Историја Југославије (В. Ћоровић) 4.12

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Писац: Владимир Ћоровић


четрти период.
XII. Последњи Зрински и Франкопани.

1. Хрватска опозиција према политици бечког двора. — 2. Браћа Никола и Петар Зрињски. — 3. Аустриско-турски рат год. 1663.—1664. — 4. Мађарско-хрватска опозиција после Вашварског мира. — 5. Завера Петра Зрињског и Крста Франкопана. — 6. Њихова погибија.


Ми смо већ раније поменули дугу борбу између бечкога двора, Ратнога већа и немачких ђенерала са једне и хрватских сабора и банова са друге стране. Хрвати су љубоморно чували права и јединство свога подручја са традицијама некадањега краљевства; Хабзбурзи су, међутим, ишли затим да од Хрватске направе обичну покрајину Царевине какве беху Крањска, Штајерска, Корушка и њихове наследне земље. Аустриски дворски кругови инсистирали су на својим тежњама утолико више уколико су Хрвати, притешњени од Турака, бивали једино упућивани на њих и њихову помоћ. Али, зато су Хрвати били осетљивији и упорнији у одбрани. Да сломију њихову самосвест и да лакше проведу своје намере, војни кругови су, организујући Војну Границу, главна заповедничка места поверавали само својим ђенералима, а Хрватима су ретко и изузетно додељивали те дужности. Према Хрватима је понашање бечке господе било често увредљиво, а понекад и ниподаштавајуће. Цареви (односно хрватски краљеви) допуштали су себи слободу да газе реч давану свечано и уз заклетву, као краљ Матија год. 1608. или краљ Фердинад год. 1618., који су обећавали успостављање банске власти од мора до Драве и замењивање туђих заповедника на хрватскоме подручју домаћим људима.

Те борбе, које су почеле у другој половини XVI века, трајале су, неослабљене, и кроз читаво XVII столеће. Владари Европе тога времена раде сви мање-више у духу апсолутизма, док тај најзад потпуно не превлада. Пример даје Француска, која од васпитног апсолутизма Ришељеова прелази у лични и готово источњачки апсолутизам Луја XIV. И аустриски двор гре истим путем. Француској је већ у XVI веку прилично успело да савлада оштре покрајинске сепаратизме, опасне по целину, и да од Париза створи признато државно средиште, тако да је Луј XIV дошао углавном на свршен посао. У Аустрији то ни из далека није било готово. Мађарска, Чешка, Хрватска нису биле обичне покрајине Царства, него земље са још живом државном традицијом, краљевства која су се сама осећала као неке мање-више завршене и због тога изразитије целине. Те земље нису хтеле да дођу под Аустрију, него само да се удруже с њом. У државоправној терминологији брижљиво се прави разлика између »делова удружених« (partes sociae) и »делова покорених« (partes subjectae). У свима тим земљама подвлачила се чињеница да су оне хабзбуршку династију изабрале као своју, а да им она није дошла »по божјој милости« или по неком несумњивом породичном праву. Оне стога, у истој логици, и нису пристајале да хабзбуршку династију признаду као наследну, него су, мада чисто формално, сваки пут вршиле избор престолонаследника за свога краља. Бечки двор ишао је постепено затим да и њих нивелише као и остале наследне покрајине, а као главно средство служило им је војничко поседање главних тврђава у земљи и стављање њихових заповедника не под органе дотичних земаља, него под непосредну власт одређених чланова династије или самога цара. Тако је, како видесмо, било учињено и са Србима граничарима који су сматрани као војнички органи царства. Прва од тих краљевских земаља страдала је Чешка. Поразом на Белој Гори (1620.), за време Тридесетогодишњега рата, скрхан је чешки отпор за дуг низ деценија. Аустрискоме двору остало је после тога да се носи само са Мађарима и Хрватима. Год. 1630. задан је осетан ударац и Хрватској издвајањем Војничке Границе као посебног подручја, да ускоро за њим дође и нови.

Браћа Никола и Петар Зрињски били су у питању старих права своје домовине на истом становишту на којем и већина њихових претходника. Никола, који је живео понајвише у Чаковцу, у суседству Мађара, и који се, са братом заједно, родио од мајке Мађарице и васпитавао једно време на мађарскоме подручју, имао је, много интимних веза са Мађарима, и за своје држање налазио је много примера и подршке код исто тако незадовољне мађарске властеле. Вреди истаћи да се Никола бавио и песништвом и да је, баш на мађарском, дао јуначки еп о погибији свога деда, Сирена Јадранскога Мора (1651.), рађен по Тасову херојском епу Ослобођени Јерусалим. Тај еп пренео је год. 1660. на српскохрватски његов брат Петар, иначе огрезао војник који се само у доколици могао бавити и песништвом. Одушевљен његовим војничким и песничким делом, кликтао му је Дубровчанин Владислав Менчетић:


Преброји прво морске вале

Тко тве славе иште изрити.

