Историја Југославије (В. Ћоровић) 1.6
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
1. Стари хришћански трагови. — 2. Први проповедници код Југословена. — 3. Салцбуршка црква и њен рад међу Словенцима. — 4. Почеци хришћанства код Хрвата и Срба. — 5. Словенски апостоли Ћирило и Методије. — 6. Ученици словенских апостола међу Јужним Словенима. — 7. Стварање словенске писмености и основи књижевности.
Кад су дошли на Балкан, Јужни Словени су ту већ затекли развијену хришћанску културу. Још апостол Павле писао је Солуњанима како од њих »промче ријеч Господња не само у Маћедонији и Ахаји, него и у свако мјесто изиђе вјера ваша у Бога«; из Далмације се јавио један од најбољих писаца хришћанске цркве, св. Јероним; а у Срему и северној Србији било је једно време главно средиште Аријева учења. И готски Вулфилин превод Светога писма и његово епископско деловање међу Готима везано је за Балкан. Читав низ старих црквених рушевина налази се по целом балканском подручју, као и многобројна стара хришћанска топономастика. Албански називи са шин, ше долазе од латинског sanctus, и сви су готово из старијег времена, као и далматински са сут, су (Сућурај, Сутиван, Суторман, Супетар и сл.). У унутрашњости брдо Срђ у Брези, или Иван-Планина, или Цибријан код Требиња и сл. потичу од старих цркава посвећених тим светитељима, а места Ђунис, Прокупље, Ивање и сл. траг су култа и цркава дотичних светитеља. У свима овим областима постојала је и добро проведена организација цркве, која је била, истина, на доста страна поремећена и уништена провалама Словена и Обара. Али, ако су пропале цркве и бискупије, остао је народ. Везама са староседелачким елементом Словени полако улазе у хришћанску културу, али понајвише као појединци. Вест Константина Порфирогенита да су Словени били крштени већ у VII веку, још за владе цара Ираклија, његовом иницијативом, од римских свештеника које је он набавио, неће бити поуздана. Цар је имао пречих брига. Ту вест треба разумети просто овако, што писцима X века можда није било или није хтело бити довољно јасно: све до године 732., захваљујући солунском викаријату, папин и утицај латинског свештенства били су претежнији од цариградског на већем делу Балканског Полуострва; западно свештенство било је дотад главни чинилац у хришћанској мисији међу Словенима. Византиска традиција о томе на Порфирогенитову двору била је нешто помућена, свесно или несвесно, а свакако ишла је за тим да иницијативу за то деловање задржи за Цариград. Да је било извесног утицаја и из византиских кругова може се узети као сигурно. За то, пре свега, јасно говори култ извесних источњачких светаца, који су из Византије и преко ње пренесени у Јадранско Приморје, а одатле и међу Словене. Тако је, на пример, култ св. Стевана, заштитника Византискога Царства, коме је у Дубровнику била посвећена главна црква, позната и у Цариграду X века, и чије је светковање било раширено целим приморјем од Скадра до Трогира и Задра, доста рано прешао и Србима, којима је после, исто као и Грцима, постао државни заштитник. У Солину је истом свецу подигнута базилика, у којој је сахрањен хрватски краљ Крешимир.
