Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 4.13

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
ISTORIJA JUGOSLAVIJE
Pisac: Vladimir Ćorović


četrti period.
XIII. Nazadovanje Turaka.

1. Dubrovački zemljotres 1667. god. — 2. Mađarska buna E. Tekelija. — 3. Turski pohod na Beč 1683. god. — 4. Stvaranje Svetog saveza. — 5. Potiskivanje Turaka. — 6. Grof Đorđe Branković. — 7. Austrijanci i patrijarh Arsenije III. — 8. Stradanje Srba. — 9. Vojne operacije u Dalmaciji. — 10. Mletačka agitacija u Crnoj Gori.


Prva četvrt druge polovine XVII veka beše donela južnim Slovenima nekoliko teških gubitaka. Tragična smrt patrijarha Gavrila, poraz Mlečana i njihovih hrišćanskih pomagača u Kandiskome ratu, slom Zrinjskih i Frankopana, pogodili su oba naša plemena. Uz te gubitke treba još naročito pomenuti i veliki zemljotres, koji je 6. aprila po novom god. 1667., na Veliku sredu, ujutro malo pre devet sati, upropastio pola Dubrovnika. Strašni udar, iza koga je u ruševinama izbio i požar, uništio je mnoge stoletne tekovine Republike i onemogućio joj stari polet za celog trajanja njene dalje samostalnosti. Grad, koji je pre potresa imao na 6000 duša, izgubio je oko 4000 svojih stanovnika, a najveći deo starih građevina sa Gospom Velikom bi porušen ili znatno oštećen. Potres je zahvatio i druge neke krajeve, kao Kotor, Perast, Herceg Novi i Budvu, ali ne u tolikoj meri: Arhiđakon Brnja Đorđi govorio je da je ovo bio »rasap naše otadžbine, pretužni primjer božje srdžbe«. »Ostadosmo kao tica na golu kamenu«, tužili su se Dubrovčani na Porti, tražeći da im se smanji harač i da se uopšte poštede, ali su naišli spočetka na tvrda srca. Lepa tradicija njihove stare kulture, književne i naučne, nastavljala se doduše i docnije; Dubrovnik je i posle te nesreće dao u književnosti Ignjata Đorđića (1675.—1737.), pesnika finijeg umetničkog smisla, a u nauci svetski slavnoga matematičara Ruđera Boškovića (1711.—1787.), ili isto tako slavnoga lekara Đuru Baljivija (1668.—1707.), ili čuvenoga Anselma Bandurija (1671.—1743.), prvog našeg vizantologa; krenuo je i nekoliko značajnijih novih poslova, kao što su bile organizacije njihovih akademija za studiju jezika; ali, u celini, čitavo njihovo književno stvaralačko delo ličilo je na cveće koje precvetava. Dekadencija se osećala na mnogo strana, a naročito u finansijama i trgovačkom prometu. Popustila je čak i stara solidnost Dubrovnika. Kada je god. 1675. obnovljen rad u dubrovačkoj kovnici novca, dopustilo se da se u njoj falsifikuje stran novac, a i njihov vlastiti imao je biti lakši u težini srebra i sa gorom smesom. Naročite krize izazva u gradu borba između staroga plemstva, koje potres beše strašno proredio, i novoga trgovačkoga, koje bi proizvedeno u vlastelu, da bi se popunile nastale praznine. Te borbe, čija je oštrina doprla čak do Voltera i našla mesta u jednom njegovom spisu, narušile su potpuno staru »skladnost« grada i učinile ga još više mestom gde je prošlost smatrana svetlijom od budućnosti.

Teška vremena behu nastala i za Hrvatsku. Zavera Zrinjskoga i Frankopana beše dala dobrodošao povod bečkome dvoru da proširi svoj sistem podvrgavanja starih kraljevstava svojoj neposrednoj vlasti. Kao prva mera beše 28. maja (7. juna) god. 1671. izvedeno suspendovanje banske časti, koja je smatrana kao izraz stare državne tradicije. Glavnu vojničku vlast, kao i važnije gradove u celoj zemlji, uze carska vojska, sastavljena ponajviše od Nemaca i drugih tuđinaca. Zbunjeni ljudi zaverom Zrinjskoga, a zaplašeni njegovom sudbinom, smatrali su to sve kao neku vrstu prirodne reakcije Beča, i nisu imali hrabrosti da se usprotive. Poneki su čak i podlegali agitaciji carskih ljudi, naročito niže plemstvo koje nije imalo dovoljno samostalnosti. Ono je, u zajednici sa potstrekačima iz krugova oficira sa Krajine, tražilo početkom god. 1672. da se Hrvatska odvoji od krune Sv. Stevana i pridruži naslednim zemljama austriskoga dvora. Samo jedan deo višega plemstva, pod vođstvom Nikole Erdedija, inače zakletoga neprijatelja Petra Zrinjskoga, imade hrabrosti da uzme izvestan stav protiv tih težnja i da brani davna prava domovine.

