Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 4.20

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
ISTORIJA JUGOSLAVIJE
Pisac: Vladimir Ćorović


četrti period.
XX. Austrisko-ruski rat protiv Turaka.

1. Uzrok rata. — 2. Reorganizacija Vojne Krajine. — 3. Austriski neuspesi u ratu. — 4. Akcija patrijarha Arsenija IV. — 5. Posledice nove seobe Srba.


Rusko mešanje u poljske poslove izazvalo je na Porti veliko negodovanje. Poljska je pretstavljala izvesnu branu ruskom prodiranju prema jugu, od čega su Turci, od vremena Petra Velikoga, počeli ove više zazirati. U Stambolu se nije moglo želeti da se, pored Austrije, na turskoj severnoj granici nađe još jedna velika sila, koja, kao i ona prva, pokazuje težnje da se širi na turski račun i potpaljuje Portine hrišćanske podanike. Pobeda ruskoga kandidata na poljskome prestolu značila je, nesumnjivo, slabljenje poljske otporne snage, a sa tim neposredno i veću opasnost za Turke. Rusija, koja nije imala uspeha prema Persiji i kojoj su, za vreme njenih borbi na području oko Kaspiskoga Jezera, mnogo dosađivali Tatari iz južne Rusije, mada je ruska vlada u persiskom pitanju imala potpun sporazum sa Turskom, ogorčila se protiv Tatara toliko da je naredila napad na Azov. To dovede do rata i sa Turcima, god. 1736. Austrija je u to vreme bila saveznica Rusije. Kao i pre, kada je bila saveznica Mletaka, ona je najpre pokušala da posreduje. Ali, kada je, prilikom pregovora za mir u Nemirovu, čula šta sve Rusija traži od Turske (Azov i Krim za sebe, a nezavisnost za Vlašku i Moldaviju pod ruskim protektoratom), ona se pobojala da se Rusija suviše ne ojača na domaku Balkana i da ne počne još življu agitaciju među balkanskim susedima. Stoga, mada vojnički nespremna i bez dobra vođa (jer princ Evgen beše umro 10./21. aprila god. 1735.), i mada izmorena borbom sa Francuskom, koja joj je nanela velikih gubitaka, ipak se upustila u rat sa Turcima. Da je bar bila toliko mudra pa da svoju već i inače neveliku vojsku koncentriše na jednom bojištu i da sa njom, u času relativne ili lokalne nadmoćnosti, iznudi borbu i pobedu. Umesto toga, iz prevelike surevnjivosti prema Rusiji, ona je svoju vojnu snagu rascepkala na više strana, stavivši svojim vođama kao glavnu dužnost da osvoje što više.

God. 1734. izvedena je reorganizacija Vojne Krajine u Hrvatskoj. Zbog rata sa Francuzima, u Italiji i Nemačkoj, i zbog uplitanja u Poljskoj, Austrija je bila prisiljena da povlači nemačke čete sa južnih granica na druga ratišta. Pred narodom ona je to povlačenje vojske prikazivala kao znak poverenja u verno domaće stanovništvo, koje je dotle, u svakoj prilici, sa velikim samopregorevanjem branilo granice države. Vojna Granica postala je »carska zemlja«, a graničari povlašćeni vojnici i »carski ljudi«, koji su već bili dobro vojnički disciplinovani u zajednici sa nemačkim garnizonima i pod komandom nemačkih oficira. Komanda je u Granici ostala u nemačkim rukama i u nemačkom duhu, a glavni vojnički materijal pretstavljali su od god. 1734. gotovo sami Srbi i Hrvati. »Carske regule« postale su prosto sastavni deo prirode graničara; od njih, može se bez preterivanja reći, Austrija nije imala bolje ni odanije vojske. »Mjesto imena narodnoga hrvatskoga (kazuje T. Smičiklas) stupaše napred ime krajišnik, koje je od ove dobe ne samo posebni geografski pojam, već ga domala narod uzimlje za samo ime narodno«. Našem svetu, borbenom i aktivnom, nije bila nemila ta vojnička služba na Krajini, jer se kao povlašćeni vojnik osećao nešto bolje i više od seljaka pritisnuta kmetstvom. Otud izvestan prezir graničara prema »paoriji«, tome radnom elementu izvan njihova kruga. Za cara, kao vrhovnog vojničkog gospodara, stvaralo se dugim instruisanjem ne možda toliko neko oduševljenje koliko vojnička pokornost i ono službenim jezikom zvano »strahopočitanje«. Nije još napravljena statistika o broju oficira i odličnih generala koje su carskoj vojsci dale naše oblasti, a naročito Lika; ali, koliko se već po dosad poznatom materijalu može suditi, neke od njih ići će nesumnjivo od XVIII veka u prve redove u celoj austriskoj državi.