Мало је поуздано и даље царево казивање да је већ тада успело хришћанском свештенству да постигне неке веће успехе. Колико се данас зна, читав седми век није донео већих промена у верској култури Југословена. У визији св. Колумбана, из почетка VII века, изрично се каже да Словени, којима је он мислио ићи да проповеда, нису још зрели за ту ствар; а св. Аманд, који је проповедао у местима око Дунава, вратио се кад је видео »да му ту неће бити довољно плода и мучеништва«, како каже легенда. Херцог баварски Теодо задржао је год. 649. св. Емерана да не иде у те крајеве, »јер још није право доба да се ти варвари покрсте«. Једино су Хрвати у Далмацији били нешто питомији. Чувши за плењење Салоне и остале Далмације, папа Иван IV послао је тамо свог опата Мартина да спасава и откупљује хришћанско робље и мошти хришћанских светитеља, и успео је да их добије (год. 641.). Црквена традиција помиње и неког Ивана Равењанина као првог надбискупа солинског и нарочито заслужног за хришћанство међу Хрватима. Време његовог деловања није сигурно, а ставља се од VII па чак до у почетак IX века. Тома, архиђакон сплитски XIII века, који даје нешто вести о њему, саопштава да је Иван сузбио међу Словенима аријанску јерес. Тај податак заслужује нарочиту пажњу. Аријево хришћанство било је раширено међу Готима око Дунава и оставило је и међу Словенима трага, који је у њихову језику утврђен већ раније. Недавно је у рушевинама једне старе цркве у Брези код Сарајева нађен и један натпис са готским рунским алфабетом, који јасно казује да је готски утицај, појачан и њиховом владавином у тим областима још у првој половини VI века, продро дубоко у унутрашњост и вероватно се и ту осећао међу новодошавшим Словенима. Неће стога казивање Томино бити без икаква основа, исто као и рано мешање Гота са Словенима у нашим црквеним круговима Дукље и Приморја. Слабом напредовању хришћанства код Јужних Словена са византиске стране крив је свакако словенски конзерватизам, а још више и политичко неповерење и затровани верски односи међу самим Грцима. Од VII до IX века тамо не престају јеретичке секте, верска гоњења и чак крвава обрачунавања у име вере. Нарочито се све то развило у доба страсне борбе око икона, која је испунила период од преко сто година и узбунила сав византиски свет.
На западу, код Словенаца, хришћанство је било сумњиво што је долазило из Баварске или Фурланске, односно из Немачке или Италије, са оних страна дакле је претило и политичко завојевање. Доношена на мачу, нова вера није могла бити привлачна и, природно, била је сматрана само као јача спона за политичку заједницу. Стога Словенци, још у првим деценијама VIII века, устају против хришћанских свештеника и њихових цркава и добијају назив »најсвирепијих погана«. Средином VIII века, притешњени од Обара, Словени су, како смо већ видели, морали да траже помоћи код Бавараца и да после признају врховну власт франачку. Природна последица тог односа била је да су морали примити и хришћанску веру својих господара. У Баварској васпитани, словеначки кнезови уводе хришћанство у своју земљу, која долази у црквеним стварима под власт салцбуршке епископије. На позив кнеза Хотимира (око год. 755.) салцбуршки бискуп посла међу Словенце епископа Модеста са четири свештеника и више клерика, да шире веру, посвете цркве и поставе нове свештенике. Два од најзнатнијих манастира подигнута су у то доба, Инихен (год. 769.) и Кремсминстер (год. 777.), као средишта главне активности међу Словенима. После Хотимирове смрти настала је јака антихришћанска реакција. Полемични спис салцбуршке цркве »О покрштавању Бавараца и Карантанаца« каже да »за неколико година тамо (међу Словенима) не беше ниједног свештеника«. Али, утицај франачке власти доведе опет хришћанску мисију на рад. Карло Велики је изразит претставник идеје јединствене верске, и то хришћанске, државне организације као органа новог Римског Царства. Хришћанство је, поред оружја, његово главно средство за пацификацију, и учени Алкуин кличе Карлу да је савладао све непријатеље »именом господа нашег Исуса Христа«. У житију св. Виргилија, салцбуршкаг бискупа, прича се да је он лично силазио све до ушћа Драве у Дунав, проповедајући веру. Живу делатност развио је и салцбуршки бискуп Арно (од год. 785.), који »са свих страна« купи и шаље свештенике у пределе Карантанаца и доње Паноније. Карло чак препоручује и њему самом да иде у словенске крајеве и проповеда божју реч. И доиста, у војсци против Обара налази се и Арно. За заслуге учињене вери и франачкој држави постала је салцбуршка бискупија год. 798. надбискупијом. Арно одмах после тога предлаже цару да се за Словене оснује посебна бискупија. Цар је на то пристао, и као први њен епископ би посвећен неки Теодорих; његова област обухватала је Карантанију и крајеве на северној страни Драве, све до њеног ушћа у Дунав. После пада обарске државе и афирмације франачке снаге, христијанизација северних Југословена ишла је много брже. Нарочито су се мирили са створеним стањем неки од кнезова. Примање хришћанске вере постало је готово идентично са лојалношћу према франачкој врховној власти.
