Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 2.2
| ←<< | ISTORIJA JUGOSLAVIJE Pisac: Vladimir Ćorović |
>>→ |
1. Počeci Nemanjini. — 2. Veliki župan Desa. — 3. Vizantisko-mađarske borbe. — 4. Nemanja u borbi s carem Manojlom. — 5. Nemanja i bogomili. — 6. Nemanjina aktivnost iza smrti cara Manojla Komnina. — 7. Dubrovnik i njegove veze. — 8. Nemanja i nemački car Fridrih Barbarosa. — 9. Poraz na Moravi i njegove posledice. — 10. Abdikacija i smrt Nemanjina.
Čitavo državničko delo Stevana Nemanje nerazdvojno je od ove mađarsko-vizantiske borbe; u iskorišćavanju obrta u tim odnosima i prilagođavanju stvorenim političkim situacijama usled tih borbi sadrži se bitni i najveći deo njegove vojničke i diplomatske delatnosti. Glavna zasluga Nemanjina bila je što je on u tim borbama razumeo i uspeo da srpske interese koordinira a ne potčini mađarskim, i da svoju državu, kroz teške borbe i opasne krize, izvede na kraju kao samostalnu političku tvorevinu, koja je u obaranju protivnika znala da oceni svoju saradnju. Kad je, na kraju krajeva, Vizantija bila poljuljana, a Mađarska ostala kao glavni pobedilac, Srbija nije došla u položaj Hrvatske i Bosne, nego je postavila svoje ciljeve i obezbedila svoju sopstvenu i samostalnu državnu politiku.
Nemanja, sa svojim neobičnim bibliskim imenom, potomak je raškog velikog župana Vukana, inače člana zetske vladalačke dinastije. Njegov otac Zavida nije imao većeg udela u raškoj istoriji; zna se samo da je bio na vlasti izvesno vreme, da je bio potisnut i da mu se, za vreme emigracije, u Ribnici kod Podgorice, god. 1114. rodio Nemanja kao najmlađi sin. Kako je taj kraj bio u oblasti katoličke barske arhiepiskopije, Nemanja je kršten po zapadnom obredu. Kada su se prilike u Raškoj promenile u korist njegova oca, Nemanja se sa njim vratio tamo i bio je ponovo kršten po pravoslavnom načinu. O mladosti Nemanjinoj ne znamo mnogo. On je, u mlađim godinama, imao pod svojom upravom najistočnije oblasti raške države: Toplicu, Ibar, Rasinu i takozvane Reke, t. j. kraj na podnožju Mojsinja i Jastrepca. Tako je došao u bliži dodir sa Grcima. Čitav život Nemanjin pokazuje ga kao čoveka sposobna i bistra, ambiciozna i preduzimljiva, ali i potpuno bezobzirna. Njegovi sinovi, u opisima očevih dela, ne kriju da je on imao teških sukoba sa braćom, tobože radi njihove zavisti. Ustvari, Nemanja je rano počeo da vodi politiku na svoju ruku. Neslaganje s ostalom rodbinom došlo je po svoj prilici otuda što je Nemanja u prvo vreme održavao sa Grcima suviše intimne veze. Samo se tako može tumačiti činjenica što je car Manojlo, obavešten o njegovu držanju, prilikom jednog svog prolaska kroz Niš, pozvao Nemanju, pohvalio ga i dao mu oblast Dubočicu kod Leskovca kao baštinu, učinivši ga u toj oblasti potpuno samovlasnim, t. j. nezavisnim od raškog velikog župana. Učinio je to sa njim, kao i ranije sa Desom, očevidno u nameri da ga što čvršće veže za sebe i da nema neprijatelja u tom kraju, važnom za siguran saobraćaj dolinom Morave.
Caru Manojlu bilo je, početkom šezdesetih godina XII veka, i opet mnogo stalo do toga da sa srpske strane bude što sigurniji. U Mađarskoj su, posle smrti kralja Gejze (god. 1162.), došle opet na dnevni red borbe oko prestola. Vizantija je, prirodno, nastojala da na vladarski presto dođe čovek koji joj neće zadavati briga, i stoga otvoreno među mađarskim prinčevima traži i pomaže svoje kandidate. Ali, u njima nije imala sreće. Gejzin sin Stevan, veoma mlad, ostao je u leto god. 1163. konačni pobedilac i održao se pored svih Manojlovih pokušaja protiv njega. U vezi sa tim prestonim borbama u Mađarskoj nestaje Beloša hrvatskoga bana, a u Bosni bana Borića. Oni su obojica radili za vizantiske kandidate, pa su ili svrgnuti ili nastradali u borbama. Protiv bana Borića, kazuje jedna mađarska hronika, kralj je poslao ovoga vojskovođu Gotfrida, koji je pobedio Bosance. O banu Boriću nema više posle toga pomena, a kao novi ban javlja se tek god. 1180. poslovični Kulin. On je, izgleda, član porodice Kotromanića, za koju dubrovački izvori govore da joj je osnivalac Kotroman »Got«, odnosno Nemac. Jedan Kotromai, knez ili župan (comes), nalazio se baš god. 1163. u Splitu, u pratnji kralja Stevana, i možda je on sa Gotfridovom vojskom prešao u Bosnu i ostao u njoj kao kraljev namesnik, bilo u celoj zemlji, bilo u nekoj njenoj oblasti.