U Hrvatskoj i Slavoniji ostao je i posle odlaska nemačkih vojnika dobar deo Nemaca, naročito u gradovima. Naš puk nije se zbijao u gradove, koji su još uvek bili mesta vojnika, popova i zanatlija. Ovaj nemački elemenat vremenom se u priličnoj meri pohrvatio i dao hrvatskom plemenu nekoliko glavnih ličnosti XVIII i XIX veka, kao što behu Pavle Riter Vitezović, Gaj, Štrosmajer, Štadler i dr. U hrvatskome društvu i danas je priličan broj ljudi sa nemačkim prezimenima. Taj veliki broj Nemaca davao je zadugo hrvatskim gradovima nemački karakter i čak nemačko ime (na primer, Zagreb zvao se kod njih Agram, a Karlovac Karlštat), i u njima se znatno osećala nemačka kultura i prevlađivao nemački jezik. Još pedesetih godina XIX veka u Zagrebu se u boljim porodicama govorilo pretežno nemački, na kojem se jeziku javljaju čak i prvi sastavi najboljih hrvatskih ljudi.

Reorganizator Hrvatske Krajine, princ Josif Hildburghauzen, nije bio nimalo srećan kao vojskovođ u ovome ratu. Kada je trebalo krenuti u rat protiv Turaka Hildburghauzen dobi zapovedništvo nad celom vojskom, krajiškom i banskom, koja je imala da operiše prema Bosni. Hrvatski ban imao je, prema tome, biti njemu potčinjen. Kad Hrvati ustadoše živo protiv te degradacije svoga bana, Dvor odredi da ban i princ budu ravnopravni. Prema toj hrvatskoj vojsci, u kojoj od početka nema pravog jedinstva u vođstvu, stojao je na bosanskoj strani odlični vezir Ali-paša Hećimović, čovek pun lične inicijative i jake ruke. God. 1737. prodrle su u Bosnu četiri vojske austriske, od kojih je samo prinčeva bila sa više snage. Sve su prošle loše, Prinčevu vojsku razbili su Turci pod Banjom Lukom jednim smelim prepadom, 24. jula god. 1737., i onemogućili svaku dalju austrisku ofanzivu na toj strani. Fra N. Lašvanin kazuje da su tom prilikom imali mnogo tegoba katolički manastiri, jer su njihove ljude Turci okrivljavali za veze s Austrijom. Srbi su se držali nejednako. Austriski poraz pod Banjom Lukom Lašvanin izrično pripisuje jednom »starovircu«, to jest pravoslavnom, što je kao savetovao Turke kuda da udare. Međutim, na drugim stranama, vidimo kako Srbi rade s Austrijancima, ali svakako, posle loših iskustava u Srbiji i Ugarskoj, bez starog oduševljenja, i u Srbiji, možda, više iz straha.

Za Austriju je bilo najvažnije to što se za saradnju sa njom, još u proleće god. 1737., izjasnio tajni zbor srpskih prvaka, sveštenih i svetovnih, i patrijarh Arsenije IV Jovanović Šakabenta. Patrijarha su na taj korak mogli, uglavnom, navesti ovi momenti: 1. što su Turci, posle svojih velikih gubitaka na kraju XVII veka, postali mnogo gori nego što su bili ranije; jedno stoga što je centralna vlast u Carigradu bila znatno popustila, pa je lokalna samovolja, bez straha od moćne kontrole, mogla da uzme više maha; i drugo što je u očuvane zemlje stigao priliv novog muslimanskog stanovništva, proteranog iz hrišćanima povraćenih oblasti, i što je taj elemenat, obeskućen i ozlobljen, hteo da se naplati na račun domaćih hrišćana; 2. što je Austrija bila hrišćanska država i kao takva njemu i sveštenstvu, ipak, bliža od Turske; što se u njoj već nalazio dobar broj Srba, i što bi združivanje sa njima značilo pribiranje narodnih snaga; i 3. što je Austrija ovog puta bila u savezu sa Rusijom, i što je bilo izgleda da će njih dve doista potisnuti Turke i izvršiti oslobođenje raje. Sem patrijarha Arsenija, za pomaganje austriskog prodiranja u južnu Srbiju bio je, kako se moglo i očekivati, pridobijen i katolički skopski arhiepiskop Mihailo Suma. Čak je i pravoslavni ohridski arhiepiskop Joasaf bio voljan da pristane uz ćesarevce. Od Sumine i Joasafove saradnje nije bilo nikakve koristi; Sumini planovi behu otkriveni još pre austriskog pohoda, a Joasaf je tražio od Austrije izvesna priznanja, koja mu se nisu mogla ostvariti bez povrede prava pećskog patrijarha. Ovom pokretu patrijarhovom nisu ipak pristupili svi Srbi. Na zboru održanom u rano proleće god. 1737. učestvovali su samo episkopi raški, skopski, štipski i samokovski i svetovni prvaci iz Staroga Vlaha i studeničkoga kraja. Nije bilo nijednog pretstavnika Bosne i Hercegovine i naročito nikoga iz Crne Gore. Posle, kada je austriska vojska dala znak za akciju, odazvalo se patrijarhovom pozivu poviše brđana sa crnogorske granice, iz Kuča, Vasojevića, Pipera, Bratonožića, Klimenata i još nekih arnautskih plemena; ali, pravih Crnogoraca ni tada nije bilo, svakako pod uticajem ovoj akciji neprijateljskih Mlečića.