- - -

Надарен си свијем дарима

Највећега од уреса,

Ки у себи здржи и има

Наук, нарав и небеса.


У породици Зрињскога било је још литературе. Петрова жена Катарина, кћи ђенерала Вука Франкопана, превела је са немачког један молитвеник, Путни товаруш (1661.); а и њен брат, Фрањо Крсто Франкопан, писао је песме, оригиналне или по туђој идеји (Гартлиц), од којих му је Позвање на војску са доста снаге и са симпатичним витешким ставом:


Дражје нам буди глас, име, поштење

Нег хип, нагнутје, срамотно живлење.

Навик он живи ки згине поштено!


Кад је год. 1663. започео прави рат између Турске и Аустрије, изазван поново питањем ердељског наслеђа, које су Турци хтели коначно да реше у своју корист, браћа Зрињски су се и опет показали као одлични јунаци. Петар је код Оточца 6. октобра год. 1663. разбио босанску војску, која се беше кренула према Крањској и пред којом се кукавички склонио карловачки ђенерал. Бан Никола је, јануара год. 1664., продро ове до Осијека и спалио ту велики дрвени прелазни мост за турску војску. За тај подвиг Никола је добио орден Златнога руна од шпањолскога краља Филипа IV, а Луј XIV му даде, уз титулу францускога пера, још и 10.000 талира за даљу војну. И марчански владика Гаврило Мијакић беше одушевљен тим успехом, који ће охрабрити све потиштене хришћане. »Ако изиде доли господин бан (писао је он, мислећи тим на Босну) пристат ће к њему сто језер Христијана, Влаха и Бошњака и хоће се бити са Турчином«. То, као и аустриско спремање да помоћу Француза крену већу офанзиву, изазва Турке на енергичне мере. Крајем маја год. 1664. стиже велики везир Ахмет Ћуприлић са великом војском под Нови Зрињ, да сломије отпор Зрињских, а успе да 20. јуна заузме и сруши тај град. Царска војска, у којој је било и француских и немачких војних одреда, под вођством Рајкмунда Монтекукулија, није прискочила опседнутом граду са свом или бар већом снагом у помоћ. Огорчени бан отишао је цару да се пожали на тај поступак, а кад му цар не даде тражене задовољштине, он, љут, даде оставку на положај заповедника војске. Исто тако Двор није хтео ни да даде карловачку ђенералију његову брату Петру, мотивишући, у интимним разговорима, своје држање тиме да не би било нимало мудро дати толику власт двојици већ и иначе моћне и амбициозне браће, јер би је могли искористити у личне сврхе.

За то време, 22. јула (1. августа) год. 1664., задала је савезничка хришћанска војска снажан ударац Турцима код Св. Готарда и присилила их на повлачење; али, није могла да их сатре. Турци су, и после пораза, били бројем далеко надмоћнији, и хришћани се нису усуђивали да их гоне, мада се то са много страна очекивало. Цар Леополд (1657.—1705.), човек без енергије и подозрив, није веровао много у трајност те победе, а зазирао је и од свога савезника, Луја XIV. Стога, буквално речено, да час пре скине Турке с врата, цар је, у највећој тајности, 17./27. септембра са њима склопио мир у Вашвару, и то тако као да је он претрпео пораз. Имао је, наиме, да даде султану један »дар« у вредности од 200.000 форинти; Турци су задржали нека освојена места у Мађарској; а за Нови Зрињ би изрично уговорено да се не оме обнављати.

