Историја Југославије (В. Ћоровић) 4.5
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
1. Српско свештенство према турској власти. — 2. Српска црква под охридском архиепископијом. — 3. Буна смедеревскога епископа Павла. — 4. Српске штампарије. — 5. Обнова пећске Патријаршије. — 6. Српско православље. — 7. Католички редови у Југославији. — 8. Фрањевци. — 9. Црквена уметност.
Од пропасти српске државе и српске патријаршије, што је обоје било у узајамној вези, српско свештенство није никако могло да се помири са турским освајачима. Има за то више узрока; а један од главних ми смо већ навели: то је традиција немањићске средњовековне Србије тесно везане са традицијом славе и угледа цркве. До данас је у нашој науци, због оскудице домаћих извора, још увек остало тамно питање зашто је нестало српске патријаршије после пропасти Деспотовине. Ко је укинуо, и да ли је уопште формално укидана? Да ли су Турци имали каква разлога да то учине? Шта су Срби радили да добију свога врховнога верскога поглавицу и коме су се за то обраћали? То су све важна питања, на која се још данас не може дати одговор. Сигурно је само да патријаршије није било и да је то у првој половини XVI века знатно доприносило да огорчење свештенства добије нове хране.
Занимљиво је пратити преко наших записа по старим рукописима како је та мржња свештенства била дубока и непомирљива и како се изражавала не само јавно, него и у саопштењима писаним за сабраћу-читаоце и црквене људе, односно за најужи манастирски и црквени круг. Никола дијак пише год. 1488. једну књигу »у дане проклетог цара Бајазита«; год. 1494. тужи се Макарије, штампар цетињскога Октоиха, како »агаренска чеда« разносе и раздиру свете књиге; старац Еутимије год. 1494. пише »у дане нечастивих Исмаилћана«. Милешевски ђак Владислав наводи год. 1508. како и тад влада »законопреступни и тројицу хулни и хришћанима досадителни злочестиви турски цар Бајазит«. Те ће речи год. 1524. поновити и један требињски јеромонах. У требињскоме манастиру писан је један запис у год. 1509. и у њему се каже: »ради наших грехова постиже нас измаилска железна палица, која нештедно поражава установе православне вере, и разрушише се свете цркве и изменише предања светих ктитора, тако те се умалише и закон и књиге«. Поп Вук год. 1516. у Сарајеву зове турскога цара »нечастивим«. Један писар год. 1528. тужио се како их турски војници »обдржаваху најљуће«. Год. 1537. забележио је један писар из манастира Св. Тројице код Плеваља како Турци насртаху на хришћане »као лави свирепи«, од њихова страха, вели, »смутих са умом«, и »велика нам нужда од њих беше«. Сличне се тужбе против Турака налазе и у хрватским глагољашким рукописима, као, примера ради, у новљанском часослову из год. 1493.
После првих удараца изазваних борбама на српскоме тлу, кад је страдања било и сувише, Турци су осетно изменили своју политику према православној цркви, а нарочито од времена њихових офанзива против католика. Они су у Србима гледали да добију сараднике, делом као војнике делије и мартолозе, а делом као земљораднике, који ће им осигуравати исхрану. Више путника бележи да су од XVI века на својим путовањима виђали очуване српске манастире и калуђере с извесним повластицама. У маломе манастиру Добруну нашао је Курипечић год. 1530. осам калуђера, а на Косову, вели он, »у сваком селу је црква и свећеник«. Б. Рамберти казује год. 1534. да манастиру Милешеву »већу милостињу дају Турци и Жидови неголи кршћани«. Ту, у Милешеву, Катарин Зен год. 1550. помиње 50 калуђера. М. Пигафета год. 1567. помиње повластице манастира Раванице и казује да га Турци нису никад дирали. Велик број манастира Босне и Херцеговине подигнут је за време турске владе XVI столећа, као требињски манастир (око год. 1508.), Житомишљић (1563.), Озрен, Ломница, Возућа, Моштаница. Од год. 1524. до год. 1537. подигнуто је у освојеној турској Далмацији девет цркава; »од тога времена«, пише Н. Милаш по С. Кончаревићу, »почео се бујније развијати црквени живот и православна вјерска свијест у Далмацији«. Највећи део фрушкогорских манастира потиче, исто тако, из турскога периода: Гаковац, Беочин, Шишатовац, Петковица, Врдник и можда Велика Ремета. Чак је у будимској епархији манастир Грабовац из тога периода, из год. 1585. Светогорском Хиландару призната су сва његова добра. Калуђери који су ишли у »писанију« могли су слободно да се крећу не само по целом царству него и преко његових граница. У XVI веку честе су помоћи влашких господара нашим манастирима, а отада почињу и путовања наших калуђера у Русију, да тамо на двору и код богатих бољара купе прилоге за своје манастире.