Austriska vojska u Srbiji imala je spočetka izvesnog uspeha, jer Turci nisu bili spremili dovoljno svojih trupa za otpor. Austrijanci su, pomagani od srpskih ustanika, bez muke uzeli Kruševac, Niš i Novi Pazar. Velike usluge učinio je Austrijancima u ovom kraju starovlaški knez Atanasije Rašković, koji je sam prikupio oko sebe jednu ustaničku vojsku od 1.500 ljudi. Ipak, pored sve patrijarhove agitacije i učestvovanja znatnih prvaka u pokretu, kod Srba ni na toj strani nije bilo svuda pravoga oduševljenja. Zapovednik austriske vojske u novopazarskome kraju, gde je odziv bio još ponajbolji i agitacija patrijarhova najneposrednija, tužio se svome šefu kako su Srbi tu »mnogobrojni i jaki kad bi hteli da se skupe i da se od Turaka brane; ali, za to nemaju volje«. Režim u severnoj Srbiji dao je sada ovde svoje rezultate i svetio se osetno. Kad je austriska vojska posle poraza pod Banjom Lukom pretrpela i poraz na istočnome frontu, pod Vidinom, i otkrila svoje slabe strane, počelo je od kraja avgusta god. 1737. njezino povlačenje i iz Novoga Pazara. Kada je patrijarh Arsenije, koji je dizao narod na ustanak, 13. avgusta sa 3000 ljudi došao pred grad Novi Pazar, da se u njemu sjedini sa carevim ljudima, zatekao ga je već napuštena. Uplašen, on je odmah ostavio svoju vojsku, i sa malo ljudi nagao u begstvo za Austrijancima, da se i sam spasava od Turaka. Njegovo begstvo i austrisko povlačenje uneli su paniku među ljude, i oni su potom prsli na razne strane, da se izvlači kako ko zna. Padom Niša u turske ruke, 5. oktobra, austriska ofanziva bila je potpuno slomljena. Ubrzo se čak postavilo pitanje hoće li se carske čete moći održati i u severnoj Srbiji, koju su držale već dvadeset godina, jer su Turci, na početku rata i suviše potcenjivani, pokazali energiju koja je iznenadila na sve strane. Austriska vojska našla se prema neprijatelju, koji je zbog postignutih uspeha dobio mnogo vere u se, dok je ona sama, zbog loša vođstva i neuspeha, svoju veru gotovo potpuno izgubila. U unutrašnjosti Turske, posle ovakog ishoda dotadanjeg ratovanja, nije više bilo lako naći novih saveznika među Srbima. Ukoliko je i bilo kakvih težnja i pokreta za veze s Austrijom oni su se javljali sa drugih strana, koje ne beše zahvatila ratna nesreća iz god. 1737. Takav je slučaj bio sa Hercegovinom, u kojoj je agitovano za Austriju i gde je 30. maja god. 1738. došlo do jedne pretstavke glavnijih ljudi zemlje, kojom su se nudili caru Karlu.

