Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 4.11

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
ISTORIJA JUGOSLAVIJE
Pisac: Vladimir Ćorović


četrti period.
XI. Tridesetogodišnji i Kandiski rat.

1. Tridesetogodišnji rat i Hrvati. — 2. Borbe u Dalmaciji za Kandiskog rata. — 3. Stanje na hrvatskoj granici.


Od god. 1618. počeo je onaj po zlu poznati Tridesetogodišnji rat, koji je najviše zahvatio austriske zemlje i Nemačku. Izbio je zbog verskih sukoba katolika i protestanata, a razvio se, tokom vremena, u veliko političko razračunavanje između habzburške dinastije i njenih mnogobrojnih inostranih protivnika. Za vreme tog dugog ratovanja naše zemlje nisu nikad postale ratno područje, ali je zato postojala velika opasnost da ovu nezgodu Habzburške Monarhije ne iskoriste Turci, ako ne zvanična Porta, a ono uvek na zlo gotovi susedni sandžaci. Hrvati, kao dobri katolici, koji su protestantizam u svojoj državi ugušili pre ovog pokreta, našli su se uz arhikatoličkoga cara Ferdinanda (1619.—1637.), vaspitanika isusovaca, sa kojim se inače ranije, kao vrhovnim zapovedničkom Vojne Krajine, nisu nimalo slagali. Ugarski knez Gabor Betlen bio im je po simpatijama bliži; ali, kako je on objavio rat Ferdinandu u ime mađarskoga protestantizma i kao saveznik protestantskih kneževa i vlasti, to je saradnja Hrvata sa njim bila unapred onemogućena. Betlen, koji je bio u vezi sa Turcima i pod vrhovnom vlašću sultanovom, poručivao je banu Nikoli Frankopanu, u jesen god. 1619., da će na nj i Hrvate podbosti bosanskoga pašu, ako se budu pokazali kao njegovi protivnici; nu, ta pretnja, kao ni njegove prijateljske poruke, nije mogla da izmeni donesenu odluku.

U Tridesetotodišnjem ratu, mada je bilo dosta verovatnosti da bi Betlen mogao ispuniti svoju pretnju, hrvatske čete bile su ipak povučene iz zemlje i upućene na srednjoevropska ratišta. Tamo su imale da se bore za pobedu habzburške kuće i katoličke stvari. Njihove, mahom konjaničke trupe, ogrezle u borbi sa Turcima, pa stoga često surove i gotovo redovno bezobzirne, ne mnogo disciplinovane, ali strašne po udarcu i odlične kao vojnici, ostavile su za sobom uglavnom ružan glas. Setite se samo u kakvoj se sceni javlja hrvatski vojnik u Šilerovom Valenštajnovom logoru i koje su prve reči koje mu se, mesto pozdrava, tu upućuju! U tim borbama učestvovao je jedno vreme i mladi hrvatski ban Đuro Zrinjski, koji je posle jednog pohoda, još za vreme vojne, naprasno umro u Požunu god. 1626. U nekoliko borbi Hrvati su se veoma istakli i na izvesnim mestima čak i rešavali njihov ishod (kao na pr. kod Licena god. 1626. i god. 1632.; kod Brajtenfelda god. 1631.; kod Nirnberga god. 1632.; kod Nerdlingena god. 1634. i dr.). Pored Hrvata služio je u austriskoj vojsci i priličan broj Srba, sa Krajine i iz Ugarske, ali bilo ih je još dosta, ako ne i više, u službi erdeljskih knezova. Pominjani Deli-Marko učestvovao je, kao poverljiv Betlenov čovek, čak kao glavni pregovarač u sklapanju saveza između Mađara i Čeha, god. 1619.