Hrvatskoj opoziciji, sada veoma lojalnoj, znatno je pomoglo držanje mađarskih ustavobranitelja. I u Mađarskoj je, posle ugušene zavere, uvedena vlast carskih nemačkih đenerala-komesara i suspendovan ustav. Uz to je car Leopold, koji je bio vaspitavan za sveštenika i tek po smrti starijega brata došao na presto, upotrebio tu priliku da u Mađarskoj, svom silom svog autoriteta, vaspostavi katoličku veru na račun njemu odvratnog i po habzburškom shvatanju revolucionarnog protestantizma. Katolički pritisak izazva brzo pobunu kod protestantskih Mađara, koje je pomagao erdeljski knez Mihailo Apafi. Pobojavši se da bi ta pobuna mogla iz političkih motiva da zahvati i Hrvatsku, svejedno što je ona tad bila čisto katolička, imenova bečki dvor god. 1673. Nikolu Erdedija za banova namesnika, da tim u dobroj meri ublaži hrvatsko nezadovoljstvo.

Ustanak Mađara beše uzeo opasne razmere. U njemu je izvesnu ulogu, istina pred kraj, imala i Jelena, kći Petra Zrinjskoga, koja se, kao lepa udovica, preudala god. 1682. za grofa Emerika Tekelija, vođa ustanka. Ogorčena zbog sudbine svoga oca i cele porodice, ona je htela da se sveti, i uticala je i sa svoje strane na muža da istraje u početoj borbi protiv Habzburga. U vezi sa kraljem Lujem XIV, koji od god. 1673. beše postao i formalni neprijatelj Austrije, obilato pomagan prvo vreme i od Poljaka, Tekeli je imao i ugleda i snage da se nosi sa bečkim gospodarima, koji su svoju glavnu snagu morali da upotrebljavaju na Rajni, protiv Francuza. Videći da svojim polovičnim sredstvima ne može ugušiti ustanak, rešio se bečki dvor god. 1680., iscrpen borbom na dve strane, da popusti Mađarima i Hrvatima. Bansko dostojanstvo bi u Hrvatskoj nanovo vaspostavljeno, a dobi ga dotadanji namesnik Nikola Erdedi. U opasnosti da Austrijanci svojim raznovrsnim sredstvima ne odbiju već prilično zamorene Mađare od njega i da ga tako osamljena ne slome, ponudi Tekeli god. 1681. savez Turcima. Na Porti su, podbadani od Francuza, ovog puta bili mnogo borbeniji nego god. 1670., kada je slične korake preduzimao Petar Zrinjski. Tekelijeva ponuda bi odmah prihvaćena. Od god. 1682. u celoj Turskoj počelo je živo spremanje za veliki rat s Austrijom.

U maju god. 1683. krenula je silna turska vojska od 250.000 ljudi, pod vođstvom velikoga vezira Kara-Mustafe, ravno na Beč. Austriski dvor beše nemoćan da se sam odupre tolikoj, u Evropi odavno neviđenoj, sili. Na zauzimanje papske kurije rešio se poljski kralj Jan Sobjejski da se u toj borbi hrišćanstva protiv Turaka nađe na strani Austrije, kojoj je ranije, po traženju Luja XIV, bio opasan neprijatelj. Dok su Turci opsedali Beč, ne pokazujući pravog poleta u borbi, sjedinila se poljska i carska vojska i 2. (12.) septembra odnela pobedu. Razbijeni Turci uzmakoše naglo, ostavivši sav svoj ratni pribor i ostalu opremu. Taj poraz, slavljen kao velika, davno željena, pobeda hrišćanstva, označavao je za sve vidnu obrtnu tačku turske sreće. Pod Bečom je zauvek skrhan ofanzivni polet Turske Carevine; tu je bila poslednja granica njihove ekspanzije. Od toga poraza Turska samo gubi, povlačeći svoje linije sve naniže i nalazeći se stalno u stavu odbrane.

Od ove pobede silno je u jugoslovenskim zemljama porastao ugled Austrije. Dok se kroz čitav XVI i XVII vek Habzburška Monarhija nalazila gotovo redovno u defanzivi prema Turcima, sad ona prelazi u napad. Ona uzima na sebe ulogu osloboditelja hrišćana i tim ujedno postaje glavni činilac u akciji i za oslobođenje Jugoslovena. Izvesne naše oblasti nadale su se oslobođenju pomoću Poljske, ili pomoću Mletačke Republike; neke su čak računale i sa saradnjom Španije; ali, sve te nade bile su ili čisto lokalne, ograničene na uzak krug ljudi i mesta, ili prosto »puste želje«. U Austriju su se, međutim, uprle sad sve oči. Njen glas bio je već mnogo ranije dopro čak do Nikšića i Drobnjaka, i još onda, krajem XVI veka, bili su naši ljudi voljni da se odazovu njenom pozivu. Kako da to ne učine sada kada su čuli za tursko posrtanje pod Bečom i kada se turska sila, kao bujica kada počne naglo opadati, stala na očigled sviju povlačiti iz Budima prema Beogradu i još niže?

