Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 1.7

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
ISTORIJA JUGOSLAVIJE
Pisac: Vladimir Ćorović


prvi period.
VII. Hrvati i Vizantija.


1. Akcija Vasilija I Maćedonca. 2. Vizantiski i romanski uticaji među Hrvatima. 3. Slovenska služba u Hrvata.


Dolazak na vizantiski presto Vasilija Maćedonca, god. 867., značio je za Carevinu nesumnjivu dobit. To je, istina, bio »ljudska životinja, primitivna i sirova, sa jakim strastima«, kao što ga tačno crta Šarl Dil, ali u isto vreme i čovek jake volje, svestan cilja, »vešt i srećan, i isto tako veliki političar«. On je približio Carevini ne samo susedne Bugare, koji su hteli da nađu naslona na Zapadu, nego čak i udaljene Hrvate.

U dalmatinskom Primorju stanje nije bilo dovoljno sigurno. U Hrvatskoj je oko god. 864. došlo do izvesnih sukoba, koji su doveli na vlast jedno lice van kuće Trpimirove, nekog kneza Domagoja. Poremećaj vlasti izazvao je, pored ostalog, stare gusarske sklonosti hrvatskih pomoraca, a ove opet energičnu akciju Mletaka, god. 865., koja je naterala Hrvate da obećaju posle toga vođenje računa o mletačkim interesima i da za bolje jemstvo dadu taoce. Opštu nesigurnost pojačavala su naročito zaletanja arapskih lađa u jadranske vode, dosta česta tokom IX veka. Kad je god. 866. jedan njihov napad, sa dugom opsadom, ugrozio Dubrovnik, obratiše se stanovnici grada za pomoć svom carigradskom gospodaru. Vasilije, koji je od Duhova god. 866. bio savladar cara Mihaila III, naredi da velika vizantiska flota od sto lađa krene u Jadransko More. Jednim potezom izvela se ogromna promena. Tamo, na dalekim granicama Carevine, osetila se odjednom njena snaga, moćna i neodoljiva. Arapi se začas povukoše, a svi gradovi Dalmacije odahnuše i osetiše se više sigurni. Vizantija je tom ekspedicijom pokazala svoj nesumnjiv interes za ove oblasti. I slovenski knezovi iz zaleđa osetiše konkretno vrhovnog gospodara iz Carigrada. Kad je Vasilije, u nameravanom savezu sa carem Ludvigom II, pregao da potpuno očisti Jadransko More i južnu Italiju od Arapa, on je god. 869. uz svoju flotu pozvao da učestvuju i svoje podanike: Trebinjce sa Konavljanima, Zahumce, i jedan deo Hrvata s ostrva, sve plemena ispod Neretve, dokle je tada, pod sigurno, dopirala vizantiska vlast. Dubrovačka flota služila je kao prevozno sredstvo. Do zajedničkog savezničkog napada na glavnu arapsku pomorsku bazu, na grad Bari, nije došlo, jer se car Ludvig u poslednji čas trgao od nedovoljno utvrđenog saveza. On je grad Bari posle uzeo sam, god. 871., uz pomoć svojih hrvatskih podanika i njihovih lađa. To je, kao i učešće Hrvata, razume se, još više razdražilo Vizantiju, ljutu i inače zbog ranije neuspelog pohoda. Stoga Grci naročito iskoristiše jedan događaj da kazne hrvatske pomagače Ludvigove i pre pada Barija. God. 870. vraćali su se papini izaslanici sa crkvenog sabora u Carigradu iz Drača u Jakin. Na putu napadoše ih i opljačkaše »slovenski« gusari, uglavnom Hrvati i možda neki Neretljani, pošto su oboji počešće zajedno operisali, i odvedoše ih u ropstvo. Da osvete tobože to, a ustvari da iskale svoj gnev, napadoše Grci na područje Ludvigovih podanika, pa razoriše nekoliko gradova i odvedoše u ropstvo dosta duša. Grci su napadali samo flotom i stoga sigurno nisu ulazili dublje u unutrašnjost. Hrvatskog otpora nije bilo, jer se najveći deo njihove flote nalazio pod Barijem. Ljut, car Ludvig se jednim pismom caru Vasiliju zauzeo za svoje nastradale podanike i optuživao je zapovednika carske flote, Nikitu Orifa. Car je, naravno, bio na strani Orifinoj, jer je njegov postupak jačao ponovo ugled Vizantije i u severnoj Dalmaciji. Ogorčeni Hrvati su, iz osvete ili da se koliko toliko obeštete, posle povratka ispod Barija naročito napadali na Mlečaie kao na poznate vizantiske prijatelje, i zadavali im prilično briga. Mlečani su morali čak moliti papu da posreduje kod Hrvata i njihova kneza, »najgoreg slovenskog kneza«, kako su oni zvali Domagoja, da bi napustili taj posao »morskih haramija«.