Držanje raškog velikog župana Dese nije ulevalo caru mnogo poverenja. To je bio čovek sa izvesnim širim pogledom; zna se pouzdano da je sem veza sa Mađarima imao i dodira sa Nemcima. Nije samo sigurno da je on onaj Desa koji je udao kćer za osorskog kneza Leonarda, sina dužda Vitala Mikiela. Već ranije je on postigao izvesne uspehe u zapadnim oblastima našim, koje je posle proširivao u Zeti, spremajući tako konačnu pobedu Raške nad tom oblašću i stvaranje jedne stabilne srpske države sa Raškom kao maticom. Za vreme ovih prestonih borbi u Mađarskoj on je gledao da tek ustupljenu Dendru povrati ponovo pod svoju vlast i da izbegne obavezi vojničkog pomaganja Vizantiji. Ali, kad je video kako Manojlo ozbiljno uzima celu stvar i lično dolazi u ove oblasti, u Niš, Desa pohita da ga odobrovolji. Car ga je najpre lepo primio; ali, kad je doskora doznao da Desa održava veze sa Mađarima, rešio se na jače mere: pozvao ga je na sud, lišio slobode i uputio u Carigrad, a kao svog čoveka među srpskim prinčevima istakao je Nemanju, mada ga nije učinio odmah velikim županom.
Sa Mađarima se stvar nije mogla lako rešiti. Manojla je čitavo vreme mučilo što nije uspeo sa svojim kandidatom, i stoga mu je svaki povod bio dobro došao da iskali svoj gnev. Veliki pohod njegov protiv mađarskog područja god. 1165./6. kretao se u dva pravca: car je sam, lično, prešao sa vojskom kod Beograda i zauzeo Zemun, pa se zaustavio jedno vreme u logoru kod Titela. U njegovoj vojsci nalazili su se ovog puta i srpski pomoćni odredi. Druga vojska, pod vođstvom Jovana Duke, prešla je preko Srbije i Bosne u Dalmaciju, pa je, bez velika otpora, posela tamo 57 gradova sa Splitom, Trogirom, Šibenikom, Skradinom i drugima, sve do Duklje na jugu. Zadar su održali Mlečići. Vizantinci zadržaše celu osvojenu oblast; upravo toga vremena, 19. juna god. 1166., osvećena su tri oltara katedrale Sv. Trifuna u Kotoru za vlade, kako se u posveti kaže, »uvek triumfatora Manojla«. Celo osvojeno područje bi podeljeno u dve velike oblasti; jedna je, severna, bila pod namesnikom »Dalmacije i Hrvatske« u Splitu, a druga, južna, pod namesnikom »Dalmacije i Duklje«. Car je isto tako dobro uredio svoj pogranični rejon u Sremu, a za svaki slučaj dao je ponovo utvrditi bedeme i kule Zemuna, Beograda, Braničeva, pa čak i Niša. U Braničevo je doveo i nove koloniste, svakako dobre graničare. Mađari nisu mogli da pregore tolike gubitke, a da ne pokušaju naknaditi ih; međutim, svi njihovi napori završeni su potpunim neuspehom god. 1167.
God. 1165. javlja se Desa ponovo kao veliki župan u Raškoj. On se ili nekako izbavio iz Carigrada, ili je uspeo da se opravda. Ali, i sad se pokazuje kao neprijatelj Vizantije. Ko je vladao u Raškoj za vreme njegova bavljenja u Carigradu nije sasvim pouzdano; ali, sva je prilika da je to bio najstariji Nemanjin brat, koji se, izgleda, zvao Tihomir. Posle mađarskog neuspeha očevidno je da se Desa nije mogao održati. U vremenu oko god. 1167. u Raškoj je izvršen prevrat i na presto je došao Stevan Nemanja, koji se god. 1168. izrično pominje kao veliki župan. On nije srušio Desu neposredno, nego svog starijeg brata, za čiji odnos prema Desi pre i posle god. 1165. nemamo nikakvih pouzdanih vesti. Grčki pisac Nikita Akominat, opisujući Nemanju, govori za nj: da je on od onih ljudi koji su gotovi na zlo, da ima »nezajažljive prohteve«, da hoće »proširiti svoju vlast nad svom tamošnjom zemljom« i da je »udario na svoje saplemenike«. Ovo je jedan od najtamnijih perioda naše istorije i u njemu ima dosta nejasnosti. U borbi sa Mađarima god. 1167. izrično se pominju na grčkoj strani srpske pomoćne čete, oružane kopljima i dugim štitovima, a u istoj ovoj godini beleži se i ustanak Srba i careva ljutnja na njih. Protiv Srba je god. 1168. car Manojlo poveo bogzna već koji kazneni pohod. Njihova vladara (nepoznata imena u izvoru koji to kazuje) vodio je, na povratku, u svom taboru kao sužnja, pošto mu je oduzeo vlast. Iz tih vesti dalo bi se zaključiti ;da su se u Raškoj te godine borile doista dve stranke, grčka i mađarska, i da je prevrat, sem ličnih, imao i političkih motiva u vezi sa celom akcijom na bojnom polju. Ali, u toj borbi nije potpuno jasna uloga Nemanjina. Akominat očevidno meša događaje u svom pričanju, a Nemanjini srpski biografi su u tom pitanju potpuno neodređeni. Veliki župan srpski Tihomir, s ostalom braćom Nemanjinom, uhvatio je i zatvorio Nemanju u kamenu pešteru, tobože stoga, kako priča Nemanjin sin Stevan, što je podizao crkve u svojoj oblasti bez sporazuma sa njima. Ustvari, on je vodio neku politiku sasvim nezavisno od njih, ne pokoravajući im se, i time izazvao njihov gnev. Pouzdano je i to da je njegov brat Tihomir, kad ga je Nemanja potisnuo, dobio pomoć od Grka. Biće, prema tome, najbliža istini pretpostavka prema kojoj se Nemanja, po Desinom padu, nadao da đe on dođi za velikog župana, a kad je Manojlo, čuvajući verovatno princip legitimiteta, presto ostavio njegovom najstarijem bratu, onda je Nemanja, nezadovoljan, promenio stav. U Nemanjinom držanju postoje nesumnjivo dve faze u odnosu prema caru Manojlu; jedna kad je važio kao njegov ljubimac, i druga kad car šalje sa Tihomirom vojsku protiv njega. Prelom u tom odnosu zbio se, najverovatnije, u ovo vreme oko god. 1167./8. Da li je ono car u svom taboru vodio Desu, ili Nemanjina brata, ili Nemanju samog, nije nimalo sigurno. Rezultat svega bio je, na kraju krajeva, ovaj: kada se Nemanja oslobodio zatvora i dočepao slobode i prestola, on ga više nije puštao; on je vlast znao da steče i umeo da održi.