Austriji je ta uloga osloboditelja dopala preko njezine volje. Kao što je gledao da povoljnim ponudama odvrati Turke od napada na Beč, tako je i sada, posle njihova poraza, car Leopold nastojao da se čas pre izmiri sa njima. On je zazirao od dalje borbe, nešto zbog oskudice sredstava i izmorenosti zbog dotadanjeg ratovanja, a i što se bojao raznih komplikacija. Da su Turci bili malo predusretljiviji, ponovio bi se slučaj Vašvara. Zahvaljujući njihovoj upornosti sa jedne i opoziciji staleža Nemačke i Mađara sa druge strane, rat je morao da se nastavi. Živim zauzimanjem papske kurije došlo je 24. februara god. 1684. do sklapanja jedne nove hrišćanske lige, koja je dobila svečano ime Svetoga saveza. U savez su ušle Austrija, Poljska i Mletačka Republika. Tako je Austrija, prihvaćena od suseda i sokoljena od zauzimljivoga pape Inoćentija XI, ušla u rat sa Turcima, i ne sluteći spočetka kuda će je odvesti prvi uspesi nego zadovoljna ako uspe da osvajača potisne što dalje od svojih neposrednih granica.

Od god. 1684. počelo je napredovanje Svetoga saveza na više strana. Dok je austriska vojska prodirala dunavskom dolinom prema Budimu, koji je zauzela tek 23. septembra god. 1686., napadali su Hrvati, uskoci, krajiški đenerali sa Srbima i carskom vojskom na susedna područja Like i Slavonije, a mletački ratnici prodirahu u Dalmaciju i Hercegovinu. Najaktivniji bili su naši uskoci u Dalmaciji. I bez mletačke dozvole digao se već krajem god. 1683. Bajo Pivljanin u četu Ilije Jankovića, da napadaju Turke po Kotarima. Glavni vođ uskočke vojske postade Stojan Janković, dobro poznati junak još iz Kandiskoga rata. Kako je Mletačka Republika prvih godina rata obraćala glavnu pažnju akciji svoje flote u Moreji, to je teret borbe u Dalmaciji pao ustvari na uskoke, i rat je stoga na toj strani imao zadugo četnički karakter. U vezi sa hrišćanskim četama sa hrvatskoga područja, među čijim se vođama isticao popularni vojni kapelan, senjski pop Marko Mesić, uskoci su uspeli da očiste od Turaka postepeno cele Kotare i da svoje ratovanje prenesu delom u Liku, a delom u srednju Dalmaciju. Međutim, taj sporazumni rad naših junaka morao je biti naskoro napušten, pošto je došlo do političkih trvenja između Austrije i Mletaka baš zbog tih osvajanja. Moglo je, naime, doći do spora zbog pitanja kome da pripadnu područja koja bi osvojili mletački i austriski podanici zajedno, te se morala na neki način podeliti »sfera interesa«. Mletački podanici operisali su potom u Dalmaciji i zapadnoj Bosni — veće akcije u Bosni zabranjivala je Austrija u svojstvu naslednice Mađarske, — a austriski u Lici, severozapadnoj Bosni i na istoku prema Slavoniji. Bana Nikolu Erdedija, po vlastitim rečima, »vuklo je srce u Bosnu«; ali, ipak, prve akcije uputio je prema Slavoniji. Austrisko vojno vođstvo imalo je u planu da se čim pre dočepa Osijeka i preseče most kod njega i sa tim dovoz hrane i drugih potreba za tursku vojsku u Budimu i u srednjoj Ugarskoj. Ali, da se to preduzeće do kraja izvede, trebalo je znatno veće snage od one kojom su raspolagale banove i carske čete i dobrovoljci koje oduševljava borbeni fratar Luka Ibrišmović. Ovaj je smeli čovek, izmakavši turskim vešalima, postao hajduk i jedan od glavnih narodnih vođa u borbama za oslobođenje Slavonije.

