Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 4.16
| ←<< | ISTORIJA JUGOSLAVIJE Pisac: Vladimir Ćorović |
>>→ |
1. Istraga poturica. — 2. Turski napadi na Crnu Goru. — 3. Crna Gora se odaziva Petru Velikom. — 4. Pohod Numan-paše Ćuprilića.
Crna Gora, potaknuta od Mlečana, uzela je dosta aktivnog učešća u borbi protiv Turaka. Njeno borbeno, ali malobrojno stanovništvo, slobodoljubivo i kičeljivo, pokazalo je i tom prilikom svoju spremnost da odbaci tursku vrhovnu vlast i da zakrvi sa Turcima uopšte, ali, naravno, pod uslovom da nađe potpore i podrške kod neke od hrišćanskih sila. Saradnja sa Mlečanima nije ovog puta donela nikakve koristi; naprotiv, kako smo videli, izazvala je tursku reakciju i osvajanje Cetinja. Pri pregovorima o miru Mlečani, izbačeni iz Crne Gore od Turaka, nisu mogli postaviti crnogorsko pitanje na dnevni red, i o njemu se stoga nije tu ni donosilo nikakvo rešenje. Crna Gora je i dalje smatrana kao turska pokrajina; tako su je državopravno uzimale i obe susedne republike, Mletačka i Dubrovačka.
Crnogorci, teško dostižni u svojim klancima i planinama, nalazeći se na granici mletačkoj, gde su uvek, u nevolji, mogli lako uskočiti i naći skloništa, a zbog svoje slabe, krševite i neplodne zemlje i teških privrednih prilika odavno upućeni na četovanje, nisu bili nikad pravi podanički elemenat. Oni su imali svoj osveštani način života, svoje običajno pravo, još uvek dobro očuvanu i osetljivu plemensku organizaciju, u kojoj su nalazili i sud i upravu, i stoga nisu mnogo osećali vrhovnu tursku vlast. Danak su plaćali, ali ne uvek uredno, a ponekad sa zakašnjenjima od po više godina. Turci su i prema njima, kao i prema Arnautima, imali izvesne trpeljivosti, nešto iz obzira prema pasivnosti njihovih krajeva, a još više stoga što im nisu činili nikakvih smetnji u velikim vojnim operacijama upućivanim preko Save i Dunava, i što su svi njihovi podvizi, kad ih je bilo, nosili pretežno četnički karakter.
Oslobođenje Crne Gore od Turaka sa učestanim pokretima počelo je u vezi s akcijom Svetoga saveza od god. 1684. Crnogorsko narodno predanje, koje je ovekovečio Gorski vijenac, veže to oslobođenje za jedan poseban događaj. Vladika Danilo Sćepčević, posle zvan Petrović, sa Njeguša blizu Cetinja, koji je izabran za episkopa god. 1697. i koga nije hirotonisao pećski patrijarh Kalinik nego god. 1700. u Sečuju Arsenije III Crnojević, rešio se, kako to kaže predanje, da se oslobodi poturica u Crnoj Gori, i jedne godine, po dogovoru sa glavarima, bi rešeno da se na Badnje veče poturice ili sve pokolju ili pokrste. Ta istraga poturica, izvedena negde u prvoj desetini XVIII veka, očistila je Crnu Goru i stvorila od nje žarište narodne slobode. Ali, odavno pada u oči kako o tome, po crnogorskom shvatanju, tako važnom događaju nije dosad nađen nikakav trag u bogatoj građi mletačkoga i dubrovačkoga arhiva, u kojoj inače ima poviše desetina vesti i svakovrsnih akata o događajima mnogo manjeg i sporednijeg značaja. Jedini pisani dokumenat o toj istrazi jeste jedan sumnjivi zapis vladike Danila iz god. 1707. Nu, ni taj jedini zapis ne pretstavlja istragu kao događaj krupnih dimenzija. On svu inicijativu za taj podvig pripisuje vladici Danilu, a za Crnogorce vladika sam kaže kako ne smedoše »Turcima uložiti« i kako je on, čuvši da mu Turci prete zbog toga što je bunio narod, potakao Vuka Borilovića i četiri brata Martinovića da izvrše delo, pridavši im i tri svoja čoveka. Oni su, na Božić, pre zore, pobili ćeklićke i cetinjske Turke, koji ne hteše doći vladici. Od sve te grupe ljudi bio je ranjen svega jedan jedini čovek. Taj zapis, kako se vidi, i sam prikazuje stvar kao izvedenu sa malo, svega osam, ljudi i kao čisto lokalnu. Ja bih je najpre i shvatio tako, jer tim se ujedno i najbolje objašnjava oskudica izveštaja o tome podvigu i u Mlecima i u Dubrovniku. Čitavu događaju dao je ono široko značenje vladika Petar II, nešto iz dubokog uverenja da se to doista i zbilo, da je taj događaj izviiskra crnogorske slobode, nešto iz izvesnog ogorčenja na događaje svoga vremena, a nešto i iz želje da istakne ličnost vladike Danila, osnivaoca vlasti kuće Petrovića-Njeguša u Crnoj Gori, kome je on inače u tom klasičnom delu dao mnogo svojih crta, misli i osećanja.