Njegov brat Tihomir pokušao je da pomoću Grka povrati presto. Ali, njegova vojska, sastavljena iz nekolika raznih plemena, pretrpela je poraz na Kosovu, kod Pantina; sam Tihomir udavio se, tom prilikom, u Sitnici. Ta od Grka pomagana vojska protiv njega opredelila je Nemanju da se i on približi Mađarima, sa kojima je, zbog svojih ugroženih interesa na Jadranskom Moru, tražila saradnju i Mletačka Republika. Promenjeno stanje pokazuje jasno savez Splita i Dubrovnika sklopljen 13. maja god. 1169. sa Pizom, koja je važila kao otvoren neprijatelj Mletaka. Kratka je trajanja bila god. 1170. zajednička borba Vizantije i Mletaka protiv Mađara, koji su pokušali da ponovo dobiju Dalmaciju i kojima se dragovoljno predao Zadar. Neprijateljstvo Vizantije protiv Mletaka nije se dalo stišati; ono je bilo uzelo tolikog maha da su jednog dana, 12. marta god. 1171., svi mletački trgovci u Vizantiji bili pozatvarani, a imanje im konfiskovano. To, naravno, dovede do rata između Mletaka i Vizantije. Za sto dana bi u mletačkom brodogradilištu spremljeno sto lađa, — nečuven primer za ono doba, koji najbolje pokazuje ekonomsku i organizacionu snagu Republike, — i u septembru god. 1171. krenuše one protiv Vizantije i njenih pristaništa. Ovom prilikom Mleci osvojiše Trogir bez ikakvih teškoća, a Dubrovnik posle kratkog otpora. U Dubrovniku ostade kao knez njihov čovek, Ivan Rajneri. Verovatno preko njega i njegovih ljudi došli su Srbi u bliži dodir sa Mlecima. Grčki pisac Kinam jasno navodi da su Mlečani potakli Srbe da se ponovo odmetnu od Grka. Nemanja je, međutim, tražio oslonca i kod Mađara. Njegov politički stav vidi se, odmah, i po operacionim pravcima njegove vojske. Dok mu je jedna vojska prodirala u »Hrvatsku«, t. j. u Crvenu Hrvatsku južne Dalmacije, i naročito napadala grad Kotor, dotle je druga ugrožavala moravski put Beograd—Niš. Srpsko stanovništvo šumovite moravske doline, koja je bila vizantiska, bilo je uz Nemanju. God. 1172., kad je saski kralj Henrik Lav prolazio tim putem i stigao kod grada Ravnog (današnja Ćuprija), napali su ga jedne noći u većem broju Srbi, opasni sa svojih otrovnih strela, nešto stoga što su bili željni pljačke, a nešto i stoga što su misllili da je on vizantiski saveznik.
Čitav ovaj pokret i smrt mađarskog kralja Stevana II († 4. marta god. 1172.) opredeliše cara Manojla da još jednom krene u ove krajeve i uvede red. U Sofiji srete cara mađarsko poslanstvo, koje je primilo za svog kralja njegova kandidata Belu i time mu oduzelo razlog za prisilne mere. Svršivši tako bez muke pitanje sa Mađarima, car Manojlo se uputi u Rašku da i tamo sredi prilike. Nemanja je svakako bio obavešten o mađarskom popuštanju; mletačka flota beše nastradala u istočnim vodama; i on se sad odjednom našao osamljen pred moćnim i nezamorenim neprijateljem. Sklonio se stoga u planine svoje države i poručio otud caru da je voljan pokoriti mu se ako ima imalo nade da će biti nekih obzira prema njemu. Kad je razabrao da kod cara ima milosti, on mu je došao sasvim unižen, gologlav i bosonog, sa konopcem o vratu, donoseći caru mač, kao glavodužnšs o krvnom umiru. Kao što nije imao nikakvih obzira da dobije vlast, tako ih nije imao ni sada da je održi; vlastoljubivost je kod njega bila glavna crta i jača od ponosa. Pavši ničice pred cara, Nemanja je molio i dobio milost. Car ga je poveo u Carigrad da mu, krupan i naočit kakav je bio, ukrasi pobedii triumf. U pohvalnoj besedi caru, sastavljenoj od arhiepiskopa Jevstatija, kaže se da je Nemanja bio obraćen nabolje »brzo od straha, a još više zbog rana«. »On«, veli se dalje, »kome pre nije bilo dozvoljeno da stupi u svoju nastanjenu zemlju, približuje se sad carici gradova, pun radosti da može gledati željeno carevo lice, i radi svoje službe pojavio se sam kao vlastiti jemac i svedok, a ne da ga zastupa drugi«.