Rat je dobio kod hrišćana snažniji zamah kada su Turci, odbijeni od Budima, počeli da gube jednu za drugom svoje najvažnije pozicije. Nekoliko teških poraza tokom 1686. i 1687. godine, kao oni kod Sente i Haršanja, obeshrabriše u velikoj meri tursku glavnu vojsku. Posade u gradovima i naročito bosanski muslimani graničari borili su se hrabro i uporno, svesni da brane svoj posed zauvek. Oni, kao otsečeni od glavne vojske i zauzeti sami sobom na izloženim tačkama Carevine, nisu dolazili u dodir sa razbijenom vezirovom vojskom, kojom beše ovladao bes usled neuspeha i sa njim anarhističke sklonosti i poroci neobuzdanosti. Kao žrtva pobune poražene i razdražene vojske pade, posle nasilne smrti Kara-Mustafine, ne samo veliki vezir Sulejman-paša nego bi zbačen i sam sultan Muhamed IV. Rasulo nastade potom na sve strane. Austriska vojska, podižući na svome prodiranju sa sobom i Srbe, koji su joj se rado pridruživali, uzimala je, jedan za drugim, čitav niz glavnih turskih gradova i utvrđenja: Petrovaradin, Slankamen, Beograd (26. avgusta god. 1688.), Zvornik, Smederevo. Usred tih austriskih uspeha dođe 4. februara god. 1689. do ratnog stanja između Dunavske Carevine i Francuske. Luj XIV postade tako saveznik Turaka; on se beše pobojao da će ovako veliki i brzi uspesi suviše ojačati ugled i moć njemu neprijateljskih Habzburga, pa je stoga u jesen god. 1688. napao nemačko područje, Keln i Falc. Da brani Nemačku, morao je car Leopold povući glavni deo svoje vojske sa balkanskoga na zapadno ratište. Zapovednik austriske vojske u Srbiji postade mladi grof Ludvig Badenski. Njemu sada nije ostajalo drugo nego da upražnjene redove svoje vojske popuni Srbima; stoga je živo radio da ih što više pridobije.

Kao pomoćnika u toj akciji imao je dobiti Đorđa Brankovića (rođ. god. 1645.), nesuđenoga srpskoga despota, čoveka dosta darovita, ali suviše ambiciozna, ovlašna morala i nedovoljno realna. Branković, čiji su preci iz trebinjske okoline prešli u Pomorišje, dovodio je sebe u vezu sa porodicom Vuka Brankovića i težio je da se, kao takav, stavi na čelo srpskome narodu. Svoju javnu karijeru počeo je god. 1663. u diplomatskoj službi erdeljskoga kneza Apafija, u Jedrenu i Carigradu; god. 1673. izneverio je kneza zbog njegova neprijateljskoga držanja prema pravoslavnima i prišao ne samo vlaškome knezu nego i austriskome pretstavniku kod Porte, odavši mu tajne pregovore Apafijeve protiv Austrije. Već god. 1673., u jednoj pretstavci Austriji, izlagao je on značaj u srpskom narodu svoj i svoga brata Save, pravoslavnoga mitropolita u Erdelju, kao potomaka stare despotske porodice, uveravajući da bi u slučaju austriskoga rata sa Turcima uz njih pristali svi Srbi sa Vlasima. Car bi mogao stvoriti na granici jednu malu državu, »nalik na Hrvatsku«, koja bi služila kao brana protiv turskih upada u Ugarsku. Međutim, mada je odavao tajne svoga gospodara, Branković je ipak ostao u njegovoj službi do god. 1679., kada mu je brat, dobar branilac pravoslavlja protiv erdeljskih kalvina, bio svrgnut i zatvoren. Napustivši Erdelj, Branković je prešao u Vlašku, gde je uspeo uveriti kneza Šerbana Kantakuzina da su rod po tobožnjim starim vezama. Kada je izbio rat između Austrije i Turske, on je, deset godina posle svoje prve ponude, došao preko jednog erdeljskog magnata u veze sa bečkim dvorom i, obećavajući pomoć vlaškoga kneza i svoju, uspeo da bude, na osnovu iskombinovane i lažne genealogije, priznat za ugarskoga barona i da dobije potvrđeno nasledno pravo na zemlje svojih predaka pod Turcima, na Hercegovinu, Srem i Jenopolje. Zašto je Brankoviću trebala ta baronska titula? Prosto iz tog razloga da pomoću nje može lakše delovati na srpski narod da ga prihvati. Jer kad bečki dvor priznaje njegovo pravo i označava njegovo plemstvo, kako bi moglo biti prostih Srba koji bi u to mogli posumnjati i ne priznati ga? Prema Beču on se pretstavljao kao čovek koji ima jak koren i uticaj među Srbima; a u srpskom narodu bečko priznanje imalo je da mu bude dokaz koliko je on tobože cenjen na najmerodavnijem mestu. Ali, ipak, on nije preduzimao ništa važnije sve do god. 1688., odnosno dok nije video koliku je važnost, iz mnogo razloga, Austrija polagala na saradnju balkanskih naroda. Da bi sada pomoću nekog priznanja iz naroda mogao bolje delovati u Beču, on je te godine zatražio i dobio od pećskoga patrijarha Arsenija III potvrdu da je on doista potomak starih vladarskih Brankovića. Patrijarh je u to poverovao verovatno stoga što se Branković nalazio na dvoru vlaškoga kneza kao boljar, a delovalo je na nj po svoj prilici unekoliko i 150 dukata, koje mu molilac beše poslao. Sa tim uverenjem u džepu, u jednoj misiji vlaškoga kneza, stigao je Branković, sredinom god. 1688., u Beč, da tamo razvija svoj plan o ustanku i oslobođenju balkanskih hrišćana, odnosno stvaranja Ilirske Imperije, koja bi obuhvatala više nego današnje jugoslovensko područje, od Soče do Crnog Mora. Beč nije ušao u raspravljanje tih pitanja sa njim onako kako je Branković želeo; ali, u načelu odobrio mu je rad u narodu i, da ga zadrži u dobroj volji, dao mu je grofovsku titulu. Branković se posle toga potpisuje: »nasledni despot celokupnoga Ilirika i veliki vojvoda Gornje i Donje Mizije, knez Svete Rimske Imperije, dukata Sv. Save, Crne Gore i nasledni gospodar Hercegovine, Srema, Jenopolja, i graf ugarski«.