Поред салцбуршких, међу Словенцима и Хрватима деловали су и свештеници аквилејског (оглејског) патријархата, нарочито у Истри и Приморју. Њихова делатност изгледа да је била мање борбена од оне салцбуршких изасланика, вероватно стога што је имала и мање политичких мотива. Аквилејски патријархат љубоморно је пратио рад салцбуршке надбискупије, сматрајући да ова прелази своје природне границе и улази у његову област. Због тога дошло је између њих и до спора, који је Карло Велики решио 14. јуна год. 811. у Ахену тако што је одредио реку Драву као природну међу између обе дијецезе.
Већ у првој половини IX века угледнији Словенци су добрим делом били хришћани. Многи између њих на самрти или иначе остављају своја имања или дају прилоге црквама. У Прибинином граду Блатограду (Мосбургу, Салавару) освештана је год. 850. црква коју је он подигао, а том акту присуствовало је 15 словенских великаша, несумњиво већ покрштених. Салцбуршки надбискуп, који је сам освештао ту цркву, пошао је по Прибининој држави и освештао још неколико цркава словенских и немачких, јер је, како каже салцбуршки спис, становништво словенске кнежевине било мешано, словенско и баварско. Једна доста велика тешкоћа у ширењу вере беше то што је свештенство било туђинско. Словенски елеменат слабо је знао и латински и немачки, и стога је нову веру примао готово само по спољним ознакама, не разумевајући ни њених правих учења, ни значаја обреда. Уколико јој је прилазио, чинио је то више од невоље и по примеру него из убеђења или неке унутарње потребе.
И код Хрвата је ширење хришћанства било у вези са ширењем франачке власти. У градовима Далмације настављала се, наравно, стара хришћанска традиција, по духу романска. Није јасно како су се у Далмацији развијале верске прилике после год. 732., односно после енергичног сузбијања папске јурисдикције у областима Византије. У оскудици извора тешко је ухватити праву везу; али, нама се чини да је Византија и ту, у извесној мери, иступала офанзивно, али да су овде римске традиције биле веома јаке и са дубоким кореном. Обнова сплитске епископије као наследнице старе Салоне пада тек пред крај VIII века, а изазвана је већом пажњом Цариграда за јадранске ствари после губитка равенског егзархата, год. 751. Из Равене је раније вршен осетан црквени утицај у Далмацији. Константин Јиречек је у свом делу Романи у градовима Далмације упозорио на неке од равенских светитеља, чији се култ распростро по тој покрајини; тако на св. Аполинара, коме су подигнуте цркве на Крку, у Задру и код Дубровника, и на св. Виталиса.
Византија показује већу верску ревност у Далмацији за време франачке офанзиве Карла Великога, која је претила да јој отме ту покрајину, и у време Ахенског мира кад је, по једном мишљењу (А. Дабиновића), извршена и извесна врста верско-административне реорганизације. Има једна, истина не савремена, вест да је год. 809. пренесено тело св. Трифуна из Цариграда у Котор. Год. 811. добио је и Задар од цара Нићифора мошти св. Анастазије. Цариград је ову пажњу указао задарском граду и можда Котору са очевидном тежњом да се очувају далматински градови као посед Источног Царства.
По својим везама, и ради близине Италије, и по традицији, Далмација, по градовима претежно романска, служила се углавном латинским језиком. Међутим, ни грчки није био непознат. У Сплитском евангелијару VIII века, који је подробно проучио Виктор Новак, налази се, у латинском препису, грчки текст Јованова ускршњег еванђеља, које се очевидно још и тада на тај дан тако и читало. Латински утицај појачали су после Франци. Њихов утицај видели смо већ у посвећењу нинске цркве галском св. Аселу. За св. Урза се прича да је у Далмацији покрштавао пагане баш у време Карла Великога. Стари уметнички хришћански споменици у Нину и Книну показују јасне трагове романско-франачке, који се дају утврдити и у Сплиту (на пр. у цркви Св. Дојма, у црквици Св. Мартина). Са нешто других комбинација развила се према тим обрасцима једна врста локалног, хрватског стила, веома занимљива са својих уметничких мотива у скулптури.