Inače, pouzdano znamo da je bilo poviše sukoba između Crnogoraca i Turaka prvih dvadeset godina XVIII veka. Dubrovčani su nam o tim borbama sačuvali više vesti; po njihovom shvatanju Crnogorci su bili odmetnici »ispod krila čestitoga carstva«, a ugrožavali su celo susedstvo svojim četama. God. 1706. bili su prisiljeni jednim povećim turskim pohodom da plate danak i dadu taoce; njihova buntovnost dotle toliko je ljutila Portu da su tamo najozbiljnije pomišljali da Crnogorce silom presele sa njihova područja, kao što su malo pre toga uradili s arbanaškim Klimentima. Da nije posle toga poraza došla krajem god. 1707. reakcija na poturice kao, možda, glavne krivce za nj?
Crnogorska borbenost protiv Turaka pokazuje se najbolje u činjenici što su oni od XVII veka unapred prihvatali svaki ozbiljniji pokret protiv njih da mu se pridruže. Kada je u jesen god. 1710. ruski car Petar Veliki objavio Turskoj rat, pozvao je na saradnju i balkanske hrišćane. Dva njegova izaslanika, pukovnik Mihailo Miloradović, poreklom Hercegovac, i kapetan Ivan Lukačević, dođoše u Crnu Goru da je dignu protiv Turaka. U tome su uspeli bez mnogo muke. Moćna pravoslavna Rusija i njen car behu poznati u našim krajevima već poodavna, zahvaljujući prilozima koje su činili srpskim crkvama i manastirima više od jednog stoleća. Uz Crnogorce digla su se i susedna hrišćanska plemena od Nikšića sve do Trebinja, zatim Grbljani i Paštrovići i jedan deo pravoslavnih Brđana. Kao i uvek pre toga, i ova borba bila je uglavnom četnička; napadi na gradove, kao na Gacko i Nikšić, ostadoše bez uspeha, jer ustanici nisu imali drugog oružja sem ručnog.
Ovo četovanje veoma uzbudi susedne Turke, i oni se god. 1712. rešiše da oštro kazne Crnu Goru. U leto te godine krenule su protiv nje dve jake turske vojske, jedna od Hercegovine, sa Gacka, a druga iz Skadra. Dojučeranji crnogorski pomagači, Mlečani, nezadovoljni zbog njihovih veza sa Rusima, zabraniše Crnogorcima nabavljanje municije na Primorju i saobraćaj preko svoga zemljišta. Stoga se ustanici nađoše na velikoj muci. Njihov pokušaj da na Carevu Lazu zaustave tursku vojsku nije imao uspeha; oni su verovatno razbili prethodnicu vojske, ali glavnoj turskoj sili, koja je, združena, imala na 20.000 ljudi, nisu mogli odoleti. Turci prodreše na Cetinje i popališe tamo manastir i nekoliko kuća cetinjskoga područja. Vladika Danilo, sa pukovnikom Miloradovićem, spasao se na mletačko zemljište, sa nekih 500 ljudi. Kada se turska vojska, ne u celini nego u pojedinim odredima, vraćala kući, sačekivali su je Crnogorci u njihovim klancima i nanosili joj gubitke; ali, njihov broj, u mrtvim i ranjenim, nije ipak prelazio više od 500 lica.
To napadanje na otstupajuću vojsku i ponovna aktivnost vladike Danila digoše duh u Crnogoraca i opredeliše ih da odbace obaveze koje su, sada u nevolji, primili prema Turcima. Čitav ovaj pohod protiv njih trajao je svega nešto oko deset nedelja i nije ih mnogo osakatio. Materijalni gubici u Crnoj Gori nikad nisu imali veliki značaj, a gubici ljudi nisu bili veliki, niti su obuhvatali glavna lica u zemlji. Stoga je razumljivo što se zadana rana, koja nije bila duboka, brzo prebolela i što se pokazivala sklonost za nove avanture. Savremene dubrovačke vesti govore doista o skorom nastavljanju crnogorskih četovanja. To sve dade povoda Porti da krene na Crnu Goru novu i jaču ekspediciju, koja bi imala da te buntovne gorštake potpuno urazumi. U leto god. 1714. krenuo je na Crnu Goru bosanski vezir Numan-paša Ćuprilić, i opet u zajednici sa skadarskim i hercegovačkim pašama. Pozvao je pre napada Crnogorce da se pokore, plate harače i dadu taoce. Kad mu je na taj poziv došlo poviše crnogorskih glavara, 37 na broj, paša je preko njihovih glasnika poručio narodu da poslušaju naredbe, a onda ih je sve dao pogubiti. Pred njegovom silom obezglavljeni i uplašeni narod krenuo je na sve strane, u planine, u pećine i na mletačko područje. Numan-paša prodre do Cetinja, pohara i opustoši ponovo sve i povede iz njega povelik plen. Tim crnogorskim zarobljenicima, navodi S. Bašagić, naseljen je Glasinac i njegova okolina; Turci su, dakle, ispunili sad svoju težnju otpre osam godina da rasele Crnogorce, ako nepotpuno, a ono bar u izvesnoj meri. Jedna savremena beleška sa bolom kazuje kako je »Oman paša« skupio »sedam paša od sedam sandžaka« i kako sa silnom vojskom »pohara Crnu Goru i porobi i poseče i domove hristijanske popali i crkve razruši«.
Nu, taj strahoviti udarac nije slomio Crnu Goru. Ona je poklekla; ali, zadržala je ovoj buntovni otporni duh, i pokazaće ga naskoro, ako ne u većim potezima a ono u izvesnim pojedinačnim akcijama protiv Turaka.