Турску добру вољу да задовољи Србе показује понајбоље обнављање пећске Патријаршије. Охридска архиепископија успела је, не знамо тачно кад, да српску цркву потчини својој власти. Све српске епархије под Турцима дошле су у њену јурисдикцију и отуд је име Охрида и Маћедоније постало у српским земљама изузетно популарно. У оној лепој народној песми о погибији Кајице војводе налазе се често пута навођени стихови:
Подите се господине краљу,
Од прекрасне од Маћедоније
Из питома мјеста Смедерева.
У другој једној песми вели се:
Во света Пећа, во српска земља,
Српска земља, та Маћедонија.
Божидар Вуковић, српски штампар у Млецима, год. 1519. казивао је за себе да је отачаством »од диоклитиских страна, у пределима маћедонским, од града Подгорице«; год. 1566. један писар из херцеговачког манастира Завале наводи да се налази »у странама македонским«; год. 1615. наводи се за манастир Морачу да је »у западним странама, у пределима маћедонским«, а год. 1661. неке хаџије у Јерусалиму говоре за се да су »од предела маћедонских, од земље Босне, од места Сарајева«. Ово проширивање географског појма Маћедоније дошло је, несумњиво, по том обухватању целог српског подручја под власт охридске маћедонске цркве.
Неки наши црквени кругови, посебно виши, нису добро примили ту охридску власт. Они чак нису ни пристајали да врше охридске наредбе, него су и без свог патријарха радили по раније утврђеној традицији. То је дало повода охридскоме архиепископу Прохору да је год. 1528.—1529. сазвао црквени сабор у Охрид, који је осудио ту појаву и тражио васпостављање реда у цркви. На томе сабору било је и неколико епископа из српских области, и то из крајева јужно од Мораве. Против охридске цркве и њених одлука водио је енергичну борбу смедеревски епископ Павле, који, помаган од многих присталица, прогласи отцепљење пећске цркве, т. ј. области пећске Патријаршије од Охрида. Његове присталице изабрале су њега за архиепископа српске цркве, и он је као такав почео вршити своју дужност. Нови охридски сабор од год. 1532. одлучио је Павла из цркве и све оне епископе и свештенике које је он рукоположио. На томе сабору, тако неповољноме по Павла, учествовали су готово сви српски епископи, вероватно незадовољни Павловим држањем, а можда и уплашени енергичним ставом охридских црквених власти. Љут због тога, Павле је повео бесну борбу. Докопао се некако самог охридског архиепископа Прохора, па га је бацио у тамницу, а неке противнике епископе отргао или, такође, позатварао (»узама тешким и тамницама љуто озлобио«). Очевидно је да је за такву необичну силовитост морао имати или непосредну помоћ власти или јак ослонац у народу. О овом, уосталом, има јасних доказа и у тужби против Павла. Када се некако спасао тамнице, дошао је Прохор на тужбу у Цариград, где му је султан дао пуно задовољење. Нови сабор у Охриду осудио је поново Павла и заједно са њим и три од њега посвећена епископа, лесновскога, зворничкога и кратовскога.