Такав мир после онакве победе запрепастио је готово све људе и изазвао оштру осуду. Мађарски великаши уложише и формалан протест. Они и Хрвати сматрали су да је држање двора овог пута према њима и њиховој земљи било нелојално; извесни људи чак су мислили да Беч и нема никаква рачуна да их потпуно ослободи од Турака. У маказама између Турака и Аустрије они још морају да слушају и да се наслањају на Беч; ослобођени, они би могли једног дана заузети сасвим друкчији став. Као вође хрватске опозиције истакоше се браћа Зрињски, који су имали и личних разлога да буду незадовољни. Са њима заједно дизаху свој глас: мађарски палатин Фрањо Веселењи, острогонски надбискуп Липај, врховни судац Фрањо Надажди. Браћа Зрињски помишљали су на отворену побуну још и пре Вашварскога мира, а после њега та одлука је у њих потпуно сазрела. Било је само питање на коју би силу могли да се наслоне и ко ће их, уопште, у том отпору хтети прихватити. Њихова прва мисао била је да се обрате Лују XIV, који је знао њихову вредност и који је недавно бана Николу онако краљевски наградио. Француски краљ је спочетка, доиста, и прихватао њихову понуду и преко свога посланика у Млецима почео преговоре о тајном споразуму. Али, усред тога посла погибе Никола Зрињски 8. новембра год. 1664. лудим случајем, у лову, рањен од једног погођеног вепра.

Видећи колико је незадовољство изазвало нагло склапање Вашварскога мира са онако неповољним исходом, сазвао је цар Леополд 15. новембра мађарске и хрватске великаше у Беч, са намером да им се објасни цео поступак и да се тако ублаже. Тамо је, у јануару 1665., Петар Зрињски био именован за хрватскога бана на место умрлога брата, али, и опет, не хтедоше да му испуне жеље и предаду му уз банство и карловачки ђенералат. Није се хтело, очевидно, да се банска и ђенералска власт усредсреде у једној личности и да се тако, посредним путем, Војна Крајина оријентише према Загребу или Чаковцу место према Грацу. То, наравно, није могло да умирујући делује на Петра. Он стога наставља преговоре са Лујом XIV, преко француског бечког посланика, а одржава и састанке са мађарском опозицијом. Његове везе са Мађарима појачала је удаја његове кћери Јелене за мађарског магната, кнеза Фрању Ракоција (у фебруару год. 1666.). Мађарска и хрватска опозиција тражила је од цара Леополда сазив сабора и репарацију свих погажених закона и учињених неправди. Како Леополд, знајући добро шта ће се све од њега тражити, то није хтео да испуни, почели су формални преговори између опозиције и францускога посланства у Бечу о подизању буне. Али, Луј XIV није хтео да се сувише уплете у ту ствар. Од њега се тражило: да он постане краљ Мађарске и Хрватске и да зато поднесе главни трошак за организацију војске од 30.000 људи, пола пешака а пола коњаника. Толико заузимање на тој далекој страни краљу није могло бити ни у каквом интересу. Лују XIV је мађарско-хрватска опозиција, чак и са малим побунама, добро дошла да њом веже Аустрију за исток и да је натера на попуштање у питању будућега шпанскога наследства; али, да иде даље од тога и да шаље толику војску чак тамо на Дунав, значило би да напусти све своје планове на западу, где је био његов главни интерес и ради чега је он управо једино и могао доћи у сукоб са Хабзбурзима. Он би се на такав корак решио тек онда кад не би на други начин могао нагнати бечки двор на попуштање. Када се то, најзад, увидело, наста међу Мађарима и Хрватима начелан разлаз у питању о даљим корацима. Мађари нису имали много избора. Када неће с Аустријом, и када не могу са Француском, онда им не остаје друго него да се придруже својим саплеменицима у Ердељу и са њима заједно да признају турску врховну власт. Зрињски се на такву одлуку још није могао да реши. Она би значила потпуно демантовање не само своје личне прошлости него и најлепше традиције породице Зрињских. Шта би рекао стари Никола Зрињски на такав корак? Како би га примили његови Хрвати, који се са Турцима носе пуна два века и који су сличне понуде одбили давно, већ толико пута?