Vrativši se iz Beča, on je u proleće god. 1689. doista počeo pribiranje ustanika i agitaciju u narodu. Glavno mesto njegove akcije postade za izvesno vreme Oršava, iz koje je mogao neposrednije uticati na Srbiju. U samu tu zemlju, međutim, nije se usuđivao da pređe, nemajući dovoljno hrabrosti da sam zatalasa ljude. Hteo je da dođe na gotov posao, koji je imao, otud, sa granice, da uglavnom pripremi i svrši njegov glas. Ludvig Badenski, dobivši sa nekoliko strana podatke o Brankovićevoj agitaciji i čuvši da održava veze sa Vlaškom i naročito sa Rusijom, od čijeg je uticaja na Balkanu Beč već tada počeo da zazire, uzeo je tu stvar suviše ozbiljno, uplašio se od njenih mogućih posledica i naredio je da se Branković uhvati i zatvori. To je i učinjeno u Kladovu, pred kraj oktobra god. 1689. Kako je tada lišen slobode, Branković je više nikad nije dobio. Otada pa do svoje smrti, god. 1711., on je proveo u internaciji i sužanjstvu u Beču i Hebu. Kao sužanj, on je, više iz ličnih motiva i sa mnogo lične boje, napisao svoje Hronike, ogromno delo od 2681 strane, koje je sve dosad ostalo u celini u rukopisu, ali koje je ipak vršilo moćan uticaj na srpsku istoriografiju XVIII veka.

Njegov uticaj među Srbima za vreme ratnih operacija god. 1689. nije se gotovo nimalo osećao. Srbi su se uglavnom držali carske vojske i njenih zapovednika. A carska vojska prodrla je te godine duboko u stare srpske zemlje, do Skoplja, Velesa, Štipa i Prizrena. U Prizrenu je, 27. oktobra, dočekao austriskoga đenerala E. Pikolomikija patrijarh Arsenije III Crnojević, koji je dotle održavao veze sa Mlečanima, ali sada prešao na austrisku stranu, nešto pod utiskom njihovih velikih uspeha, a još više na njihove energične, pretnjom praćene pozive. Patrijarh je, još pre toga, potican i sa mletačke, a od god. 1688. i s austriske strane, počeo bio pozivati narod protiv Turaka i morao stoga bežati iz Peći i sklanjati se u Nikšić, odakle je, po mletačkome pozivu, prešao na Cetinje, a po austriskome se vratio u Peć.

Ali, posle tih velikih uspeha nastaje reakcija. U austrisku vojsku udari kuga i boleštine, koje su bile prirodna posledica tolikogodišnjeg ratovanja i potpunog poremećaja dotadanjeg života. Franjevački letopisac, fra Nikola Lašvanin, kazuje za god. 1690. strašne stvari. U Bosni beše nezapamćena glad, šinik žita dođe na 6000 belih aspri. Silan narod pomre u najvećoj muci. »A bižania bižaše od Save prid voiskom cesarovom. Kudgod bi se mako ležahu martci nit se kopahu, nit imadiaše ko. Jiđahu resu lipovu, z darvja koru, vinovu lozu, pse, mačke. U Saraevu izidoše dica mater martvu. U Banjoj Luci koga su obisili, obnoć bi ga gladni ljudi svega izili. U to vrime paša sicijaše i višaše i uskoke i raju, koga god bi doveli; i te bi ljudi martce sve izili. I davali bismo jist ubogim; ali, kako bi se najilo, ta bi i umarlo«. Kad su Austrijanci sa Srbima zauzeli Skoplje, ono je bilo zaraženo od kuge. Nemajući dovoljno vojske da ga održe, a ne želeći da ga, mada već slabo kao tvrđavu, Turci upotrebe kao pogodnu operacionu bazu, đeneral Pikolomini izdao je naredbu da se grad 16. oktobra god. 1689. zapali. Skoplje je tada bilo napredna varoš, »gotovo tako velika kao Prag«, pisao je sam Pikolomini, sa mnogo trgovine, prometa i životnih namirnica i sa nekih 60.000 stanovnika. »Bilo mi je žao da zgrade kakvih u ovom ratu još nisam video, džamije od najfinijeg mermera i porfira sa hiljadama svetiljaka i pozlaćenih alkorana ukrašene, kojima bi čovek i u Rimu poklonio pažnje, lepe starine, vrtove i zabavišta, mada po varvarskom ukusu, velike zalihe životnih namirnica, moram plamenu predati« (iz prevoda M. Kostića). Tu se i sam Pikolomini zarazio od kuge i tri dana posle svoga ulaska u Prizren umro je od nje. Osorno ponašanje njegovih naslednika prema srpskome i albanskome stanovništvu odbi od austriske vojske mnoge naše ljude. Još više počeše Austrijanci gubiti kad se osetilo da se Turska trgla od dotadanje malodušnosti. Novi veliki vezir, Mustafa-paša, iz čuvene kuće Ćuprilića, koja je Turcima pre njega dala još dva velika vezira nesumnjivih sposobnosti, raspali versko oduševljenje svojih ljudi, pribra nove snage i poče energičnu kontraofanzivu. Već 23. decembra 1689. pretrpeše Austrijanci presudan poraz kod Kačanika, gde Arnauti pređoše Turcima. Mnogo više udaraca posle toga nije trebalo. I inače malobrojna carska vojska, prilično zavađena sa svojim srpskim saveznicima, poče naglo otstupanje.