Зашто се побуна Срба против охридске власти јавила тако касно, тек око год. 1529.? Љ. Стојановић покушао је на то дати одговор, који је понајвероватнији. Он, наиме, мисли да српска црква није била подвргнута охридској све до времена око год. 1523., а да је тада то израдио, можда, потурчени Грк, Ибрахим-паша, љубимац и зет Сулејманов, који је год. 1523. постао велики везир. Кад је, добивши царски ферман, охридски архиепископ Прохор почео вршити власт, изазвало је то узбуну у српској цркви. »Нарочито би било тешко иначе објаснити акцију и успех епископа Павла. Велики број присталица и помагача које је добио и међу световњацима и црквеним људима, лакше је објаснити као спонтани револт против завођења новога поретка него као резултат дуго и нашироко припремане завере да се сруши један поредак заснован пре 50 до 60 година«. Архиепископ Павле био је човек од акције и иначе. Очувано је једно писмо влашкога господара Јована Радула, на жалост без датума, у којем се он препоручује властима, на основу писма пољскога краља, да му се не праве сметње кад купи милостињу, »јер је човек прав и веран«. Ради скупљања прилога пропутовао је Русију, Пољску и Влашку; а купио је прилоге, вели се, »јер је имао велику нужду и пленење од Турака«.
Сукоб пећске цркве са охридском није се завршио ни после закључења охридскога сабора. Видећи то, а желећи да задовољи Србе, који су Турцима у последње време, као при заузимању Темишвара, чинили чак и знатне услуге, решио се султан да обнови пећску патријаршију. На његову двору за то се најтоплије заузимао везир Мехмед Соколовић, који је хтео да се одужи своме пореклу. Год. 1557. издано је царско одобрење за обнову, а за првог патријарха би изабран и постављен Мехмедов брат Макарије Соколовић.
Активност српске цркве и њених претставника била је у XVI веку врло жива. Сем обнове патријаршије и борбе за њу, сем великог подизања манастира, сем честих путовања, треба нарочито истаћи још живо преписивање рукописа и отварање штампарија. У XVI веку преписан је највећи број наших рукописа, по мојим белешкама око 700; српска рецензија осваја тада и по Бугарској, а има много утицаја и у Влашкој. Јавља се и нешто књижевнога рада, и ако не много (неки летописи, житија последњих Бранковића, Ђорђа Кратовца, Стевана Штиљановића). Штампарској радиности обратила се велика пажња. Подгоричанин Божидар Вуковић основао је у Млецима једну штампарију за црквене књиге, која је почела рад год. 1520. и задуго, до год. 1566., снабдевала српске цркве. Нема вероватно данас ниједног нашег важнијег манастира где се неће наћи књига из те штампарије; ја сам их налазио чак и у убогој Завали, у Херцеговини, и у манастиру Св. Тројице код Плеваља. У тој штампарији радили су понајвише наши калуђери. Учећи у Млецима штампарски занат, они су долазили на мисао да тај свој посао пренесу и наставе и у отаџбини, где за то није било тешко задобити увиђавне људе у манастирским братствима. Једна штампарија пренесена је из Млетака у Горажде год. 1519. и радила је ту до год. 1523. Мале штампарије помињу се отад по својим књигама у манастиру Рујну год. 1537., Грачаници год. 1539., Милешеву од год. 1544. до год. 1557., Београду год. 1552., Мркшиној цркви год. 1562.—1566., Скадру год. 1563.
