćanje izgubljenih katolika u staru veru. Na plemiće, bolje organizovane i svesnije, udaralo se postepeno; ali, seljaci i građani bili su stavljeni vrlo brzo pred alternativu: ili da se vrate u staru veru ili da se sele iz zemlje. U kratkom roku od god. 1599. do god. 1604. izvršen je uglavnom taj proces prečišćavanja. I u Hrvatskoj je taj pokret ugušen negde u isto doba. Jezuiti su došli u Zagreb god. 1606., na Rijeku god. 1628., a u Varaždin god. 1632. Mađari, kod kojih je protestantizam uhvatio čvrsta korena, želeli su da za sve podanike krune Sv. Stevana važi u pogledu vere isto načelo, i to ono potpune verske slobode. Ali, hrvatski katolici nisu nikako hteli da pristanu na to. Pominju se često reči hrvatskoga bana Tome Erdedija, kazane na požunskome saboru god. 1608.: »Ovim ću mačem isterati tu luteransku kugu iz svoje zemlje, te ćemo se pre i odvojiti od Ugarske negoli dopustiti da se ona ukoreni u našim kraljevinama«. Hrvatski sabor je god. 1609. doneo odluku da se otad u Hrvatskoj i Slavoniji priznaje samo katolička vera; protestantska i pravoslavna behu, dakle, zabranjene. Protestantizam je tako suzbijen među Hrvatima vrlo energično. Održavao se posle toga tek ovde onde, kao primera radi u Podravini, gde je postojao još god. 1712. Na području Mletačke Republike protestantizam je suzbijan od početka sistematski i nije tamo nikad ni postigao kakvih većih uspeha.
U borbi protiv protestantske propagande katolici su morali primiti mnogo njihovih načela i metoda rada da bi ih mogli s uspehom suzbijati. Jedno od glavnih načela bilo je: delovanje u narodu putem knjige i narodnog jezika. I kod jezuita, kao i kod protestanata, program za rad izrađuje se na širokoj osnovi. Ilirski zavod u Loretu imao je da prima pitomce iz hrvatskog Primorja, Dalmacije, Bosne, Slavonije, Srbije i Bugarske. Pod tim arhaičnim ilirskim nazivom, koji se u Rimu upotrebljava kao oznaka za Slovene na jugu od kraja XV veka, obuhvaćene su već tada naše sve zemlje kao jedno zajedničko područje, potpuno onako kako smo videli da su činili i protestanti. Ovo ilirsko ime ušlo je u XVI veku naročito u promet i održavalo se dugo u stranoj, a i našoj, nauci kao zajednička oznaka za sve Jugoslovene; uvedeno spočetka kao stari geografski pojam za pripadnike starog Ilirika, ono se postepeno prenosilo i na njegove nove stanovnike, pa se onda počelo pisati i o novoj ilirskoj naciji i ilirskom jeziku. Ranije iz Rima zabranjivani slovenski jezik uvodi se sada u crkve za propovedi, pa čak i za obrede. Jedan rimski cenzor piše čak, povodom Kašićeva prevoda poslanica (Pistula), god. 1639., kako bi slovenski (»dubrovački«) jezik mogao poslužiti svima narodima Istoka, pa da se jezik katoličke crkve podeli na dvoje: za Zapad da bude latinski, a za Istok slovenski. To da na Istoku ne bi štetilo ugledu crkvene tradicije; latinski bi se štovao kao svet, a slovenski bi se upotrebljavao kao onaj koji se razume. Sravnite ta shvatanja u Rimu sa onima iz X i daljih vekova, kad su Sloveni, u najvišem interesu crkve, uzalud vapili za tim ustupkom, pa ćete najbolje oceniti koliko je promene izazvao pokret Reformacije, koji je u tom pitanju energično i odmah pogodio pravi put! Kao protestanti, i katolici počinju štampati svoje katihizise i druge crkvene pouke ne samo latinicom, nego i ćirilicom, u dobrom delu slučajeva, kao na primer u Bosni, i za katolički svet koji se služio samo tim pismom, ali sem toga i za pravoslavne. Prvi katolički spisi na narodnom jeziku, štampani latinicom, pojavljuju se god. 1582., a prvi ćirilicom god. 1583. Takvim spisima počinje i fra Matija Divković franjevački književni rad u Bosni, koji je, kao i rad njegovih glavnih drugova XVII veka, sav na narodnom jeziku i u veoma popularnom obliku.