Kompromitovani svojim otvorenim pomaganjem turskih neprijatelja, srpski glavniji ljudi nisu smeli da sačekaj povratak raspaljenih Turaka. Sa mnogo naroda, čiji se broj ne da tačno utvrditi, krenuli su oni prema severu, da se spasavaju kod Austrijanaca, koji su ih pozivali u borbu i, prema tome, imali moralnih obaveza prema njima. Sam patrijarh Arsenije III vodio je žalosne obeskućene mase. Ta seoba imala je na izvesnim mestima potpuno karakter begstva i njegove neminovne materijalne žrtve. Tom prilikom opustelo je i stradalo mnogo naših manastira, a među njima i najvažniji, kao Mileševo, Ravanica, Rača, Sopoćani, Đurđevi Stubovi; oplenjeni su Dečani i patrijaršija u Peći; mnogo je domova raskućeno. »Razagnani smo od bezbožnih čeda«, piše jedan izbeglica na Cetinju, izbegavajući da podrobno opisuje celu bedu koju »svaki mudri može znati šta se čini kada se carstvo izmenjuje«. Odlazak patrijarha iz Južne Srbije bio je od teških posledica za srpski živalj u tim krajevima. Sa patrijarhom je otišao dobar deo aktivnih ljudi i uglednih domaćina, a ono sveta što je ostalo bilo je zastrašeno. Opšti list pećske Patrijaršije sa zgražanjem beleži vesti o turskoj osveti, koja je zahvatila nahije od Prizrena i Plava sve do Novoga Pazara. Naročito je bilo teško što je otišao sam patrijarh i mnogo sveštenstvo, pa je narod ostao bez glavnih vođa. Stoga je proces islamizacije, dotle prilično spor, od početka XVIII veka u tim krajevima uzeo brži tempo i veće razmere. Prestravljenošću i klonulošću Srba naročito su se koristili Arnauti muslimani, ratoborni brđani, koji su sa svojih planina, sve agresivniji, silazili prema dolinama Metohije i Kosova. Oni pritiskuju zemlje, pomagani od turskih vlasti, ugrožavaju srpske posede i nagone svet ne samo na islamizaciju nego i na arnaućenje. Otad u Brankovića Drenici počinje prevlađivanje Arnauta, otad Mitrovica i Vučitrn počinju bivati njihova središta. U Prištini je već početkom god. 1690. načinjen pravi pokolj hrišćana. U prizrenskoj okolini islamizacija je već oko god. 1650. bila uzela maha među katolicima, a sada je zahvatila i pravoslavne. Đakovica od početka XVIII veka postaje pravo arnautsko gnezdo, dok je ranije stanovništvo u njoj i okolini bilo mešovito.