Процес покрштавања код Хрвата узима више маха од оног времена кад хрватски владари прихватају нову веру. За првог хрватског кнеза, Вишеслава, знамо по једној крстионици, коју је начинио презвитер Јован за његова времена у славу св. Јована Крститеља. Кнез Мислав подиже једну цркву Св. Ђорђа у Путаљу, а помаже и сплитску цркву Св. Дојма, мада се она не налази у његовој држави. Трпимир има свога капелана, презвитера Мартина, са којим сарађује и сва његова великашка околина. О франачком утицају при покрштавању Хрвата има нешто предања и код Порфирогенита, који прича да је међу њих дошао »из Франачке, која је између Хрватске и Млетака«, неки болесни чудотворац Мартин, саветујући им да чувају уговоре са папом и да га не узнемиравају.
У областима ван франачког утицаја, нарочито међу Србима, хришћанство је ширено понајспорије. У највећем делу њихових насеља утицај суседних култура, с истока византиске а са запада романско-франачке, могао је доћи само посредним путем, преко Бугарске и преко Хрватске, а само делимично непосредно, у Зету и у области које су, пре бугарског завојевања, граничиле са Византијом. Тако је уствари и било. Хришћански споменици босанског подручја из V—IX века потпуно су у вези са далматинским и имају апсолутно исте типове и аналогије. Чак је и језик латински на три црквена споменика из VI—IX века: на једном из Брезе (близу Сарајева), на другом из Дренова код Пријепоља и на трећем непознатог налазишта у сарајевском музеју. На југу од Неретве до Бојане тај утицај латинског још је разумљивији. Али, ту има и доста трагова византиске културе, очуваних делимично све до најновијег времена. У Дубровнику, да споменемо само једно два примера, и данас се део пред главном капијом назива Пилама, по грч. πύλαι — врата, а код Херцег-Новог један део обале, са местом, зове се Игало, по грч. αἰγιαός. Источњачки су свеци св. Сергије и Вакх, Кузман и Дамјан, св. Теодор и др., којима су посвећене многе цркве у Приморју и Зети. Чак и св. Димитрије Солунски, коме Грци приписују спас свога града од Словена, постао је веома популаран код нас. Заштитници Дубровника и Котора, св. Влахо и св. Трифун, исто тако су источњачки мученици. Као занимљиву карактеристику тог двоструког утицаја имамо појаву да »у Дубровнику и Котору бискупи, мада употребљавају латински језик при служби божјој и обављају је по римскоме обреду, за читав један век облаче при олтару византиске хаљине«, или »како се под истим сводом диже римо-латински олтар уз византиски иконостазиј«.
На југу, међу словенским колонијама у Маћедонији, Грци су доста рано развили хришћанску делатност. Основали су чак, не зна се тачно кад, и посебне епископије за рад међу њима: епископију смољанску, друговићску, језерску и радовишку, српску односно србиску и епископију звану Великаја. »Ови епископи и њихово свештенство служили су грчки«, казује са тачним разлагањем К. Јиречек; »али, свештеници и монаси, рођени Словени, свакако су проповедали и поучавали народ на словенском језику. Они су, при том, речи свога матерњега језика прилагођавали за појмове верске. На тај начин припремљено је било земљиште за дело солунске браће и њихових сарадника ... По Теофану, патријарх цариградски Никита (766.—780.) био је Словенин, а он вероватно да није био једини међу епископима тога времена«.
Главна активност у христијанизацији Јужних Словена почиње у другој половини IX века, кад се ствара словенска писменост и изграђује потпуно читава црквена служба на словенском језику. Потицај за то дошао је од самих Словена и испрва има несумњиво политичке мотиве. Ево како. Моравски кнез Мојмир беше дошао у сукоб са Францима прибирајући око себе сродна словенска племена, и год. 846. морао је да падне. Његов наследник Растислав ушао је у савез са Бугарима и год. 855. остао је победилац над Францима; после се, год. 861., умешао у унутарње борбе међу Францима и постигао и опет лепе успехе. У овим борбама погинуо је кнез Прибина. Кад су се Франци почели спремати да се освете Растиславу и ради тога ушли у савез са Бугарима, љубоморним на Растислављев утицај међу Словенима, овај се уплаши и стаде тражити себи савезнике, који би могли бар да уставе бугарскога хана. Први у комбинацији могао је бити свакако цариградски император. И доиста, год. 862., помиње се чувена порука Растислављева цару Михаилу да му пошље учитеља и проповедника, јер његови Словени као »прости људи« немају никога ко би им показао пут. Нарочито немају учитеља »који би нам у свом језику казивао истину веру хришћанску«. Тешко је веровати да таквих »учитеља« није било много ближе у Панонији, или међу карантанским Словенима, међу којима се хришћанска вера ширила читаво једно столеће; него је сасвим близу истини да Растислав није хтео никаквих веза са људима франачке власти. Верска акција имала је само да буде увод у политичку, односно у тесној вези са њом. У Цариграду је Растислављева понуда лепо примљена и схваћена је одмах како треба. Њима је тамо чак и добро дошла ради непосреднијег притиска на Бугаре, који су одавно ишли за тим да се што видније и потпуније ослободе од грчког утицаја.