Posle ovog lošeg iskustva Nemanja više nije preduzimao nikakve akcije protiv Vizantije dok je bio živ car Manojlo. Šta više, bio je ispravan vazal; god. 1176. učestvovali su i srpski odredi u vizantiskoj vojsci u Maloj Aziji, u borbama protiv Turaka. To vreme mira iskoristio je Nemanja da sredi unutarnje stanje svoje države. Kao jedno od njegovih glavnih dela u tom pravcu smatra se utvrđivanje pravoslavlja i energično iskorenjivanje bogumilske jeresi. Bogumile je Nemanja gonio nemilosrdno; plenio im je imanja, kažnjavao ih je, čak i spaljivao; njihovom učitelju dao je odrezati jezik. Uništavao je i njihove knjige, koje bi danas pretstavljale najstarije i svakako dragocene spomenike raške i možda maćedonske škole. Gonjeni bogumili bežali su iz Srbije na sve strane, a najviše ih se spaslo u susednoj Bosni. Sa suzbijanjem bogumilstva i širenjem pravoslavlja bilo je u vezi podizanje manastira. Oko zapadne Morave nalazila se oblast Nemanjina brata Sracimira, koji je podigao Bogorodičin manastir u Gracu (sad Čačku); u Zahumlju je vladao drugi Nemanjin brat »veliki knez« Miroslav, koji je sazidao manastir Sv. Petra na Limu. On je imao za ženu sestru bosanskog bana Kulina. Njemu je dijak Gligorije napisao jedno veliko, svečano evanđelje, u koje je neko drugi iz Primorja uneo vanredne inicijale i ornamente i dao tako ne samo dosad najstariji spomenik uže srpske redakcije nego i jedno od najlepših i najviše umetničkih dela cele srpske i jugoslovenske pismenosti. Najviše je crkava podigao sam Nemanja. Od njih su, iz toga starijeg perioda, još donekle očuvane: Bogorodičina crkva i crkva Sv. Nikole u Kuršumliji i Đurđevi Stubovi kod Novog Pazara. Druge Đurđeve Stubove, kod Berana, podigao je Stevan Prvoslav, sin velikog župana Tihomira. Nedavno je bliže proučena i Nemanjina Bogorodičina crkva u Bistrici, kod Bijelog Polja, čisto primorskog tipa, kojoj je možda Nemanja bio samo obnovitelj.
Borbe između Vizantije, Mađara i Mletaka izazvale su poremećaj javnog poretka i opšte sigurnosti u Primorju. Gusarenje je nanovo uzelo maha. U leto god. 1177. opljačkan je čak jedan papin legat, Rajmund de Kapela; ljut papa je stoga šibenskim gusarima pretio crkvenim prokletstvom ako ne povrate ugrabljene stvari i pisma. Malo docnije, god. 1179., pritisli su Kačići u Srinjinama neka dobra splitske crkve, i kad je nadbiskup Rajnerije pošao sam da ta imanja vrati, Kačići ga prosto ubiše kamenjem (god. 1180.). Bojeći se kazne, oni zatražiše zaštitu kod humskog kneza Miroslava, koji ih primi, i sam, usled toga, dođe u sukob sa papinim legatom Teobaldom. Papska kurija spremala se da se obrati mađarsko-hrvatskome kralju Beli, ne bi li on nagnao Miroslava na pokornost crkvi i na naknadu štete, a crkva sama kaznila ga je svojim izopćenjem.
Isti ovaj papin legat Teobald obratio se god. 1180. i »velikom banu Bosne« Kulinu; njegovo pismo prvi je istoriski izvor o tom popularnom čoveku, čije se ime i danas pominje u narodu. U tom pismu Teobald se izvinjavao što nije mogao lično doći do Kulina i predati mu papino pismo; čineći to posredno, on ga moli da mu pošalje dve sluge i kožâ od kune »kao poštovanje prema sv. Petru apostolu i gospodaru papi i za spas vaše duše«.