За дело нашег народног уједињења пећска Патријаршија учинила је несумњиво највише и најтрајније. Више национална него чисто црквенска, сва везана за старе традиције српске државне слободе, са јасним погледима о потреби збијања народа под једно духовно вођство, Патријаршија је систематски развијала код Срба осећање верске солидарности, с обзиром на опасност од исламизације, и са тим тесно у вези и мисао народне заједнице. Када су год. 1597. два српска монаха кренула у Рим, да преговарају о једном устанку балканских хришћана, они су у једном писму папи најпре изложили преглед српске историје, казујући како је »племе Немањића старо и добро«, и како су под њима били »босански бани и херцези и Црнојевићи«, па онда наглашавају како »од тога рода у нашој земљи не находимо чловека« и »за то велми наша земља плаче«. Може ли бити речитијег документа о њихову осећању и о идејама у којима су они васпитавали народ? Под влашћу обновљене пећске Патријаршије био је уједињен, први пут у својој историји, цео српски народ. Организација цркве св. Саве застала је на босанској граници; ни под Душанову пећску Патријаршију босанска црква није улазила, јер су их растављале оштре политичке међе. Кад је Григорије Цамблак у служби Стевану Дечанскоме писао: »Сва се српска племена радују у сећању на те«, то је била тада више књижевна фраза него стварност; под пећском Патријаршијом сада, кад су пале све политичке границе, то је могло постати дело. Међу Србима, које је, после деспота, у унутрашњости српских земаља, водило једино свештенство, као оно које је имало социјално уважен положај и које је било најобразованије, престале су све разлике. Властеле, оне велике и амбициозне, нестало је потпуно; а властела мала, локални кнезови, војводе и спахије, живећи међу народом, без ослонца на веће, приближавала му се све више и постајала његов саставни део у пуном и правом смислу речи. Нивелација је изведена до краја. Народ је, за разлику од стања у Средњем веку, постао јединственији колективан појам, из којега се одвајало само оно што није чисто и прекаљено, а у којем се ништа није истицало неким својим посебним тежњама и особинама, које би стршиле изнад целине.
У областима под Турцима Срби, свакако са пристанком Турака, подижу своје епископије готово на самој граници Царства, као будимску са средиштем у самом Будиму, и у Славонији са седиштем у манастиру Ораховици. Ускоро, год. 1609., потврдиће један пећски патријарх једног епископа и са тим једну епископију и на самом аустриском тлу, којој ће бити подложни сви Срби на тој страни. То је марчанска епископија, којој је дан необични наслов Вретаније, по помућеном географском знању о Британији. Тако су ступили у везе са пећском Патријаршијом, што би Вук рекао, Срби сви и овуда. Под нашим политичким вођама ми нисмо могли извршити своје уједињење услед противности њихових интереса; под вођством Патријаршије ми смо га, ето, изводили у две противничке државе. Дух децентрализације, који је код нас био уједно и дух декомпозиције и који је у XIV и XV веку довео до пада наше царство и нашу државу, ишчезао је »као дим« и место њега се моћно развија централистичка снага Пећи. Остварила се, буквално, еванђеоска слика једног стада и једног пастира. Никад више ниједан српски покрет не може да се одржи, чак ни да се јави озбиљно, са јасним партикуларистичким тежњама; уколико се стварају нови организми државни, они се сматрају само као зачетак и прва фаза за даље развијање које ће имати да обухвати целину.
Оно што је чинило главну снагу српскога православља, »српску веру«, није вера ортодоксије или уопште нека дубља религија, него је то оно што је спојено уз веру као једну од највиднијих манифестација опредељивања, све духовно наслеђе старине. Традиционализам је општа и јака особеност патријархалних и примитивних народа, а за читаво време нашега робовања под Турцима он је био наше главно духовно обележје. Чување традиција и обичаја, које му црква не само што није ометала, него их је трпела и, шта више, помагала; после, идентификовање цркве и старе наше државе по Јединству вере, по династичком учествовању у унапређивању црквених интереса, по сјају који је имала црква за времена народних владалаца; све то учинило је да појам о српском православљу и »часном крсту« постане широком асоцијацијом идеја израђен појам о томе да та његова црква није сама себи циљ него да је органски део велике целине у прошлости, часне и свакако идеалисане, коју треба оживети. Стога и пушта један наш владика, најраснији међу свима, да се његови јунаци са поносом куну »вером Обилића«. Калуђер и гуслар ишли су упоредо, они су два најглавнија чиниоца српског духовног живота у време робовања. Није нимало тешко доказати да је чак и један велик део наше епске поезије калуђерског порекла, односно производ културе стечене у манастирима; а вреди истаћи чињеницу да није било ниједног збора код манастира или цркава без учешћа гуслара. Манастири су наша главна зборишта кроз читаво време од XVI до XIX века; ниједна већа акција у народу тих времена није се кренула без њихова учешћа.