Као хришћански проповедници у Моравску се упућују два брата Солуњана, Константин и Методије. Избор пада на њих из два разлога. Прво, стога што је Константин био царев друг и повереник, а друго, што је био човек широке културе и знања. Био је библиотекар у цариградској Св. Софији и после наставник филозофије; извршио је пре тога неколико мисионарских послова и истакао се као поборник култа икона. Методије, Константинов брат, управљао је раније једном словенском облашћу, па се касније повукао у манастир и пратио понекад брата у његовим мисијама. Оба су, као Солуњани, познавали Словене изближе и научили су, можда још у раној младости, њихов језик. Солунској митрополији припадале су две словенске епископије, и додир са људима из њих имао је да олакша намеравано дело. Ту се, нема сумње, словенски језик употребљавао у вези са црквом и црквеним животом, па се развила хришћанска терминологија и извесна традиција тога посла.
С овом мисијом Константина и Методија у вези су и почеци словенске писмености. Ова два брата, »словенски апостоли«, сматрали су као своју дужност да за Словене преведу потребне књиге хришћанског богослужења, и да за писање тих књига подесе и азбуку. Дотле, Словени или нису уопште писали (»цртама и резама читаху и гатаху као пагани«, каже један стари текст, а траг такве писмености имамо још увек у нашим рабошима), или су употребљавали грчка и латинска слова, али којима се нису могли изразити извесни словенски гласови (ч, ж, ш, ѣ, ъ, ь и др.). Занимљив пример писања словенских текстова латинским писменима претстављају Фрајзиншки споменици, са два типа исповеди и једном проповеди о греху, писани негде крајем X и на почетку XI века, који су »служили неком члану фрајзиншке цркве при вршењу његових духовно-пастирских дужности међу Словенцима«. Константин је као основу за нову азбуку узео грчку курзивну минускулу, па је допунио комбинацијом неких слова или преузимањем из њему познатих источњачких алфабета. Тако је створио писмо звано глаголица. Језик његових превода био је, природно, онај који су најбоље познавали Константин и његови помагачи, словенско наречје јужне Маћедоније. С. Куљбакин је дугим проучавањем утврдио »да је српско-хрватско-словеначка језична група у лексичкоме погледу најближа старословенском маћедонском дијалекту св. Ћирила и Методија«.
У Моравској су солунска браћа, кад су тамо стигла, наишла на политички измењен положај. Немци су против Растислава, августа год. 864., дигли војску и натерали га на покорност. Мисионаре из Грчке посматрају немачки свештеници са сумњом и отежавају им рад; стога ови напуштају моравско подручје и прелазе у Панонију, где је владао Прибинин син, кнез Коцељ. Код Коцеља су словенски учитељи били примљени са разумевањем; он им је наскоро поверио 50 својих људи да их они васпитају. Ну, Константин и Методије ни ту нису могли дуже да се задрже. Требало је да иду у Рим, пред папу, да тамо пред њим развију своје учење и да се оправдају од сваковрсних напада, којима су од стране германског свештенства били изложени. У ово време односи између Рима и Цариграда, који ни иначе нису били добри, заоштрише се до потпуног раскида. Никола I, један од веома одлучних папа, дошао је у сукоб са необично ученим али не и много карактерним патријархом Фотијем, који је пристао да смени свог претходника моралног Игњатија, свргнутог због сукоба са развратним двором. Год. 863. црквени сабор у Латерану осудио је Фотија, а као одговор на то дошла је год. 867. чувена Фотијева оптужба против папе.