Pravi zamah Nemanjine snage došao je tek posle smrti cara Manojla (24. septembra god. 1180.). Smrt moćnoga cara bio je početak raspadanja Vizantije, koje je god. 1204. dovelo do Latinskoga Carstva u Carigradu. Ni Manojlo sam, više vojnik nego državnik, nije imao razumevanja da za svaki zaplet nađe i najpogodnije rešenje; u njegovim odlukama bilo je dosta puta više obzira nego što su to mogli dopustiti interesi Carstva; ali, on je zato uvek znao bar da vojničkom snagom popravi ono što bi kao državnik promašio. Kod njegovih naslednika nije bilo takve vojničke sposobnosti. Njegov sin Aleksije bio je maloletan, i to je odmah dalo maha otrovnim prestoničkim spletkama i svima grabljivcima za vlast. Neobičnom prepredenošću dočepao se prestola već iz pregovora sa Mađarima poznati avanturist, Manojlov rođak, Andronik Komnin. On nije prezao ni od čega da obezbedi svoju vlast. Manojlova udovica bi optužena radi veleizdajničkih veza sa Mađarima i zadavljena, a carević Aleksije domalo ubijen i bačen u more. To, i pokolj Latina u Carigradu, koji su bili na strani Manojlove udovice, izazva među svima susedima i u zainteresovanim zemljama ogorčenje i osudu. Čak i naš Stevan Prvovenčani u svom žitiju Nemanjinom nazva Andronika »car ljuti i krvoprolivatelj«.
Čim se osetilo da je nestalo snažne Manojlove ruke, digoše glavu svi neprijatelji Vizantije. Odmah, još u zimu god. 1080./1., zauzeše Mađari severnu Dalmaciju, a na vest o Andronikovim bezobzirnim postupcima prema Manojlovoj udovici počeo je kralj Bela, zet caričin, pravi rat i na dunavskoj liniji. Mađarima se pridružio odmah kao saveznik Stevan Nemanja i kao vazal ban Kulin. U vizantiskoj vojsci nije bilo sloge, naročito posle vesti da je carević Aleksije umoren, a Andronik postao od savladara pravi samodržac (god. 1183.). Jedan od vojskovođa, Andronik Lapardas, odreče čak poslušnost novom caru i napusti sa svojim ljudima bojno polje u moravskoj dolini. Udružena srpska i mađarska vojska prodre sve do Sofije. Tu je mađarski kralj prekinuo ratovanje, a Nemanja je nastavio da vojuje sam. Od god. 1183.—1189. on je osvojio grad lješski u Donjem Pologu, Gradac, Prizren i svu Zetu sa gradovima Danjom, Sardom, Drivastom, Skadrom, Svačem, Ulcinjem i Barom. Kotor je uzeo god. 1185.; njega je izuzetno poštedeo od rušenja, ponovo utvrdio i u njemu sazidao svoj dvor. »Grčko je ime istrebio (piše njegov sin Stevan) da im se ne pominje otad u toj oblasti«. Udovica poslednjeg zetskog kneza Mihaila, pod čijom se vlašću nalazilo i Trebinje, po imenu Desislava, bavila se kao begunica u Dubrovniku sa barskim arhiepiskopom Grgurom i predala je 20. avgusta god. 1189. dubrovačkoj opštini dve lađe. Na Bar i njegova arhiepiskopa Nemanja je bio veoma ljut (gradu je nametnuo globu od 800 perpera), jer su se opirali njegovoj vlasti i tražili veza sa splitskom crkvom i, možda, sa njenim protektorima. Inače, on je prema svojim novim katoličkim podanicima pokazivao dosta obzira. Kotorsku metropolu u Bariju, popularnu crkvu Sv. Nikole u tom mestu, kao i crkvu Sv. Petra i Pavla u Rimu, naročito je darivao.
Od primorskih gradova jedino se s uspehom odbranio od Nemanje Dubrovnik, i to, uglavnom, zahvaljujući svojoj floti, koja je, bolja i veštije vođena, razbila flotu zahumsko-neretljansku kod Poljica (preko puta Koločepa) i kod Korčule, i omela tako njihov napad sa kopna i mora. Na samom kopnu još primitivno oružana rapgka vojska nije bila dorasla da savlada tvrde bedeme i kule dobro čuvanog i branjenog dubrovačkog grada. Posle uzaludnih pokušaja Srbi su se povukli i 27. septembra god. 1186. sklopili mir sa Dubrovnikom, koji je u to doba, za kratko vreme (1185.—1192.), priznavao vrhovnu vlast normanske Sicilske Kraljevine. Po tom miru, koji je ispao u isto vreme i jedna ondašnja vrsta trgovačkog ugovora, Dubrovčani su dobili pravo da slobodno trguju po Raškoj, pravo ispaše na Nemanjinom zemljištu i iskorišćavanje šuma. Humljanima je, sa druge strane, bio dozvoljen slobodan promet u Dubrovniku.
Posle toga, Dubrovnik se razvija brzo i osetno. Njegov trgovački promet obuhvata već krajem XII veka sva važnija tržišta Italije, naročito istočne, i jedan deo zapadne obale »Romanije« ili Vizantije u Albaniji. Sa najvećim brojem talijanskih istočnih gradova, od Istre do Apulije, Dubrovnik sklapa u drugoj polovini XII veka trgovačke ugovore. God. 1189., 29. avgusta, tri godine posle pomenute Nemanjine, izdao je Dubrovčanima svoju povelju sa pravom slobodne trgovine i bosanski ban Kulin; — to je prva povelja na narodnom jeziku kod svih Jugoslovena. Ugledu Dubrovnika u našim zemljama znatno je pomagalo, sem njegove kulturne nadmoći, još i to što je jedan deo srpskih katoličkih eparhija bio pod vlašću dubrovačke nadbiskupije od sredine XII veka, kad je papa, po njihovoj želji, ukinuo barsku arhiepiskopiju. Nešto više veza u unutrašnjosti Balkana stekla je Dubrovačka Republika od god. 1192., kad je, mesto normanske, priznala vrhovnu vlast Vizantije. Primajući Dubrovčane pod okrilje i dajući im slobodu trgovine, car je zadržavao pravo da pošalje jednog svog poverenika u Dubrovnik, koji će čuvati utvrde i biti u upravnom veću, a osim toga zabranjivao im je da ulaze u ma kakve političke veze sa susednim državama, pa ni »sa velikim županima srpskim«.