Често пута у верским дебатама изношено је питање: не да ли црква има постати државом, него држава црквом. Расправа је о томе била вођена понајвише у идејама социјално-моралним, можда понегде чак и моралистичким. У нас се, међутим, догодило нешто што је у основи најближе правом хришћанству, а ипак тако ретко; у нас је, ето, по тим општим схватањима, црква доиста постала народ, а народ црква, истина не у теолошком и моралистичком него у национално-политичком смислу. Наше православље, »српска вера«, постало је оваплоћење наше национално-државне традиције, а наша национална психа дала је митологисаној вери хришћанства извесне елементе правог веровања.
Ми смо напред истакли чињеницу како је у Босни и Херцеговини ишчилела успомена на њихове владаре, а како је у народу потпуно превладао култ јунака из рашке државе. Српска прошлост идентификовала се са судбином Немањића и њихових наследника, а не са судбином Котроманића. Та схватања унела су, нема сумње, лица из области рашке државе; али, босански пук их је потпуно прихватио. Зашто то? Разлога, свакако, има више; али, ми овде нарочито указујемо на овај. Ниједан од босанских владара, сем херцега Стјепана, није оставио иза себе онакав један споменик какви су, примера ради, Студеница, Грачаница или Дечани, и ниједан се, како се данас чини, није у оноликој мери бринуо »за душу«, колико су то, у непоколебивој традицији, чинили Немањићи и њихови непосредни наследници. Задужбине Немањића биле су колико културна средишта извесног краја толико и чувари помена својих оснивача. У песми Зидање Дечана народни певач даје свесно прави значај старим задужбинама, када говори како ће се оне одржати, и то, што је важно, одржати под Турцима:
У њој ће се пјеват’ литурђија
И купит’ се народ Србадија.
Овај последњи стих је од нарочите важности. Народни певач, инспирисан калуђерским причањима, видећи од коликог су значаја те старе богомоље за народну свест и отпорну енергију, славио је онда са нарочитом љубављу витезове косовскога мученика и раније немањићске династије. Босанским владарима то је недостајало. Католичка, више козмополитска него национална, црква није нигде много неговала такав лајички култ. Други, који су били православни, а умрли без тих споменика, отишли су прилично без трага. Не прошавши кроз цркву, они нису ушли у народну традицију гусларску, па, према томе, ни у сам народ. Само тако нама се чини да можемо разумети како се могло догодити да у оном делу народа чија је традиција жива и где је очуван готово најлепши део и немањићске и косовске епопеје није запамћено готово ништа о великим подвизима Твртковим, или о љутим борбама Хрвоја Вукчића, или о необичној погибији кнеза Павла Раденовића, и свему што се у Босни збивало после тога.