Kad je god. 875. umro car Ludvig II, nastade borba članova karolinške dinastije oko njegova nasledstva, koja je trajala gotovo sve do kraja god. 877. Nju je u velikoj meri iskoristio car Vasilije da ojača svoj uticaj. On je najpre naterao dotle uglavnom slobodne Neretljane da priznaju njegovu vlast i da sa tim zajedno prime hrišćanstvo. Porfirogenit nam je ostavio spomen da su Neretljani prozvani »poganim« stoga »što nisu pristali da se pokrste u ono vreme kad su se krstili svi Srblji«. Verovatno je, u isto vreme, car počeo delovati i među Hrvatima. Glavni su mu se posrednici za sve nalazili u njegovim dalmatinskim gradovima. Franci, zabavljeni domaćim borbama, nisu mogli da mu mnogo smetaju. Hrvati sami o njima ne vode više mnogo brige; njihov knez Iljko, možda sin Domagojev, napada čak sa flotom franačku oblast Istru; ali, otud je bio suzbijen od mletačkih lađa, jer se Republika bojala njihova napada na svoje područje, posebno na Grado. Ovi napadaji Hrvata na franačko područje Istre došli su svakako posle oslobođenja vlastitog područja od njihove vlasti, koja se posle toga više ne javlja.

U ovo vreme pokušaja nove orijentacije kod Hrvata, na njihovom prestolu javlja se ponovo jedan Trpimirović, knez Zdeslav, koji je, došavši iz Carigrada, sa vizantiskom pomoću potisnuo Domagojeva naslednika, oko god. 878. Car Vasilije je, priča njegov unuk, pridobijajući Slovene polagao na to da oni »napuste svoje stare običaje« i prime grčke, a među ostalim naročito da se više disciplinuju pod vlašću novih knezova, »arhonata«, koje im je on postavio iz starih uglednih porodica, gotovo po njihovoj želji. Ustvari, on je, koliko se čini, doveo na upravu ljude i porodice koji će za svoj položaj imati da zahvaljuju Vizantiji i da se vežu za nju. Ali, Zdeslav, njihov kandidat u Hrvatskoj, nije se održao. Domagojevići, pomagani, kako se čini, i od rimske kurije, imali su u zemlji dosta svojih pristalica i oni su, u maju god. 879., ubili novoga kneza, a na presto doveli Branimira, možda člana ili srodnika nedavno zbačene dinastije.

Sukob između pristalica Zdeslavljevih i Branimirovih nije poticao samo iz dinastičkih motiva. Bilo je i krupnih načelnih razlika. Zdeslav je bio sav za vizantisku orijentaciju; sa njim su zajedno, govori se izrično, došli i grčki sveštenici. Branimir je, međutim, bio za zapad, za papu i Rim. U četiri pisma, pisana od 7. do 17. juna god. 879., papa Ivan VIII hvali revnost Branimirovu, koji mu izjavljuje punu odanost; sveštenicima i narodu hrvatskom kazuje svoju radost što se vraćaju svojoj staroj crkvi i poručuje im da ih »grli raširenim rukama«; episkopima dalmatinskim piše da se vrate »svom dušom i drage volje« Stolici Sv. Petra, kkoja je glava i učiteljica svih božjih crkava«, pošto su se od nje bili odvojili. Nu, ta pisma kazuju i još nešto. Branimir u svojoj zemlji nije bez opozicije, koju papa izrično pominje. Dalmatinski episkopat koleba se između Rima i Carigrada, ali naginje više ovom drugom. Papa mu stota poručuje da će ga u slučaju potrebe pomagati, ako se »od strane Grka ili Slovena« preduzme štogod zbog ovog obraćanja Rimu. Ali, u tom pogledu nema uspeha. Splitski nadbiskup Marin još te godine ili na početku naredne bio je posvećen od vizantiskog episkopata, što je očiti znak da je njegov uticaj pretegao. Ninski, odnosno hrvatski, biskup Teodosije bio je, međutim, jedan od vođa papine stranke. Mi nemamo danas nikakvih pouzdanih podataka na osnovu kojih bismo mogli izložiti kako je ovaj ceo spor dalje tekao. Sigurno je svakako da se Branimir održao na prestolu, mada nije bio vizantiski štićenik; nije sigurno samo da li je i otvoreno odrekao poslušnost caru Vasiliju.