Ova gore pomeiuta ratovanja oko Dubrovnika vodila su Nemanjina braća Sracimir i Miroslav, ali u Nemanjino ime. Nemanja sam kao da se bavio na drugoj strani, naročito posle jeseni god. 1185. Stari neprijatelji Vizantije, Normani, behu se krenuli te godine protiv nje i 24. avgusta zauzeli Solun. Pad toga grada, spremanje Normana da osvoje i sam Carigrad, i silne lične opačine Andronikove izazvaše ustanak protiv njega. 12. septembra god. 1185. izbi za cara vojvoda Isak Anđel. Njega posluži sreća da u borbi kod Dimitrice, na donjoj Strumi, porazi i rastera Normane i tako koliko-toliko učvrsti slučajno dobijeni presto. Ali, dok je car, na brzu ruku, spasavao južne delove Carevine na Balkanu i umirivao prestonicu, dotle su se na severu javljali novi pokreti, veoma opasni, a stari, kao Nemanjin, uspevali su da uzimaju sve šire razmere. U ovo vreme izbi ustanak u Bugarskoj, koji u neobično kratkom roku vaspostavi bugarsku državu, najpre na području od Dunava do Balkana, a onda i preko njega. Vođe ustanka behu dva boljara, braća Teodor-Petar i Asen Belgun, najverovatnije ljudi kumanskog porekla, a nesumnjivo u vezi sa Kumancima, koji su ih svojski pomagali u pokretu. I Nemanja je imao veza sa njima i posredno je pomagao njihov ustanak. On lično u ovo vreme uzeo je Niš i operisao u timočkoj Krajini, gde je osvojio gradove Svrljig, Ravni (sad Ravno) kod Knjaževca i Kožel.
Car Isak, videći tolike neprijatelje, rešio se da se miri sa nekima od njih, i to u prvom redu sa najopasnijim. Bez teškoća namirio se sa Mađarima, uzevši za ženu kćer Bele III. Sa njom je imao dobiti i izgubljene gradove u moravskoj dolini. Nemanja, koji je stvari video dobro, želeo je da spreči taj plan i da moravsku dolinu, već pretežno naseljenu Srbima, zadrži u svojoj vlasti. Stoga uzima Niš kao jednu od glavnih tačaka na moravskom putu, i stoga voli da u Bugarskoj, na daljim etapama carigradskog vojničkog druma, ima Bugare nego Grke. Njegova je težnja bila da Grke potisne sa severnog dela Balkanskog Poluostrva kao što ih je potisnuo sa južnog primorja Dalmacije i Zete. Na tom području on je već gledao puteve novog širenja Srbije. On je počeo svoju istorisku misiju time što je srpsku ekspanziju iz raških planina svesno uputio u tri velike susedne kotline: niz Metohiju, na Kosovo i u moravsku dolinu. On je, videli smo, gledao da se grčko ime »istrebi« sa područja u koje on dođe, hoteći da ga trajno obezbedi za rašku državu. U metohiskoj i kosovskoj kotlini Srbi nisu imali većih prepona i oni su je postepeno plavili; u moravskoj, međutim, na koju je Vizantija za vreme Manojlovo toliko polagala, on se ozbiljno bojao nove grčke ofanzive. Stoga od god. 1186. obraća glavnu pažnju na to da se u održi.
Na vest da se moćni nemački car Fridrih Barbarosa sprema da preotme od Seldžuka grob gospodnji sa Jerusalimom, koji oni behu osvojili god. 1187., odlučio se Nemanja da stupi sa njim u veze. Barbarosa je ranije, u Italiji, imao izvesnih sporova sa Vizantijom, i to se, možda, znalo među Srbima i želelo da iskoristi. Posrednik između Srba i Barbarose kao da je bio istarski krajiški grof, koji je držao i markgrofiju Kranjsku, i titularni »vojvoda Hrvatske i Dalmacije«, Bertold Andeks, ili njegov sin. To sudimo po tome što je Nemanjin brat Miroslav pregovarao sa tim Bertoldom da uzme njegovu kćer za svog sina Toljena i što su o tom vođeni posle razgovori i za prisustva careva u Srbiji, i što je Bertold tu vodio i druge pregovore sa Nemanjom. O Božiću god. 1188. pojavili su se Nemanjini poslanici u Nirnbergu, na dvoru carevom. Po svoj prilici to su bili neki ljudi iz Miroslavljeve oblasti, ili bar je i njih bilo, jer je među Rašanima teško bilo naći ljude koji bi znali strane jezike. Poslanici su doneli poruku Nemanjinu caru da on sa radošću očekuje u svojoj zemlji krstaše i silnog cara, kome je mnogo odan.