*

I u Dalmaciji se ratovalo spočetka sa dosta uspeha. Turska sama nije na to bojište mogla uputiti nikakve veće vojske, nego su otpor davali lokalni zapovednici, pomagani unekoliko od bosanskog namesnika. Kada je, septembra god. 1686., pao Sinj u hrišćanske ruke i on pojurio da ga spasava, namesnička vojska nije bila dorasla hrišćanskoj i pretrpela je osetan poraz. Turska vojska u Bosni bila bi svakako dovoljna da odoli i uskocima i mletačkoj vojsci kojih nije bilo mnogo na broju, ali je njena snaga bila rastrzana nešto prema Hrvatskoj i Slavoniji, a još više odašiljanjem pomoćnih trupa u Mađarsku. Sami Mlečani, međutim, nisu upotrebljavali u srednjoj Dalmaciji većih snaga, nego su posebnu pažnju obratili južnoj Dalmaciji i Hercegovini, i to iz čisto političkih razloga. Evo zašto. Kad je god. 1684. sklopljen savez između Austrije i Mletačke Republike, bilo je rešeno da će svaka država dobiti posle rata ono što je i ranije bilo njezino sa izuzetkom Dalmacije, koja je imala pripasti Mlecima. Ta odredba, kada je donesena, smatrala se kao optimistička pretpostavka; ali, kada je hrišćansko oružje postiglo i brze i prilično neočekivane uspehe, onda su se, odjednom, razvili prohtevi i na jednoj i na drugoj strani, i na delu se naskoro osetila surevnjivost obeju sila. Car Leopold, ponesen uspesima, želeo je da obuhvati sve zemlje koje su mađarski kraljevi pominjali u svojoj tituli i koje, prema tome, treba da pripadnu njemu kao nosiocu krune Sv. Stevana. U te zemlje dolazila je, naravno, i stara hrvatska država. Hrvatski književnik Pavle Riter pisao je izvesne svoje, ranije pominjane, političko-istoriske spise baš s obzirom na te pretenzije careve, da ih potkrepi i pojača. Kako se u Beču naročito polagalo na posed Sinja i Knina, to su Mlečani nalazili da bečki prohtevi ugrožavaju njihove interese i idu preko linije ugovorenoga; ali, uzevši Sinj, u tome pogledu unekoliko su se smirili. Videći kako Austrijanci postižu uspehe, a bojeći se njihovih prohteva, rešiše se Mlečani da i oni čim pre prošire područje svojih osvajanja i budućih poseda. Baciše se stoga sa više snage na Hercegovinu. God. 1687. pade u njihove ruke Herceg-Novi, a Peraštani im predadoše celo primorje od Kumbura do Kamenara.

Taj uspeh digao je znatno ugled Mlečana na toj strani i mnoga plemena Hercegovine i Crne Gore počeše im obećavati svoju saradnju. Ali, ta agitacija i učvršćivanje Mlečana u neposrednoj blizini Dubrovnika veoma uplaši njegove građane; oni su se, uostalom ne bez razloga, bojali da će Mlečani upotrebiti ovu priliku i najzad ih podvlastiti. Diplomatija male Republike, koja se već god. 1684. stavila, u slučaju pobede, pod zaštitu Austrije, zavapila je u Beču za pomoć. Da tamo tu pomoć prikažu ne samo kao potporu sebi, nego i kao njihov vlastiti interes, Dubrovčani su im dokazivali da Mlečani nemaju istoriska prava na to područje, nego da je ono pripadalo Srbiji i Bosni i da sada, pošto su te dve zemlje bile u vezi s Ugarskom, treba da pripadnu Austriji. Beč se pozivu Dubrovčana u izvesnoj meri odazvao i u njihov grad poslao svoga poslanika, koji je naskoro počeo agitaciju kod susednih plemena za austrisku orijentaciju. Tako se, postepeno, na očigled celoga sveta, razvila ta surevnjiva borba između dve hrišćanske savezne sile, koja je, ponekad, išla dotle da su Dubrovčani voleli turski nego mletački uspeh; da su, na primer, pomagali otpor Novljana protiv njih; a da su opet Mlečani, ukoliko je to do njih stalo, bili spremni smetati Austrijancima na izvesnim turskim tačkama. Slučaj sukoba njihove agitacije u pridobijanju naših ljudi video se najbolje u primeru patrijarha Arsenija III koji smo napred istakli.

Mlečani pojačaše svoju agitaciju još više tokom god. 1688., kada carska vojska nešto sama, a još više u zajednici sa Hrvatima, poče da osvaja severozapadnu, severnu i istočnu Bosnu. Svi važniji turski gradovi na savskoj liniji biše zauzeti; kod Dervente turskoga pašu razbi Ludvig Badenski prosto za priču. Od Badenskoga se tražilo da Bosnu savlada što pre, da bi preduhitrio Mlečane, koji su se zaletali do Livna i zauzeli i Knin sa celim dalmatinskim Zagorjem. Dok je Badenski operisao na severu, i, osim gradova oko Save, uzeo još i Zvornik na Drini, pomerili su Hrvati svoju borbenu liniju opet sa Kupe na Unu i pokazivali težnje da povrate i ostale delove svoga kraljevstva. To je, naravno, delovalo na Mlečane da i oni požure sa svojim akcijama. Tako se hrišćanska saveznička snaga, zbog te političke utakmice, cepala na više delova, izvodeći svoja preduzeća bez jedinstvenog plana i na mahove. Austrijanci svoje relativno male snage toga vremena nisu spojili na jednom ratištu, svejedno na kom bilo, na bosanskom ili srpskom, već su ih razdvojili i tako i time, posredno, doveli do svoje katastrofe na Kosovu. Sa čisto vojničkoga gledišta, kad su već uspeli da prodru do Skoplja i Prizrena, bosansko bi pitanje za njih moglo biti ulaganom rešeno. Otsečena od ostale Turske, čija je vojnička snaga odbačena iza Vardara, Bosna se ne bi mogla održati dugo vremena. Da je drže u škripcu i da je stalno podrivaju, bile su dovoljne i same lokalne čete iz Hrvatske i Dalmacije, čije je prodiranje napredovalo stalno. Isti slučaj bio je i sa Mlečanima. Žureći da čas pre obuhvate i Hercegovinu i celu Dalmaciju, oni su svoju vojsku, ne mnogobrojnu, upućivali čas na severno, čas na južno dalmatinsko ratište i stoga su, sa razdvojenim snagama, uspeli tek posle četiri-pet godina ratovanja da uzmu Novi i Knin.