U svome delu Značaj reformacije i protureformacije za duhovni život Južnih Slovena M. Murko je naročito istakao značaj katoličke reakcije za razvitak našeg književnog jezika. Protestantske knjige pisane su na čakavskome narečju; na tom dijalektu razvijala se i dalmatinska svetovna književnost i prodrla, kao književna moda, čak i u Dubrovnik. Ali, od početka XVII veka, izvesni jezuitski pisci napuštaju tu tradiciju i, u težnji da obuhvate šire narodne krugove, prihvataju najrasprostranjeniji, štokavski dijalekat, a u tom dijalektu opet biraju bosanski izgovor kao najrašireniji i potom kao najpogodnije sredstvo da se postigne cilj. Pisac prve gramatike srpskohrvatskog jezika, objavljene god. 1604., Bartolomej Kašić sa Paga, opredelio se za to narečje i dao prvi primer drugima. U svome Ritualu rimskome (1640.) izneo je on svoje razloge za taj postupak ovako: pošto »svaki človik svoga grada govor i besidenje hvali, Hervat, Dalmatin, Bošnjak, Dubrovčanin, Serbljin« to on misli da će najbolje rešenje naći ako se odluči za onaj govor »koga on višt u mnozih pozna da je najopćeniji i koga može svak lašnje razumiti, i s korišću pročtiti, neka kakogodire mnozima ugodi«. On je lično upotrebio bosanski izgovor; ali, to ipak neće nikom drugom praviti teškoća da upotrebljava i svoje oblike. Kao što su protestanti tražili saradnju Slovenaca, Hrvata i Srba, da bi im jezik knjiga mogao postati dostupačan celom narodu, tako je i Ivan Tomko Mrnavić god. 1626. tražio za katoličke knjige, pored urednika, još i komisiju od četiri lica iz četiri naše oblasti, po jednog Dalmatinca, Hrvata, Bosanca i Srbina (ili Makedonca), koji bi udesili knjige tako da odgovaraju »čitavom jeziku zemlje«, ili, kratko rečeno, da stvore jedinstven književni jezik za celo naše narodno područje. Leksikograf Jakov Mikalja, jezuit isto tako, našao je u svom rečniku Blago jezika slovinskoga (1649.) da je bosanski dijalekat i »najlepši«. Za njima se onda poveo čitav niz pisaca; dubrovački dramatičar Džore Palmotić putovao je čak u Bosnu, da pozna taj jezik na njegovu najboljem izvoru. Napuštanje manjinskog čakavskog dijalekta u dalmatinskoj književnosti XVII veka i dalje svodi Murko, sa razlogom, dobrim delom na uticaj Rima i njegove teorijom i praksom pokazane težnje da se na jugoslovenskom području dođe do zajedničkog književnog jezika.
Književnost u doba ove reakcije nije gotovo nimalo originalna. Ljudi su se bojali slobodne misli i slobodne kritike, i držali su se uglavnom preporučenih spisa jezuitskih pisaca, od kojih se kod nas najviše prevodio i tumačio Belarminov Nauk hrišćanski.. Kod Slovenaca druge književnosti sem te gotovo nije ni bilo, kod Hrvata isto tako. I u Dubrovniku, mada nije bilo protestantskoga pokreta, oseća se ipak; novi duh katoličke aktivnosti. »Meni se čini (kaže P. Popović) da se XVII i dobar deo XVIII veka znatno razlikuje od šesnaestoga. Koliko je ovaj veseo, bezbrižan, raskalašan, toliko ova poznija dva izgledaju strogi, oštri, veoma »kršćanski«; kao da je neki puritanski duh prošao Dubrovnikom i izmenio stvari. U toku Preporođaja i popovi i fratri pisali su stvari slobodnog morala; u veku reakcije, senatori i oblasni knezovi pišu religiozne stihove.«
Ali, ukoliko se gubilo u čisto književnom pogledu utoliko se počelo dobijati u duhovnom. Ovo uzajamno tražene dodira, interesovanje za raspoloženja i stanje u susedstvu, težnje da pokreti obuhvate što veće delove naroda i njegovu celinu, razviše u dovoljnoj meri misao o narodnom jedinstvu i o potrebi saradnje za veće ciljeve. U prvi mah ti ciljevi su čisto verski; ali, ubrzo uzimaju i politički karakter.