Otkad je Barbarosa sa vojskom prešao kod Beograda na vizantisko područje imao je dosta neprilika sa Grcima, koji su bili veoma nepoverljivi prema njemu. Na srpskom području naišao je, međutim, na prijateljski prijem, naročito u Nišu, 27. jula god. 1189., gde su ga usrdno dočekali Nemanja i njegov brat Sracimir. Nemanja je hteo da ovaj sastanak politički iskoristi i da cara pridobije za savez protiv Grka, nudeći mu se za vazala, jer se od tog odnosa nije bojao nikakve neposrednije opasnosti. On je izlagao zlo stanje u Grčkoj, svoje uspehe protiv Grka i, verovatno, povoljne izglede za dalju borbu. Sem Srba, u Nišu su nudili savez caru i Bugari. Car nije pristao da odmah dade pozitivan odgovor, jer je sa Grcima imao ugovor o prijateljskom prolazu kroz njihovu državu. Ali, što nije učinio tu odmah, izvršio je malo docnije. Posle careva boravka u Nišu Grci su postali još nepoverljiviji, i prema njegovim ljudima počeli su se ponašati sasvim neprijateljski. Na izvesnim mestima dolazilo je do prave borbe između krstaša i vizantiske vojske, i što su krstaši išli dalje to su neprijateljstva postajala sve očiglednija. Ozlobljeni krstaši, da se osvete, strašno su poharali plovdivsku ravnicu i tu suzbili sve grčke odrede koji su pokušali da im se suprotstave. To i drugi sukobi po Trakiji izazvaše cara Fridriha da se vrati na srpsku ponudu. Nemanja je obećavao za savez vojsku od 20.000 ljudi, dok su Vlasi, Bugari i Kumanci cenili svoje snage na 40.000. Mada car spočetka nije pristao na savez, Nemanja je pratio njegovu vojsku sve do Trajanovih Vrata; odatle se odvojio, da sam dalje osvaja. Fridrih je poslao Nemanji na pregovore grofa Bertolda; ali, ovaj ga nije mogao stići za vreme Nemanjinih osvajanja po unutrašnjosti, nego se sa njim sporazumevao po glasnicima. Nemanja je ovog puta osvojio Pernik, Zemun (sad Zemen), Velbužd, Žitomisk, Stob i nakraju Skoplje. Do zajedničke saradnje sa krstašima ne dođe ni ovog puta. U Adrijanopolju, 14. februara god. 1190., izmirio se Fridrih sa Grcima; imao je pred očima pravi cilj svoga pohoda i nije hteo da se zapleće u sporedna preduzeća.
Kada su se oslobodili krstaša, Grci se odmah rešiše da se razračunaju sa Bugarima i Srbima. Pohod protiv Bugara ispade nepovoljno; stoga se car na novi pohod protiv Srba spremi mnogo bolje. U jesen god. 1191. došlo je do borbe na Moravi, u kojoj Srbi pretrpeše poraz. Ali, mir koji je sklapan po toj grčkoj pobedi kazuje da se o Nemanjinoj snazi. i Srbiji sad vodilo mnogo više računa nego pre, za Manojlovih vremena. Od Srba se više ne traže ponižavajući uslovi; ne spore im se ni sve ratne tekovine; Nemanjinom sinu Stevanu nudi se čak careva sinovica, Jevdokija, kći Aleksija Anđela. To znači da je Srbija za poslednjih osamnaest godina Nemanjine vlade, od 1172. do 1190., učinila znatan napredak, da pretstavlja ozbiljna činioca i da joj se ne sme nametnuti borba do istrage. Stoga mudri Grci pretpostaviše kompromis daljoj borbi. Nemanju samog, koji je verovao da je Grčka i suviše podrivena krizama iza Manojlove smrti i koga su laki uspesi za vreme tih kriza zavarali pa je počeo i suviše potcenjivati njihovu a precenjivati svoju snagu, ovaj poraz je trgao iz zablude. Ma koliko inače oslabila, Vizantija je još imala snage da se nosi sa njim. Stoga je on povoljne uslove mira primio i sa njima konačno završio svoju ratničku karieru. Po tom miru Srbija je zadržala svu Zetu i osvojene oblasti na jugu sem Prizrena i sve Kosovo sa Lipljanom; napuštena su morala biti srpska osvajanja južno od Toplice i Morave, a u moravskoj dolini Srbi su ostavili važni Niš; — međutim, oni su se učvrstili na drugim nekim tačkama, kao na primer u neposrednoj blizini Ravnog, dokle je pomaknuta srpska državna granica na severoistoku, i u Zagrlati kod Đunisa.