У култури коју су у југословенским католичким областима развијали разни католички редови могу се, готово у доста оштрим линијама, повући видне границе. Први носиоци католичке образованости у нашим земљама били су активни бенедиктинци, творци наше латинске писмености и оснивачи првих манастирских средина. Они су, дошавши међу нас рано из свог монтекасиноког средишта, уживали нарочиту милост и пажњу хрватског двора, а у доброј мери и зетскога. Најстарије наше писмо, scriptura beneventana, њихова је порекла, а најстарији наш књижевни споменик, Хроника попа Дукљанина, носи јасне трагове бенедиктинског утицаја. Њихово деловање најдуже се осећало у Задру, где је постојао од почетка X века (први очувани спомен је из год. 918.) славни њихов манастир Св. Кршевана и где и данас постоји женски манастир Св. Марије, подигнут год. 1066. Од краја XII века, поред бенедиктинаца, на Хрвате врше утицај и нови, из бенедиктинске матице произишли, редови: цистерцити, темплари и хоспиталци, које је довео херцег и краљ Андрија и који развијају своју главну делатност у XIII веку на подручју Славоније. Од њих су темплари били најактивнији, али и најнепогоднији, са јаком организацијом ратника, спремни на борбе, и то не само на нашем подручју; стога им је папа год. 1312., под притиском францускога краља, и укинуо ред. И у нас су хоспиталце ивановце год. 1350. изопштили свештеници загребачке бискупије, али их је 1355. краљ изузео испод банске власти под своју. Ивановце, крсташе, сјајно је претстављао крајем XIV века Иван Палижна. И цистерцити, чувени због своје делатности међу Словенима у Немачкој, и хоспиталци, који су наследили темпларе и држали њихов славни манастир Врану, напуштали су славонско подручје под навалом Турака, не бринући се много за даљу судбину повереног им народа. Одржали су се још цистврцити само у Стични, љубљанске бискупије, и нешто реформисани, као траписти, дошли су после у неколико места наше државе. Појава цистерцита, који су дошли год. 1205. из францускога Клервоа, значајна је нарочито у историји наше уметности. Њихова готска црква у Топуском, која, нажалост, постоји само у рушевинама, иде међу прве цркве зидане у томе стилу. Француски утицај у архитектури осећа се током XIV века и међу Словенцима, а у најстаријим фрескама нађеним на словенском подручју, у цркви на Врзденцу, које потичу из прве половине XIV века, извесни научници налазе исто тако француске обрасце.
Тринаести век довео је у наше крајеве мрачне доминиканце, прве инквизиторе у римској цркви и борбене проповеднике против неверника и јеретика. Требало је сузбијати православље и нарочито богумиле. Они су били активни, учени, али често безобзирни и борбени, и то не само против неверника, него и против своје браће других редова. Њихови сукоби са фрањевцима, прве половине XIV века, ко од њих има права да делује против некатолика, нису били нимало у интересу цркве. У Далмацији су доминиканци год. 1380. основали своју редодржаву; у тој покрајини и развијао се и цвао углавном њихов рад. У Дубровнику, где су развијали обилату научну активност, подигли су лепу цркву 1348., која, као све у архитектури њихова манастира, има претежно готски стил. Уосталом, доминикански манастири су главни претставници тога стила код нас (на пример, у Трогиру црква Св. Доминика, на Хвару црква Св. Марка). За наше доминиканце је, кажу, рекао папа Бенедикт XIV: »Да нестану Summa и сви описи св. Томе, ја држим да би сами дубровачки доминиканци били кадри да то обнове«. Сем у науци, они су радо учествовали и у дипломатији. Доминиканац, хварски бискуп, Млечанин Тома Томазини био је главни претставник папске курије на босанскоме двору, и то од времена Твртка II па све до босанске пропасти; од год. 1439. до год. 1463. вршио је он огроман, али не и срећан утицај у тој земљи. У Славонији, у дубичком манастиру, њих су већ у XIII веку сменили павлићани, који су се у XIV веку веома раширили по тој области. Главна им се централа у томе веку налазила у Лепоглави, коју су основали грофови Цељски. Међу Хрватима тога подручја павлићани су стекли много и лепих заслуга као школски васпитачи; прва јавна гимназија, отворена у Хрватској год. 1503., била је њихова. Занимљиво је забележити како се у народним причама из босанске и хрватске Крајине јавља доста често мотив борбе св. Саве са св. Павлом, односно православних људи са овим људима Св. Павла, т. ј. павлићанима који су били под заштитом св. Павла Тивљанина. Иначе, павлићани су живели по регули св. Августина.