Турци нису овог пута пристали на мађарске понуде. Желећи да Кандиски рат докрајче са поразом Млетака, они нису хтели допустити могућност да се Аустрија појави као савезник Млечана, што би она вероватно учинила, кад би Турска прихватила њене мађарске незадовољнике и угрозила аустриски посед Угарске. Турска овога пута није само одбила понуде него је урадила и нешто више; обавестила је, као лојалан сусед, бечки двор о учињеним предлозима и тако током год. 1667.—1668. открила заверу, не казујући, истина, имена завереника. Ова су у Бечу добили на други начин, саопштењем неких Мађара и подмићивањем удовице палатина Веселењија, који је умро год. 1667. Мада су сазнали за заверу, дворски кругови не приступише одмах прогонима; хтели су да заверенике ухвате на делу и да их прате при даљим акцијама, да би тако похватали све конце. Можда је у Бечу било и уверења да је све то учињено у првој срџби и да ће опозиција временом попустити, па да је не треба дражити. За то би донекле говорила чињеница што Петар Зрињски не само није био смењен са банске части него је, шта више, крајем октобра год. 1668., био свечано инсталисан. Можда би ствар с аустриске стране доиста и заспала, да јој Зрињски сам није дао нове хране. Током априла и маја 1669. он је узалуд радио на све начине да добије упражњено карловачко заповедништво. После је исте године покушао да одврати пољскога краља Михаила Вишњовјецкога од женидбе са једном аустриском принцезом и од наумљеног савеза с Аустријом. »Нема на свијету владе (писао је он краљу) која би била тако покварена и која би гајила тако опаких осјећаја спрам Бога и права народа, као што аустриска, а код тога најгоре је то што нема наде да ће се то икад поправити«. (Навод код Ф. Шишића). На овом послу сарађивао је са Петром од лета 1669. и млади његов шурак Крсто Франкопан, кога је он увео у круг завереника, а кога је двор увредио што му није дао сењско капетанство, на које је био именован. Петрова опомена код Пољака није била примљена, и то је на њ, кога су, као и осталу опозицију, мало пре тога напустили Французи, тешко деловало. На исцрпене Млечане, који су једва чекали да одахну од дугог рата, није могао ништа рачунати. Надажди је у октобру год. 1669. молио цара за милост. Са ким, дакле, да се сад свети Бечу? Није остао нико други него Турци, и он се најпосле решио за њих.

Почетком новембра год. 1669. отишао је Петров посланик преко Босне на Порту, а на католички бадњи дан изнео је пред султана предлоге свога господара. Они су се састојали углавном у овом: 1. Хрвати и Мађари признаће врховну власт султанову и плаћаће му 12.000 талира годишњег данка; и 2. у Хрватској и Мађарској Петар Зрињски постаће наследни владар. Друге су тачке говориле о турској помоћи за ово предузеће, о повратку освојених хрватских и мађарских градова његовој држави и др. Једна је тачка предвиђала да за ердељског кнеза дође Петров зет, Фрањо Ракоци. Међутим, један Грк, службени тумач на Порти, одаде за паре целу ствар Аустрији. Кроз Хрватску пуче наскоро глас да је Петар Зрињски ушао у преговоре са Турцима, и да је постао хришћански издајник. Да његова несрећа буде већа, треба додати још и то да Порта, по предлогу великога везира Ахмета Ћуприлића, није примила његове понуде, него му је, да га завара лепим речима и надама, и да га, за сваки случај, одржи као непријатеља Беча у добром расположењу према себи, послала само писмену поруку као »кнезу Мађарске, Хрватске, Ердеља и Молдавске и врховном заповеднику све отоманске војске«. Млади Франкопан, одушевљен том поруком, писао је једном пријатељу како једва чека »да наше капе помешамо са чалмами«. Сам Петар почео је с извесним планом дозивање и обрађивање својих људи; ушао је у преговоре и са Србима у Вараждинској Крајини; а већ је раније био склопио утовар са штајерским грофом Еразмом Татенбахом.

Када видеше та сумњива кретања, бечке власти енергично потераше ствар. Затворени Татенбах признаде одмах све. Вест о његовом затварању и устручавање суседних паша да му пошаљу помоћ, с извином да немају о том никакве наредбе са Порте, збунише Зрињскога, и он изгуби првашње самоуверење и енергију. По његовој жељи оде загребачки бискуп у Беч, да тамо изради обустављање прогона и милост за њ. Али, у Бечу не хтедоше више да попуштају. Издаја Зрињскога била је, са њихова гледишта, утврђена ствар, а што није потпуно успела то није зависило од њега већ од уздржавања самих Турака. Да им не би умакао, они су се, све до последњег часа, показивали као склони да опросте Петру, док су уствари били тврдо решени да га потпуно униште. Сам цар узео је на се улогу тога заваравања и лично је упутио Зрињскоме једно писмо са љубазним апострофирањем, које је могло овога да потпуно заведе.

У то време било је неког врења и међу Србима, које је могло бити од користи по Зрињскога. Год. 1668. беше се решило у Бечу да се свргне марчански владика Гаврило Мијакић, што није хтео да пристане на унију, и мада то није било извршено, ипак је узнемирило духове. Мијакић је, видели смо, високо ценио храброст Зрињскога; ништа, дакле, не би било природније него да он пређе на његову страну, када Беч угрожава његову веру. Осетивши ту опасност, бечки кругови дадоше априла 1670. затворити владику и одведоше га у Грац, где би оптужен и осуђен због велеиздаје.