Да се ствари заплету још више допринели су доста и односи са Бугарима. Као немачки савезници, Бугари су, вероватно по жељи са немачкога двора, почели преговоре да приме хришћанство, и то, наравно, од папиних људи. Било је код Бугара већ поодавно тежња да се везама са западом што више ослободе грчког духовног утицаја. Напади Немаца на Растислава и њихове везе са Бугарима нагнаше Византију да и она нападне Бугарску и присили је да мења своју политику. Бугари су страдали у то време од глади, имали су и иначе недаћа, и брзо су попустили. Год. 865. они су се, под притиском Византије, покрстили, и њихов хан Борис добија отада по цару Михаилу III ново име Михаило. Да то покрштавање није прошло без потреса у Бугарској разуме се само по себи; конзервативни бугарски великаши нису лако хтели да се одрекну старе вере и наслеђа, као да су предосећали како ће нова хришћанска култура донети дефинитивну превласт словенског елемента међу њима и постати најмоћнији чинилац у асимилацији Словена и бугарских господара. Хан Борис-Михаило, чим се мало прибрао од византиског ударца, наставља поново своје везе са Римом и Немцима, очевидно са тежњом да се првом згодном приликом еманципује од Византије и њених људи. У Цариграду се то примећује и прати са пуно љубоморе и зле воље, али и са чврстом намером да се тај утицај Рима предупреди.
Усред тих заплета, у јесен год. 867., насташе у Цариграду крупне промене. Цар Михаило погибе, на престо дође подузетни Василије Маћедонац (867.—886.), а брзо потом би смењен и Фотије и доведен стари Игњатије. У Риму се та промена сматрала као задовољштина папској курији. То је знатно олакшало и положај Константина и Методија, који су исте те јесени пошли у Рим. Епископ римски Формоз, који је год. 866. био папин легат у Бугарској и вероватно знао нешто словенски, прегледао је са још једним другом превод словенских богослужбених књига и предложио га папи на одобрење. Папа Хадријан, наследник Николин, признао је и дозволио употребу словенске литургије. Али, Константин није више могао да је даље шири. Он се разболео и умро у Риму, 14. фебруара год. 869., покалуђеривши се пред смрт и добивши име Ћирило. Методије се из Рима вратио у Панонију, кнезу Коцељу, где је развио живу делатност као панонски епископ. Ну, његов долазак изазива опозицију салцбуршке надбискупије, која се сматра повређеном у својим правима. Уствари, то је било њено црквено подручје. У једном посебном полемичком спису, претставници салцбуршке цркве туже се како је дошао Методије, »неки Грк«, да се меша у њихове послове, »пронашавши недавно словенска писмена«, и који потискује латински језик. После извесног времена Немци су са писмених напада прешли на физичке. Методије би злостављан и затворен, негде у Швапској, и држан тамо две и по године. Тек на папино посредовање, крајем год. 872. или почетком 873., Методије би ослобођен, а његови противници, бискупи салцбуршки, пасавски и фрајзишпки били су не само укорени него последња два и суспендована. Читава акција и долазила је од њих. Пасавски бискуп Херманрих поступао је, како каже папина оптужба, »са животињском суровошћу« према Методију; у најљућој зими држао га је под ведрим небом, а на збору епископа сам би га тукао коњским бичем, да није у томе био спречен од других.
После свог ослобођења Методије није остао више код Коцеља, у Панонији, који није могао да га заштити, него је прешао у Моравску. То је тражио и папа, несумњиво водећи рачуна о правима салцбуршке архиепископије. У Моравској није било више Растислава. Њега је издао братанац Светоплук Немцима, па су га ови ослепили и послали у неки манастир, а земљу му посели. Наскоро, у народу наста буна против немачких угњетача; на чело побуњеника стаде поп Славомир, а покрет се, добрим делом, обрте против безобзирног немачког свештенства. Светоплук приђе народном покрету и успе да се одржи у ослобођеној Моравској. Методије долази после те успеле народне борбе и бива, наравно, лепо примљен. Његово учење, према свему, добија изразит антинемачки карактер, и као такво сматрају га и Немци и Словени. Папа, који је претрпео неуспех у Бугарској и који од Цариграда, и после промена на царском и патријаршиском престолу, није добио оно чему се надао, постаје мало затегнутији и према Методију, и узима отворено став против словенске литургије. У том га обилато помаже цело немачко свештенство. Сам Светоплук, недовољно сигуран, а и иначе несталан, не само да не помаже Методија како треба него чак даје разумети да се он и не идентификује са њим. Поред Методија он пристаје и на немачког кандидата Вихинга као евентуалног другог епископа. Методије је стога по други пут пошао у Рим, где је папа Иван VIII, водећи можда рачуна о том да не увреди византиски двор чија му је помоћ против Арапа баш у то време била потребна, опет потпуно оправдао Методија и дозволио поново словенско богослужење с извесним малим ограничењима (год. 880.).