Ratna sreća beše potpuno ostavila Austriju u ovome ratu. Strahovita kuga proredila je god. 1738. već i inače oslabelu vojsku i unela u nju nepopravimu malodušnost. Srpski vojnici, koji behu u službi Austrije, ili koje je trebalo organizovati u nove borbene jedinice, bili su neuredno ili nikako plaćani, patili su se mnogo i sigurno nisu doprinosili da se digne pali moral. Rat se otegao dugo i donosio je sve svoje nevolje. Svemu tome učinio je kraj teški austriski poraz kod Grocke, 12./23. jula, koji je bukvalno satro njihovu vojsku. Posle njega, bečka je vlada, 7./18. septembra, sklopila sa Turcima mir u Beogradu, koji je bio pun izraz toga poraza i slabosti... Tim mirom izgubila je Dunavska Carevina celo područje ispod Save i Dunava; u njenoj vlasti ostao je, od tekovina dobivenih u Požarevcu god. 1718., jedino Banat.

Poraz Austrijanaca i pad Beograda izazvali su težak utisak u celoj državi cara Karla. Neposredno iza ovoga događaja nastale su dve pesme »tužbalice« za Beogradom, obe spevane po svoj prilici od nekih Hrvata. Za jednu, kajkavsku, to je sasvim sigurno; ali, i druga, očuvana u više srpskih prepisa, potiče gotovo nesumnjivo od nekog katolika, koji se u Beogradu, među drugim, oduševljavao fratrima i kanonicima. U ovoj drugoj vidna je i antinemačka tendencija; ucveljeni Beograd Nemcima ovako poručuje:


O, prokleti Nemci i soldati,

Mene ćete često spominjati!

Kako ćete mene pregoreti,

A Turaka sprem sebe gledati!


Ponovno učestvovanje jednog srpskog patrijarha u ratu protiv Turaka i njegova agitacija da se narod diže na oružje, imali su teških posledica za Srbe. Seoba ovoga puta nije uzela ni izdaleka onakve razmere kakve je imala ona ranija pod patrijarhom Arsenijem III; ali, njene posledice nisu bile manje. Turci su dobili jake razloge za svoje strože postupanje prema nepouzdanoj raji; a sada kao pobednici mogli su, bez mnogo obzira, da provedu svoje namere do kraja i da, u isto vreme, uplašenoj raji pokažu kako je bezizgledno sve njeno trzanje ispod nametnutoga jarma, i to pod vođstvom njezinih sebičnih verskih starešina, koje u prvoj opasnosti spasavaju svoje glave, a narod ostavljaju patnji i nevolji. Nekoliko naših ispitivača utvrdilo je da je proces islamizacije posle ovih događaja mnogo napredovao. Već god. 1737. preselili su Turci silom jedan deo Vasojevića u Metohiju; Klimente su, u svome begstvu, doprle delimično čak do Srema, gde još i danas u Hrtkovcima i Nikincima ima tragova njihovih naselja. Još krajem XVII veka Ljuma je bila srpska, a otsad tek postaje arnautska; u Đakovici i Peći tek od god. 1737. Arnauti postaju potpuni ili skoro potpuni gospodari.

U Sandžaku je prvo arnautsko naselje, poislamljeno, poticalo od Klimenata i bilo se smestilo na Pešteru negde oko god. 1700., posle prve srpske seobe. Sad arnautsko plavljenje Sandžaka uzima maha. Selo Kabaš zvalo se ranije Selo Sv. Petra, a Kabašani su (piše Petar Kostić) došli u taj prizrenski kraj »pre 140—160 godina«. U Ostrozubu je još god. 1693. bilo pravoslavnih, a sada je čitav taj barjak gotovo isključivo arnautski. Po ispitivanjima I. Jastrebova u Gorskoj Župi »pre 200 godina nije bilo nijednog Turčina«; proces njihova turčenja počinje tek posle odlaska patrijarha Arsenija IV. »Posle begstva Arsenija III Čarnojevića i Arsenija Jovanovića srpsko ime tako je bilo mrsko ovde da su ne samo hrišćani od straha, no i sami poturčenjaci morali uzeti jezik arnautski za svoj, samo da se udvore kod muhamedanaca«. »Na taj način (priređuje Jovan Tomić) u ovim krajevima srpski živalj — koji se toliko bunio protiv turske vlasti; koji je trčao u susret svakom inozemcu što je hteo da radi protiv Turaka; koji je učestvovao u svima narodnim pokretima i za toliko vekova bio najbolji branilac pravoslavlja — primio je muhamedanstvo i, ostavši zajedno sa Arnautima muhamedancima, postao je Arnautašem i najvećim protivnikom i narodu iz kojega je ponikao i pravoslavlju«.