Još Tridesetogodišnji rat nije bio završen, kad je god. 1644. došlo do takozvanoga Kandiskoga rata između Turske i Mletačke Republike. Kako se rat vodio i u Dalmaciji, to je sasvim razumljivo da su se Hrvati bili zabrinuli i za svoje područje i da nisu više rado davali svojih ljudi za daleka ratišta. I Kandiski rat bio je veoma dug (trajao je preko dvadeset godina, do god. 1669.), i vodio se sa promenljivom srećom. Ovaj period istorije karakterističan je po izuzetno dugom trajanju ratova. Na našem području, u Dalmaciji, zapadnoj Bosni i Hercegovini, ratovanje je ovom prilikom imalo više četnički karakter. Evlija Čelebija, vanredno zanimljivi ali istočnjački preterivanju skloni turski putopisac ovog vremena, bio je sam svedok jedne scene, kad je lijevanjski paša uputio u najvećoj hitnji jednu poteru za hrišćanima na golim konjima. To četovanje je imalo kao vidnu posledicu, delimično po mletačkoj inicijativi, novo pomeranje naroda iz unutrašnjosti prema mletačkome primorju, u tvrde gradove i na ostrva, da bi ljudi izbegli svim nevoljama teškog života između dve vatre. Sva Dalmacija beše u ovom ratu i inače strahovito poharana, neka mesta po više puta. Kod Mlečana je to preseljavanje imalo i tu tendenciju da Dalmatince čvršće vežu uza se; dok se njihove porodice budu nalazile na mletačkome zemljištu, oni neće moći napuštati saradnje sa njima ili im ma u čemu praviti ozbiljnijih smetnja.

Za vreme ovog ratovanja stradalo je nekoliko starih hrvatskih gradova, kao Novigrad, Nin, Cetin, Kamen, Skradin; Klis, oko kojega se prolilo toliko krvi, pade god. 1648. konačno u hrišćanske ruke. Turski napadi na primorske gradove, posebno na Šibenik, koji se hrabro odbranio od velike sile, na Zadar, Split i Kotor behu odbijeni s osetnim gubicima za njih. Mlečanima pođe za rukom, prvih godina, da potisnu Turke iz makarske krajine, i da, pomoću uskoka, uznemire svu neretvansku oblast. Očuvan je zanimljiv ugovor između Mletaka i stanovnika Makarske od god. 1646., koji su pristali da idu do kraja s njima. Mletačke čete, u vezi s uskocima, prodirahu čak do Skoplja i Prusca u travničkoj oblasti i do Mostara u Hercegovini. U Bosni, gde se na upravi nalazio Mustafa-paša Tekelija, »haremski čelebija«, vladala je prilična bezglavost. Disciplina beše odavno popustila, naročito među spahijama i janičarima. Od god. 1645. do god. 1669. u Bosni se izmenilo 20 raznih valija; sam Fadil-paša Maglajić smenjivan je četiri puta. Jedan, inače po Mlečane suviše optimistički, izveštaj iz Bosne, od god. 1652., kaže kako je paša pozivao zapovednike sa Hrvatske Krajine da upute svoju vojsku prema dalmatinskoj granici, i kako njegov ćehaja umalo što nije bio ubijen. »Oćete da izgubimo Kostanicu i Biać kako ste i Klis!« poručivali su, veli, plahoviti ljudi sa tih strana. I imali su, donekle, razloga, jer ni Hrvatska Krajina, zbog pojačane četničke aktivnosti, ne beše sasvim sigurna.

U ovome ratu istaklo se nekoliko naših uskočkih vojvoda. Najslavniji je svakako Stojan Janković, sin Janka Mitrovića, koji je bio serdar u mletačkoj službi u »ravnim Kotarima«, i glavni vođ u mnogim pokretima. God. 1666., u jednom većem četničkom podvigu u kojem je učestvovalo oko 1200 ljudi, on je dopao ropstva i bio odveden u Carigrad, kao sultanski rob. Posle četrnaest meseci robovanja spasao se Janković nekako iz turskih ruku i stigao opet u Dalmaciju, gde je ušao u nove borbe. Ona prekrasna narodna pesma o ropstvu Jankovića Stojana ima, dakle, pouzdanu istorisku osnovu. Pod Stojanovom vlašću behu mnogi iz narodnih pesama poznati serdari, kao Ilija Smiljanić, koji pogibe god. 1654., Vid Žeravica i dr. Za Vuka Mandušića, koji je 1648. prodro do Ključa u Bosni, sami Mlečani kažu da je bio »vrlo hrabar« i »na krajini cijenjen više nego ijedan drugi«. Poginuo je 21. jula 1648. Odličan je junak bio don Stipan Surić, koji se borio krstom i mačem. Njega su Turci, ranjena, zarobili pod Šibenikom, pa ga živa oderali i nabili na kolac. Bajo Nikolić Pivljanin bio je u to vreme kao harambaša u mletačkoj službi i imao je dužnost da sa drugovima čuva kotorski kraj. Taj je bio ugrožen u ne maloj meri. Poznata je turska navala, sa kopna i mora, na Perast (1654.) i na sam Kotor (1657.), čija je opsada trajala dva nuna meseca.