Za vreme toga ratovanja, kao što se moglo i očekivati, u Bosni je silno stradao katolički živalj. Ukoliko je mogao, u krajevima do kojih je blizu prodirala hrišćanska vojska, on se, ponegde u masama, spasavao u Slavoniju, Hrvatsku ili Dalmaciju. Ovih godina, pod pritiskom Turaka, a kompromitovani vezama sa dušmanima Carevine, morali su napuštati svoje manastire mnogi franjevci iz blizine granica; tada su od glavnijih manastira opusteli srebrenički, olovski, visočki, tuzlanski i dr. Ovom prilikom treba utvrditi činjenicu da nije Stojan Janković preveo u Sinj fratre manastira Rame, kako se u izvesnim spisima nalazi, jer je on poginuo 13. avgusta 1687. pod Duvnom. Bratstvo iz Rame preselilo se, međutim, u Dalmaciju tek krajem oktobra te godine, najpre u Split, pa posle u Sinj. Na početku XVIII veka, usled tih velikih seoba i progona, u Bosni je veoma opao katolički klir; u zemlji se nalazilo svega 26 otaca i 5 lajika franjevačkih; nekoliko ih je bilo pobijeno ili umrlo u najvećim mukama, kao fra Luka Ramnjak, koji je živ spaljen. Ostali su sačuvani samo manastiri središne Bosne, Fojnica, Kreševo i Sutjeska.

*

S ovim ratom u vezi je i početak oslobođenja Crne Gore. Mletačka Republika odmah je po svome ulasku u rat, god. 1684., razvila živu agitaciju na celom Primorju, da što više ljudi krene u borbu protiv Turaka. Među ostalim oblastima koje su stali da bune nalazila se i Crna Gora. Već tokom aprila god. 1684. odgovarala su pojedina plemena, kao Kuči i arnautski Klimenti, da su voljna pridružiti se pokretu, a neka, kao Ozrinići, odrekoše Turcima plaćanje danka. Toga meseca uputila je mletačka sinjorija Baja Pivljanina u kotorski kraj, da i on na svoj način počne propagandu u njihovu korist i da zakrvi sa Turcima. Kako Mletačka Republika za duže vremena ne preduze sama ništa ozbiljnije na toj strani, to pokret poče malaksavati, naročito otkako novi skadarski sandžak-beg Sulejman Bušatlija, krajem god. 1684., poče energično suzbijati mletačku agitaciju. U proleće god. 1685. krenuo je on sa vojskom na zapadna crnogorska plemena, da ih, jače kolebljiva ili pristala uz Mlečane, natera na pokornost. Kod Vrtijeljke, početkom maja, pokušao je uzalud Bajo Pivljanin, sa nešto mletačke vojske, hajduka i Crnogoraca, da mu spreči prodiranje na Cetinje; Sulejman je prodro, a Bajo je sam u toj borbi izgubio život. Turska vojska popali Cetinje, a uplašena plemena pokoriše se Sulejmanu.

Mlečani su sa svoje strane živo radili na tome da crnogorska potištenost ne potraje dugo. Borbe oko Novoga i zauzeće toga grada digoše duh u narodu, koji jednom vide Mlečiće na delu sa priličnom snagom. Posle toga uspeha pokret među Crnogorcima, Brđanima i Hercegovcima uze maha. Počeše ne samo jača četovanja, nego i veće borbe sa Turcima, i to uspešne, u kojima su se naročito odlikovali Kuči. U jesen god. 1688., da se pokaže zainteresovanost Republike za Crnu Goru, dođe, na poziv tamošnjih prvaka, jedan mletački odred kao stalna posada na Cetinje, pod zapovedništvom Zana Grbičića, imenovanog »guvernadura« crnogorskoga. »Ovim se od strane Mlečića Crna Gora obeležila kao proširena mletačka teritorija« kaže J. Tomić. Otuda je i ona razlika u mletačkome nazivanju Crne Gore pre stavljanja stalne posade na Cetinje i posle toga. Pre toga su crnogorska plemena »odana« Republici, a posle toga su to »novi republičini podanici« i Crna Gora je »nova tekovina«.