Nemanja je za trideset i sedam godina svoga ukupnog vladanja kao župan i veliki župan izgradio prvu stabilnu srpsku državu. On je od Raške konačno stvorio maticu srednjovekovne Srbije, pripojivši joj Zetu, Metohiju, Trebinje i Zahumlje; na taj način postao je »sakupitelj« srpskih zemalja, kako su ga shvatili i slavili već njegovi neposredni naslednici, i ukazao je Srbima put za dalji razvoj. Trideset i sedam godina vladanja uticalo je dosta da se prilično smire duhovi u zemljama jakih ambicija i krvavih atavizama i da se počne razvijati razumevanje za izvesnu državnu misao mesto dotadanje plemenske i pokrajinske. Razvijanjem pravoslavlja i verskih organizacija stvarali su se uslovi za jednu duhovniju civilizaciju, koja je imala svojim učenjem i svojom hijerarhiskom podelom da vaspitava sirove instinkte još primitivnih brđana. Sa Nemanjom izbija srpska ekspanzija iz raških planina u susedne doline; srpskoj snazi, nabujaloj i svežoj, otvaraju se novi putevi, koje će ona bogato iskoristiti; sa Nemanjom i nemanjićskom državom srpsko plemensko ime prelazi granice Morave i Vardara. Uz stočare Raške i Zete javiće se zemljoradnici Metohije i Kosova; Srbija dobija široku obalu skoro od Cetine do Bojane; ceo srpski državni sklop postaje širi, složeniji i razvijeniji. U srpskoj državnoj politici, posle epizode sa kraljem Mihailom u Zeti, oseća se prvi put, pored avanturističkog i borbenog, i jasan potez stvaralačkog. Taj potez i težnja za nečim trajnijim i većim, što će preživeti ljudske vekove, vidi se vrlo lepo u Nemanjinim crkvenim građevinama. Do njegova vremena mi nemamo nijednog spomenika, ni svetovnog ni crkvenog, od veće umetničke vrednosti, i nijednog spomenika koji bi govorio o nekom većem poletu njegova tvorca. Sa Nemanjom tek počinju naše vladarske zadužbine koje pokazuju državni uspon i visoke kulturne težnje srednjovekovne Srbije. Za Nemanjinu Studenicu, podignutu oko god. 1190., kažu stručni ljudi da je »tehnika ove građevine stojala na visini najsavršenije suvremene tehnike na Zapadu«, a umetnički, sa svojom romanskom konstrukcijom i vanredno ukusnim dekorom, ona pretstavlja jednu od najlepših jugoslovenskih tvorevina svih vekova. Za XII vek ona je jedna od najmonumentalnijih građevina na celom zapadnom delu Balkana.
U bitci kod Arkadiopolja, god. 1194., nastradao je car Isak od Bugara. Taj poraz i opasnost od cara Henrika VI, koji je kao pobednik i naslednik Normana tražio Drač i Solun, izazvaše jaku opoziciju protiv cara. Isak je, da okaje poraz, u savezu sa mađarskim kraljem spremao nov pohod protiv Bugara. Verovatno stoga što nije bio dovoljno siguran u Nemanju, on je možda tražio da u Srbiji dođe na presto vizantiski zet, odnosno Nemanjin sin Stevan. Sa druge strane, možda se u Srbiji znalo da je glavni vođ opozicije protiv cara glavom Aleksije Anđel, Isakov brat, a tast Stevanov, i da će on naskoro doći do većeg učešća u vlasti. Tek, bio razlog jedan ili drugi, Nemanja se na Blagovesti 25. marta god. 1195., na državnom saboru, odrekao prestola i za svog naslednika nije odredio najstarijeg sina, Vukana, nego mlađega Stevana, kao muža princeze Jevdokije. Vukan je dobio na upravu Zetu sa Trebinjem i Hvosnom i Toplicu. Nemanja se odmah posle abdikacije pokaluđerio, dobio ime Simeon, i povukao se u Studenicu, a njegova žena Ana, koja je postala monahinja Anastasija, ode u ženski manastir kod Kuršumlije. Naskoro posle Nemanjine abdikacije, u Trakiji, u taboru kod Kipsele, car Isak bi zbačen i oslepljen, a na vizantiski presto stupi njegov brat Aleksije.
Nemanja je ostao u Studenici gotovo godinu i po dana, želeći verovatno da izbliza prati razvoj događaja u Raškoj. Kad se uverio da su promene u Vizantiji prošle bez opasnosti po Srbe, on se u jesen god. 1197. uputio u Svetu Goru. Tamo se, po svoj prilici već od god. 1192., nalazio njegov najmlađi sin Rastko, koji je u mladićskom verskom oduševljenju napustio otadžbinu sa nekim ruskim monasima iz ruskog svetogorskog manastira, i primio tamo monaški čin sa kaluđerskim imenom Sava. Simeon je sa Savom zajedno proveo izvesno vreme u velikom grčkom manastiru Vatopedu, a onda je, sa dozvolom cara Aleksija, iz temelja obnovio i podigao stari razrušeni i napušteni manastir Hilandar, god. 1199. Hilandar je, po ugledu na druge tuđe manastire, imao nositi srpsko obeležje; u carskoj hrisovulji izrično se kaže da će novi manastir »služiti za primanje ljudi od srpskog naroda«. Osnivanjem Hilandara u Svetoj Gori, u središtu savremene grčke monaške obrazovanosti, Srbi su dobili mogućnost da svoj kaluđerski podmladak održe u nacionalnoj tradiciji i da ga u isto vreme vaspitaju po najboljim monaškim primerima. Hilandar je postao neka vrsta srednjovekovne srpske duhovne akademije, kroz njegovu školu prošla su gotovo sva značajnija lica srpske crkve i srpske književnosti Srednjeg veka. U svom novom manastiru Nemanja je, kao velikoshimnik, završio svoj život 13. februara god. 1200.