Od turskih graničnih junaka beše na glasu Mustaj-beg Hasunović, ili poznatiji pod imenom Mustaj-beg Lički. Od god. 1642. do god. 1676. on je bio kapetan Bihaća, a njegov tast, Jusuf-beg Filipović, bio je lički sandžak-beg. Mustaj-begovo četovanje kroz Krajinu, Hrvatsku i »Unđurovinu« sa naročitim uživanjem opevaju muslimanske narodne pesme. Toga junaka zarobio je god. 1656. knez Juraj Frankopan, a Turci su dali velike pare da ga otkupe i izbave. Poginuo je god. 1676. Pored njega se mnogo spominje »Mujo od Kladuše«, Hrnjica Mujo, kladuški aga i čuvar Krajine na toj strani, i onaj neustrašivi Bojičić Alija, koji se boji vezira »kolik’ đoge svoga«, a o kome ima dosta vesti za vreme ovih borbi Kandiskog rata. U staroj i često pominjanoj Vrani dizao se »prekrasni« saraj Ali-bega Atlagića, o čijim će se muškim i ženskim potomcima pevati stolećima. Za poturicu Džafer-agu Tujkovića, ranije grbaljskoga kapetana, koji je rod. 1657. doveo Turke pod Kotor, znamo da je to učinio iz osvete prema Mlečanima što ga nisu pomogli da se spase iz turskog ropstva i što su ga i posle varali i kinjili mu porodicu.

Sa Bajom Pivljaninom našlo se na mletačkome zemljištu god. 1654. oko 1500 prebeglih hajduka, »od kojih je 500 sposobno za oružje« (nije jasno da li tada ili onda kad su molili da se uredi njihovo pitanje, god. 1670.). To su bili ljudi najvećim delom iz susednih oblasti pod Turcima, iz Pive, Zubaca i drugih krajeva, a njihov broj upućuje na zaključak o znatnijim pokretima u pozadini, o kojima imamo i inače vesti sa više strana. Na samom početku Kandiskoga rata pominju se borbe Drobnjaka sa Turcima, a god. 1649. pobunjena hercegovačka plemena, Nikšići, Riđani i Drobnjaci, otela su Risan od Turaka i predala ga Mlecima.

Za trajanja ovog rata, god. 1661., obraćao se hercegovački mitropolit, popularni ostroški svetitelj Vasilije Jovanović papi Aleksandru VII, moleći za pomoć radi borbe protiv Turaka i za svoj manastir. Molba je ponavljana i god. 1671. papi Klimentu X, i u njoj je navođeno kako su hrišćani stradali za vreme ove turske borbe protiv Mlečana. Izvesni naši ljudi iz crkvenih krugova odbacuju ta pisma kao nepouzdana i podmetnuta (ona, doista, nisu sastavljana, kao ni mnoga ranija, od naših ljudi), ali mi ne delimo do kraja njihovo mišljenje.

Protiv pobunjenih Hercegovaca izvedena je god. 1665. čitava kaznena ekspedicija. J. Tomić naglašavao je u svojoj raspravi O političkom odnosu Crne Gore prema Turskoj da za vreme Kandiskog rata nema nikakva traga o učešću Crnogoraca kao celine u borbama bilo na turskoj bilo na mletačkoj strani; može se reći najviše to da je bilo pojedinaca koji su voleli više hrišćanima nego Turcima. Kad je god. 1657. Fazli paša iz Albanije sa 2000 ljudi polazio na Kotor, on je prešao preko Crne Gore, zadržao se na Njegušima i tek u Paštrovićima naišao na otpor stanovništva. Ovaj broj prebega oko Baja Pivljanina ne govori, istina, ništa protiv te važne konstatacije, ali ipak kazuje da je kod susednog hrišćanskog stanovništva bilo izvesnog vrenja. Što ono nije imalo više uspeha treba svakako pripisati pojačanoj turskoj pažnji i pritisku vršenom naročito posle otkrivenih pregovora između patrijarha Gavrila i papske kurije. Znamo izrično da je baš crnogorski vladika Mardarije bio oko god. 1640. zatvaran i u sindžir bacan i da je njegov naslednik Visarion god. 1655. proteran. Taj pritisak doprineo je, možda, znatno da Crnogorci ostanu pasivni.