После смрти кнеза Коцеља у Панонији владају немачки кнезови. Са једним од њих, са Арнулфом, Светоплук долази у сукоб и изазива тежак рат. Арнулф је позвао у помоћ Бугаре и ови су год. 882. провалили у Моравску; на то је Светоплук наредне две године нападао Панонију и пустошио је. За Методија није сасвим сигурно где се налазио у то доба. Према причању његова житија он је ишао у Цариград да тамо прикаже цео ток своје мисије. По повратку отуда наставио је свој рад, али у сталном сукобу са немачким свештенством, које је водио нови епископ Вихинг. Дошло је дотле да је Методије бацио анатему на Вихинга и тиме изазвао против себе не само све Немце него и папску курију. Домало, 6. априла год. 885., он је умро, на велику радост својих противника.
Са Методијем завршен је период словенске хришћанске активности у Моравској. Горазд, његов ученик, коме је он наменио своје наследство, као и сви други активнији словенски проповедници, бише просто онемогућени и претрпеше чак и велике личне неприлике. Нови папа Стеван V забрани словенску литургију, а Вихинг поста глава моравске цркве. Методијеви ученици Горазд, Климент, Ангелар и др. бише похватани, мучени и прогнани. Један део словенских ученика би чак продан Јеврејима и као робље одведен на трг у Млетке. Ту их нађе и откупи један византиски легат и упути их у Цариград. Једне задржа цар Василије, примивши их лепо, а други одоше у Бугарску. Други део спасавао се одмах у суседну Бугарску, преко Београда, одакле бише упућени Борису-Михаилу. Овоме владару припада велика историска заслуга да је схватио вредност ове значајне и ненадане сарадње и да је искористио у пуној мери. Место грчког свештенства, од кога је зазирао због политичког утицаја; место латинског, које му је доносило заплете и неприлике; он је добио кадар људи искрено оданих ствари коју проповедају и подобних да делују међу највећим делом његових поданика. Упада у очи да Борис главне људе из ове групе добеглица не задржава у ужој Бугарској, него их махом упућује на југ и југозапад, међу маћедонске Словене. Као да је постојао смишљен план да се уз дело покрштавања врши у исти мах и придобијање словенских племена, нарочито оних према Јадранском Мору, за бугарску државу. Климент, најактивнији од Методијевих ученика, би упућен у охридску област, која је обухватала и подручје реке Девола и Шкумбе у горњем и средњем току, и препоручен властима и народу. Средиште његове акције било је у Деволу, у хришћански већ лепо развијеном месту. Ту је он деловао све до год. 893., кад је постао епископ, а заменио га је друг му Наум, чији манастир и данас постоји на обали Охридског Језера. Друга им два друга, Горазд и Ангелар, сахрањени су у Берату; они су вероватно тамо били и упућени, јер је тешко веровати да би им неко преносио кости намерно баш у тај крај. Ови људи и другови им почеше тамо жив и систематски рад; на 3500 ученика прођоше њихову школу; у еноријама је располагао Климент са по 300 ђака.
Тако се у том крају прошири словенска писменост. Климент сам настави и књижевни рад својих учитеља. Он је, по свој прилици, писац Методијева житија и читава низа проповеди на црквене празнике. Те су проповеди читане и преписиване у доста великом броју; од неких, као на пример од беседе о Цветној недељи, има на десетине преписа. Леп број Климентових беседа налази се очуван нарочито у хиландарским рукописима. Клименту се приписује да је извео и реформу алфабета и увео много гипкију ћирилицу место круте глаголице; али, то није сигурно. Несумњиво је да се ћирилица јавља у X веку, и то баш у крајевима око Преспе; али, мало је тешко веровати да је баш Климент лично дирао у дело свога учитеља још док оно није ухватило ни правог корена у народу те области. По свој прилици ћирилица се развила у Маћедонији код грчко-словенског свештенства, и Климент је, можда, само прихватио. За његова друга Наума знамо, исто тако, да је имао интереса за књижевност и да је потстицао људе на рад. Константин Презвитер сам каже да га је на писање Учителног еванђеља потакао брат Наум. За велике своје заслуге постављен је Климент год. 893. епископом у крају око Кичовске Белице. Он је сахранио свог друга Наума, који је умро 23. децембра год. 910., а сам је преминуо 27. јула год. 916. Њихово дело, књижевно и учитељско, прихватише њихови другови и последници, Константин Презвитер, епископ Марко, Јован Екзарх, Глигорије Презвитер и др., који су се купили око цара Симеона, који се и сам бавио књижевношћу и који је необично ценио књижевни и просветитељски рад Ћирилових и Методијевих ученика. Њиховим делом створене су основе словенској писмености и књижевности на Балкану, и потом словенској књижевности уопште.