Док је Зрињски, збуњен свим што се већ десило и оним што се имало десити, стојао још неактиван, као колебајући се, кренуо је импулзивни Франкопан са триестак коњаника да придобија људе и градове на њихову страну, да, како сам каже, »инсургува« народ. Он је 10. марта, ушавши са четом у Загреб, позвао грађане, са сабљом у руци, да пристану уз Зрињскога. Док су загребачки грађани доста политички изјављивали да ће учинити оно исто што и остала земља, опрло се свештенство томе позиву, додуше са извесним колебањем. А хрватско племство, на збору у Брезовици, 14. марта год. 1670., пристаде у већини уз Зрињскога, ослањајући се на Франкопанов приказ, који је ствар излагао овако: да су Турци ставили Хрватску пред дилему или са њима или против њих; да је Беч остао неактиван и да је Зрињски, као једини излаз да спасе земљу од тежих потреса, пристао са њима на »поштен савез«. Банов повереник на Порти, капетан Фрањо Буковачки, говорио је отворено о бановом приласку Турцима, почео окупљати једномишљенике и чинити незгоде царским људима и гарнизонима. То изазва карловачкога ђенерала на реакцију. Покрет се морао угушити пре него узме маха. Са 700 људи кренуо је он брзо и одрешито за Франкопаном, у Загреб, и против Буковачкога. Кањишки паша, кога Зрињски, на вест о томе, позва у помоћ, извини се и опет како услед изостанка овлашћења султанова не може кренути са војском у борбу. Баш у тај час када су се Зрињски и Франкопан спремали да развију барјак побуне, стиже из Беча васпитач банове деце, исусовац Форстал, доносећи им поруке да тамо има још увек доброг расположења према њима и да, стога, треба да се покоре. Цар је, међутим, 19. марта свргао Петра са банске части и објавио да је »неверник постал наше коруне, проти њој пунтарским законом подигал се, под своју област краљевства наша хрватско и славонско и далматинско и ближње наше орсаге подегнати канил«. Поверовавши у Форсталове речи и поруку, Петар и Фрањо, већ обесхрабрени турском уздржљивошћу и активношћу ђенералске војске, написаше цару писмо, молећи за опроштење; а Зрињски упути још са Форсталом у Беч, као таоца, свога јединца сина Ивана. Мало потом, видећи како се и на штајерској граници спрема војска против њих, да једном пресеку ствар, одоше и Зрињски и Франкопан сами у Беч цару на ноге, где стигоше 8. априла. Истога дана бечка их влада стави под стражу и ускоро у затвор. Већ пре тога, 4. априла, ушла је царска војска у Чаковац и ту потпуно похарала Петрово имање, а затим и остала добра његова и Франкопанова. Тада беху опљачкани и њихови градови Озаљ, Рибник, Босиљево, Нови, Бакар и нарочито Краљевица. Лепу Божјаковину добише год. 1686. после Зрињских грофови Драшковићи.

За то време дигао је буну у северној Мађарској банов зет Фрањо Ракоци. У Бечу није било тешко наговорити клонулога и интерниранога Зрињскога да писмима делује на своје пријатеље да обуставе покрет. Он се тужио како су га Турци преварили, говорио је како је дошао цару на милост, и препоручивао да и они напусте даљу акцију. Када је устанак доиста обустављен, престали су у Бечу сви обзири према Петру и Фрањи, и против њих је почела истрага због велеиздаје, побуне и увреде цара. Судски поступак вођен је претежно у Винер-Најштату и трајао је пуну годину дана. Осуда је гласила на смрт, а извршена је над обојицом 20./30. априла год. 1671. Њихова имања била су заплењена у корист државног ерара; жена Петрова, Катарина, би затворена у доминикански манастир у Грацу, а као силом калуђерице завршише живот и обе банове неудате кћери. И банов син Иван, иако некрив, би затворен и умре у градачкој тамници год. 1703. Хтели су просто да униште целу Петрову породицу, што су и извели без имало обзира према ранијим великим заслугама те куће и самога Петра.

Покушаје да ишчупају свој народ испод власти господара који су их држали платила су у XVII веку, за казну, својим животом два српска патријарха и два хрватска најугледнија великаша. Само да југословенска судбина и тога времена не остане без једне ноте ироније, српски су патријарси страдали стога што су хтели да се, помоћу западних хришћана, спасу од Турака; — док су хрватски великаши, сити усрећитељства западних хришћана, тражили своје ослобођење помоћу Турака. Је ли тој чињеници потребан коментар?