Најактивнији и најзаслужнији ред у нашим земљама били су несумњиво фрањевци или »мала браћа«. Некако у оно време кад је св. Сава организовао православну цркву у Србији јављају се и први фрањевачки редовници у нашим земљама. Њихова зачетника св. Фрању Асишкога, пријатеља птица, бацила је, кажу, год. 1212. бура на далматинску обалу; на ту страну долазе и први његови следбеници, у Задар и Дубровник. Један члан њихова реда, барски бискуп Јован де Плано Карпини, припремао је средином XIII века решење у дугогодишњем спору о првенству барске и дубровачке архиепископије у српским земљама. Фрањевци су већ тада разумевали да доведу у склад интересе католичке цркве са државним разлозима младога српскога краљевства. Разумљиво је стога што се из њихова реда узима неколико надбискупа и бискупа за диецезе по Србији и што им српски двор поверава разноврсне мисије. У Босни је око год. 1340. основана фрањевачка викарија; отад па све до данас они су тамо без прекида вршили не само своју плодну мисију, него су били и главни културни и књижевни радници те покрајине. Историја Босне не може се уопште излагати без везе са фрањевачким редом. Када је требало, фрањевци су улазили и у бојне редове, као Иван Капистран год. 1456. бранећи Београд. За турске владавине они су једини остали на поробљеном подручју, да се брину о своме народу; цистерцити, хоспиталци, доминиканци сви су се спасавали постепено на сигурније подручје. Сасвим је појмљиво стога што је популарност фрањеваца постала тако велика, што их народ зове интимно »ујацима« и »даиџама«, и што је њихов ред у пуном смислу речи постао народни ред.
Босанска викарија обухватала је крајем XIV века све земље од Црнога Мора до Истре, са деловима Угарске и Влашке; био јој је додељен чак и један део апулских манастира. Од средине XV века почела су одвајања од ње, најпре угарских (год. 1447.), па после далматинских манастира (год. 1469.). Год. 1514. изведена је подела босанске викарије у два дела: у један под турском, и други под хришћанском влашћу, у Босну Сребрену (због централе у Сребреници), и у Босну-Хрватску. Оба дела том приликом проглашена су за редодржаве. Са турским продирањем ширило се, наравно, подручје прве редодржаве, тако да се и код њих догодило нешто слично као и код православних: босански фрањевци постали су главни стожер за готово сав католички свет Турске. Друга редодржава, знатно смањивана, напустила је год. 1688. своје име и постала »редодржава Крањска«. Год. 1591. имали су фрањевци Босне Сребрене под својом управом 16 манастира са свега 165 браће; од тих су се 3 манастира налазила у Славонији, 3 у Далмацији, а 10 у Босни. Тај мали број казује јасно да је католички елеменат, услед бежања пред Турцима, знатно опао, и да овима који су остали живот није био нимало лак. Па, ипак, год. 1600. босански фрањевци пренели су своју делатност и у Бугарску, где су основали четири своја манастира, од којих је онај у Ћиправцу био најзнаменитији као седиште новоосноване бискупије. Први бискуп у тој бискупији постао је Босанац, фра Петар Злојутро. Он и његови другови служили су се тамо, у књижевном и другом свом раду, својим српскохрватским језиком, који су покушали да уведу и у бугарску књижевност.
Привлачна црта фрањеваца, настала добрим делом од невоље, беше у томе што су се од XVI века унапред занављали углавном домаћим елементом, што није био увек случај код других редова. Чак и на врховима цркве странци су веома ретки. У извесним крајевима јужне Далмације и Босне и Херцеговине готово свака угледнија католичка кућа дала је понеко лице фрањевачком реду. Тако су фрањевци постајали народни људи не само по свом деловању него и по крвним везама. Као народни људи, живећи на нашем верски измешаном и осетљивом подручју, фрањевци су у себи мудро васпитали либералну толеранцију према припадницима других вера. Фратар Вита градио је Дечане, а католичку катедралу у Котору сликали су грчки сликари. Кад у својој хроници фра Никола Лашванин описује косовску битку, он жали српски пораз, јер је то била хришћанска погибија, а Милош се ту истакао »за показати тварду виру крстјанску«. За фра Андрију Качића чак је наш православни св. Сава »круна, дика, поштење и слава«.