Читав рад око покрштавања Југословена даје лепе примере о духовној заједници међу њима. Језик маћедонских Словена, који је узет за књижевни језик младе цркве и још млађе књижевности, примљен је без икаквих тешкоћа и у Моравској и у Панонији; разлике су међу дијалектима биле тако мале да ништа нису сметале узајамном разумевању. Само јављање словенске литургије примљено је у свима областима са радошћу и осетило се одмах и свуда као своје етничко обележје. Ово је било и прво мешање и узајамно утицање међу Словенима у једном делу праве културне акције; Словени из Маћедоније са својим учитељима иду међу Моравце и Панонце и раде међу њима, да опет после протерани Моравци дођу код њих на југ и наставе њихово дело. Међу њима нема граница; они, као да се то разуме само по себи, прелазе из Маћедоније у Моравску, из Моравске у Панонију; они су једно и осећају се као једно, и горе према Немцима кад их гоне, и доле према Грцима, од којих одвајају своје саплеменике. То је било свесно стварање своје словенске културе, на чему су сарађивали сви.
Црквена архитектура у Далмацији и у унутрашњости Балканског Полуострва, на подручју Хума, Босне, Зете и Рашке, има старих узајамних веза. Базилике у Зеници или Дабравини имају своје несумњиве аналогије у далматинским; базилика у Брези готско је дело, и већ по томе је јасно да има своје обрасце на другој страни. Теорија о такозваном старом словенском, односно старом хрватском, у основи оригиналном стилу, донесеном делимично из старе постојбине и преображеном у Далмацији са првобитних дрвених пратипова на камене, а очуваном на црквеним грађевинама VI—X века, коју је у новије време почео да заступа један део научењака, тешко може издржати научну критику. Као што су босански стећци несумњив остатак и опонашање римских саркофага, тако је и највећи део наше ране црквене архитектуре и скулптуре примљен код нас од мајстора који су нам донели хришћанску културу и ове што иде са њом заједно. О том има непосредних доказа »на лицу места«. Годеслављев натпис на цркви Св. Крста у Нину има несумњив франачки карактер. Зар црква хрватске епископије у Нину није била посвећена св. Аселу, франачко-галском свецу, и зар се тај западни утицај задржао само на том култу? У Срба се налазе сирско-византиски утицаји на старој цркви Св. Петра у Расу. Сличних примера има много. Један наш млади научењак (А. Дероко) налазио је недавно да је сличност извесних црквених грађевина у Рашкој и Далмацији (на пр. цркве у Затону на Лиму са црквом Св. Николе у Нину, или Св. Богородице у Бистрици са Св. Луком у Узољу или Св. Срђем у Брдима) као остатак неке старе своје архитектуре која као да им је некад била заједничка. Ми не мислимо да је то тумачење тачно. Где би наши људи имали раније прилике да раде такве и њима сличне послове? Зар сама техника посла, типови грађевина, ма и прости иначе, и декорације не зависе од мајстора, њихових школа и утицаја? У извесним старим црквама нашег подручја VI—VIII века ми налазимо латинске хришћанске натписе, један на рашком земљишту чак код Пријепоља. То, по нашем мишљењу, указује и на извесне путеве у техници тог посла и свему осталом у грађевинској култури. За цркву Давидовицу у Бродареву, архитектонски доста просту и на очи »народску«, знамо поуздано да су је, крајем XIII века, зидали мајстори најмљени у Дубровнику. Стару уметност Словена, заједничку нам још и овде на југу, треба свакако тражити на другој страни а не у црквеној архитектури.