U Konstantina Porfirogenita saopštena je jedna važna činjenica o odnosima dalmatinskog romanskog gradskog i ostrvskog stanovništva prema Slovenima. Uznemiravani od Neretljana kad su išli da obrađuju zemlju na ostrvima, a od Hrvata kad su hteli da rade na kopnu, Romani se obratiše caru Vasiliju sa pitanjem šta da rade. On im naredi: da daju Slovenima onaj deo koji su davali njegovim namesnicima i da se nagode sa njima u miru, a vizantiskom zapovedniku da daju samo nešto malo, forme radi, »tek da se pokaže pokornost i podložnost romejskim carevima«. Otada plaćahu romanski dalmatinski gradovi i otoci slovenskim susednim knezovima godišnje: Split 200, Rab, Krk, Osor i Trogir po 100, a Zadar 110 zlatnika, »osim vina i drugih različitih davanja«. Dubrovnik, čiji tesni grad nema mesta za vinograde i njive, kultiviše ih na zemljištu trebinjskom i zahumskom i plaća dotičnim vladarima kao zakupninu po 36 zlatnika. Sam Porfirogenit smatrao je to davanje kao neku vrstu danka. Car je, očevidno, tražio neko kompromisno rešenje, da zadovolji obe strane i omogući miran saobraćaj između gradova i njihove zaleđine. Teško da je to moćni Vasilije učinio što bi morao, kako neki naučenjaci misle, smatrajući Hrvate kao nezavisne ili tuđe podanike; on je ovakvu odluku mogao doneti ponajpre sa namerom da učini snošljivijim odnose između svojih podanika, izbegavajući vojnički pritisak, koji ne bi doneo trajno smirivanje.

Izvestan uticaj na približavanje Hrvata istočnoj crkvi i njenim ljudima mogli su, možda, donekle vršiti slovensko bogoslužje i slovenska pismenost. Slovenski apostoli i njihovi učenici, delujući u Panonskoj, svakako su radili i među Hrvatima. Sveštenici, koji su sa Zdeslavom dolazili u Dalmaciju iz grčkih oblasti, nesumnjivo su znali slovenski, ako već i sami nisu bili Sloveni. Slovenska služba uhvatila je, dakle, među Hrvatima dosta rano korena. Ali, teškoća je u tom pogledu bila ova: hrvatski episkop i dvor bili su protiv vizantiskog uticaja, a možda su trpeli slovensku službu; romansko gradsko stanovništvo i episkopat bili su za vizantiski uticaj, ali protiv slovenske službe. Stoga se ova nalazila stalno na muci, i svi ustupci koje su dve stranke činile jedna drugoj vršeni su uglavnom na njen račun.

Vizantiski uticaj u Hrvatskoj, čisto politički do kraja VIII veka, nije imao nekih većih razmera i nije se mnogo osećao, a ovaj u IX veku bio je samo jedna epizoda vladavine Vasilija Maćedonca. Hrvati su, i po svom geografskom smeštaju i po celoj kulturnoj tradiciji dotada, ulazili potpuno u sferu i duh zapadne, rimske, latinske i franačke civilizacije i u njoj su i ostali, isto kao i Bugari u istočnoj, pored svih težnja toga vremena da je se oslobode.