Карактеристична је чињеница да на подручју Босне и Херцеговине ни католици ни православни нису оставили ниједног уметничког дела веће вредности, које би се могло мерити са рашким црквама на истоку, или са западним у Хрватској и Далмацији. Једини изузетак претставља уметнички доиста необичан рад, какав нема никоја друга наша област, оно надгробно камење из Згошће, подигнуто, изгледа, на гробу бана Стевана II, које се сад налази у сарајевском музеју. Вероватно је богумилски покрет својом тежњом за скромношћу имао велики утицај, јер другог, довољно убедљивог, разлога за то отсуство не можемо да видимо. Оскудица уметности хришћанске под турском влашћу и код православних и код католика, у свима областима, ствар је после сасвим разумљива. Уколико Турци и не би чинили сметње подизању и обнављању цркава, није за више уметничке послове било потребних средстава нити увек осећања сигурности, безусловно нужног за стварање монументалних дела. У Словеначкој, међутим, где је било верске ревности одувек, а где, ипак, није недостајало и сигурности, подигнути и очувани храмови нису увек израз самог словеначког народа. Сироти његов пук није имао ни средстава ни смисла за дела веће уметности, а оно што је стварало племство туђе културе, ма колико да је од интереса, није знак нашег уметничког духа.
Најбоље и уметнички најлепше грађевине подижу се у то време само у млетачкој Далмацији, где су одраније постојале старе традиције у томе правцу и импонујући обрасци. Зар сјајни трогирски дом, накит Далмације, који постоји од XIII века и који се дограђивао деценијама и чак вековима, као и сплитски звоник Св. Дујма, да не изазове и друге градове да добију сличан храм? Ту грађевинску амбицију, пуну верске рввности и тежње да не изостану иза других, показују далматински градови још и у XVI веку, пред Турчином, истина у највише случајева не у почетној него у завршној фази посла. Тако је до год. 1518. довршаван један велики део посла на сплитском звонику, а год. 1536. завршена је она ванредно лепа катедрала у Шибенику која је почета год. 1431. и која претставља један од најлепших споменика Обнове на нашем подручју. У XV—XVI веку Шибеник, због те катедрале, постаје најважније уметничко средиште Далмације, са уметницима који ту стижу и из Италије и са наших страна. У садањој Хрватској, готска катедрала Св. Стевана у Загребу изграђивала се готово два века, споро и неједнако, и не претставља јединствен уметнички споменик.
У XVI веку, у веку њиховог снажног полета, активни су у градњи и Турци. Скопље је већ у XV веку пуно њихових споменика, као што су лепа Исакија џамија (из год. 1438.—1439.) или у хришћанском стилу грађена Бурмали џамија из год. 1495., која је срушена недавно, год. 1925. Величанствена Хусреф-бегова џамија у Сарајеву, довршена год. 1530., најлепши турски уметнички споменик у нашим земљама, Алаџа џамија у Фочи са богатом сликарском декорацијом, по којој је добила и име (год. 1549.), Ферхадија у Бањој Луци (год. 1580.), па мостарски камени мост, са својим јединим смелим и високим луком изнад Неретве (год. 1566.), и вишеградски мост Мехмед-паше Соколовића (год. 1571.), настрадао за време светскога рата, поред толико других грађевина, најбоља су доказ уметничког смисла и стваралачке снаге мајстора са којима је Турска подизала своје грађевине, дајући им овој нарочити стил, са финим комбинацијама маварске и других источњачких уметности.