Pre završetka Kandiskoga rata došlo je, i opet zbog Erdelja, god. 1663., do novoga rata između Austrije i Turske. Na hrvatskoj granici bilo je i pre same objave rata dosta ozbiljnih sukoba, u kojima su učestvovale i veće vojne jedinice, kao kod Kostajnice (1652.), Perušića (1655.) ili kod Kaniže (1660.). Ratovanje Turaka sa jednom hrišćanskom državom izazivalo je kod muslimanskoga stanovništva razdraženje protiv hrišćana uopšte i dovodilo stalno do sukoba i u zemlji i na granici. Jedan tadanji muslimanski pesnik iz Bosne, Kaimija, pevajući svoju pobednu pesmu o Kandiji, kliktao je, pun verskog fanatizma:


Zapovjedi Isukrst:

Turčite se, digni prst,

Obori se na tle Rist —

Kad vam ode Kandija!


I kod Hrvata je bilo raspoloženja za borbu sa Turcima, mada je bečki dvor, iscrpen do kraja Tridesetogodišnjim ratom, ne samo strogo naređivao da se ne izazivaju sukobi, nego je i kažnjavao one koji bi u njima učestvovali. Ali, bilo je veoma teško uzdržati se od borbe već i zbog toga što su turske paše i druge četovođe rado iskorišćavale hrvatsko područje, da preko njega zađu Mlečanima za leđa u Dalmaciji, ili da ih uopšte iznenađuju sa te strane. Petar Zrinjski i njegov brat Nikola, neprijatelji Turaka po atavizmu, bunili su se često puta protiv te bečke politike pasivnosti i kretali su izvesne pohode na svoju ruku, kao, na primer, Petar onaj već pomenuti kod Perušića, za koji jedan letopisac beleži, kako »Petar Zrinski sa krainom senjskom i ogulinskom porobi Korenicu i mlogo plino zadobi«, i koji Petru, posle tako vidna uspeha, donese kapetaniju Senja, Ogulina i Hrvatskoga Primorja. Unuci Nikole Sigetskoga bili su vojnici od rase. Petrove borbe sa Švedima u Tridesetogodišnjem ratu pokazale su njegovu nesumnjivu vojničku vrednost. Pred Buđeovicama on je god. 1647. spasao samoga cara Ferdinanda III, da ne bude zarobljen od Vrangelovih Šveđana. Njegov brat Nikola, od god. 1647. ban hrvatski, bio je odlučan isto tako. Moćni, sa lepom kućnom tradicijom, najjači ljudi Hrvatske svoga vremena, oni su sebi mogli dozvoliti slobodu da ne vode uvek računa o naredbama starijih. Tako su, eto, i sada, za vreme Kandiskoga rata, vojevali protiv Turaka po svome nahođenju; a Petar je, bez ustručavanja, činio usluge Mlečanima u susedstvu, pošto mu bi zabranjeno god. 1653. da sa svojom vojskom ide čak na Kandiju. God. 1660., iskorišćavajući jednu elementarnu nesreću Kaniže, kada je eksplozija jedne gromom pogođene barutane oštetila gradske utvrde, hteo je ban Nikola da osvoji taj grad i to je, kažu svi, mogao lako postići, da mu nije stigla izrična zabrana od cara da to ne učini. Kada mu to ne bi dozvoljeno, on je, da Kanižu i njenog pašu spreči u uznemiravanju slavonskog područja, počeo na ušću Mure podizati svoju novu tvrđavu, Novi Zrinj. To tobože izazivačko podizanje Nikolina grada bio je jedan od razloga kojima su Turci pravdali svoje ratno raspoloženje protiv Austrije god. 1662.