Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 1.10

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
ISTORIJA JUGOSLAVIJE
Pisac: Vladimir Ćorović


prvi period.
X. Stvaranje zetske države.


1. Ustanci Slovena u Vizantiji. 2. Stevan Vojislav i ustanak Srba u Zeti.3. Odvajanje crkava.


Smrću cara Vasilija (god. 1025.) naglo je počela da slabi snaga Vizantije, koja se moćno osećala ne samo na Balkanu nego i na ostalim stranama prostrane Carevine. Naslednici carevi behu mu nedorasli, svi izreda; naročito beše za Vizantiju opasno doba vladavine ćudljive i kasnom staračkom strašću uzbuđene Vasilijeve sinovice, carice Zoe, koja je na prestolu izmenila tri svoja muža i jednog posinka. Spletke su, po vizantiskom običaju, počinjale obično iz samog dvora i prolazile, u raznim oblicima, kroz sve krugove; u pokrajinama gde je bilo mnogo prohteva i nezadovoljenih ambicija nije bilo teško izazvati pobune kad se osećalo da u Carigradu stvari ne idu kako treba i da se vlast tamo ne nalazi u rukama ljudi koji je zaslužuju i koji su do nje došli po ličnoj vrednosti i vidnim zaslugama, pa je kao jaki ljudi mogu održati po svaku cenu.

Protiv prvog Zoinog muža, cara Romana III (1028.—1034.), javila se zavera, u koju su bili umešani caričina sestra Teodora i Prusijan, sin cara Vladislava, koji je svoj podvig, lišen očiju, okajao u manastiru. Skopljanski namesnik, veoma sposobni Konstantin Diogen pokuša da za sebe odvoji Maćedoniju od Carevine, ali nemade sreće i svoj pokušaj plati glavom. Drugi muž Zoin, padavičavi Mihailo IV (1034.—1041.), izazva protiv sebe još veće nezadovoljstvo. Njegova rodbina iskoristi njegov položaj, i kako je bila skorojevićska i nesigurna mnogo za budućnost, požuri da se što pre i što nesitije obezbedi. Naročito se pojača poreski pritisak na narod. Taj se nerado primio u Maćedoniji, gde je dotad vladao poreski sistem sa dosta obzira, koji nije hteo mnogo da menja ni sam pobednik car Vasilije. Slovenima u toj oblasti zadan je, sem toga, nov udarac što je ohridska arhiepiskopija poverena definitivno grčkoj jerarhiji. Sem u Maćedoniji, nezadovoljstva i meteža beše mnogo i na drugim stranama. Čitavu istočnu polovinu Carevine uznemiravahu Pečenezi, koji su prodirali, kao nekad slovenske čete sa Dunava, prema Carigradu i prema Solunu, unoseći u svet strah, zabunu i osećanje nesigurnosti. To sve učini da u Maćedoniji i Primorju među Slovenima učestaše ustanci.

Među prvima odmetnuo se Zadar. Dosta je mutno kazivanje jednog mletačkog izvora da je tada bilo neke akcije protiv njih u Primorju, i to sa mađarske strane, da se dalmatinski gradovi pobune. Znamo sigurno da su za vlade Romanove Zadar i Split bili vizantiski i da je tu bio njihov namesnik neki Dobronja, iz zadarske porodice Madija, ali, kako se vidi po imenu, sa primesom slovenske krvi. Taj se Dobronja zamerio Vizantiji za vreme Mihailovo pomažući Hrvate, i njena vlada ga je, kad je došao u Carigrad da traži neke veće koristi za sebe, dala zatvoriti, a u njegovu oblast bi poslana vojska da je pokori. I porodica Dobronjina bi zarobljena i dovedena u Carigrad. Da je Dobronjin pokret imao kakvog većeg i po Vizantiju opasnijeg plana, teško da bi se on usudio doći u Carigrad; a da nije bio sasvim ispravan vidi se po kazni koja je snašla ne samo njega nego i njegovu porodicu. U čemu se sastojala njegova krivica teško je reći. Ali, po tome što je trebalo upućivati vojsku u njegovu zemlju moglo bi se zaključivati da je po sredi bila neka uzurpacija pre nego izdaja. Ima vesti da se zadarskom pobunom koristio donekle hrvatski kralj, Stepan I (oko 1030.—1058.); ali, ne da se utvrditi u kolikoj meri je to bilo, jer su Vizantinci Zadar brzo povratili. Hrvatski kralj u to vreme beše upleten i u druge poslove. God. 1035. bio je optužen koruški gospodar, grof Adalbert Epenštajn, da je u vezi sa Hrvatima spremao izdaju svom vrhovnom gospodaru, nemačkom caru Konradu, i usled toga je izgubio svoju oblast.

Drugi ustanak, sa mnogo većim opsegom, beše Petra Deljana. Ovaj čovek izdavao se za Samuilova unuka, a sina Radomirova, i naišao je stoga na dobar prijem među Slovenima. U svojoj akciji izgleda da se oslanjao na Mađarsku, odakle je bila rodom njegova majka, odnosno prva Radomirova žena. U isto vreme izbio je i jedan ustanak u Draču, kojem je na čelu bio jedan vojnik, i opet Sloven, po imenu Tihomir.

Nu, najozbiljniji postade ustanak u Zeti. Sin trebinjskoga gospodara Dragomira, kome je Samuilo povratio oblast, a koji je nastradao od pobunjenih Kotorana oko god. 1018., Stevan Vojislav, ili kako ga Dukljanska hronika zove Dobroslav, beše uspeo da nađe pristalica u narodu, koji nije bio prijatelj njegovoj porodici, i da još više rasplamti opšte nezadovoljstvo protiv grčke uprave. Gad. 1035. izbio je u Zeti prvi ustanak; narod pobi ove grčke činovnike koji su se zatekli na tom području. Ustanak i ovde, kao i u Zadru, nije u prvi mah dobro prošao. Vojislav morade čak kao talac ići u Carigrad; ali, otuda se iaskoro srećno spasao, vratio se u svoj kraj i brzo dočekao povoljniji čas za novi pokret. Taj se javio sa Deljanovim i Tihomirovim ustankom. Sloveni stare Maćedonske Države oživeše opet; brzi uspeh Deljanov najbolji je dokaz koliko je spomen na Samuila, i pored onakvog sloma, bio u narodu živ i po n,ega povoljan. Deljanova se i Tihomirova vojska sjedini, pa sjedinjena prodre duboko u Grčku, sve do stare Tebe. Na vest o tome pokretu stiže u Deljanov logor Aluzijan, sin cara Vladislava. Deljan ga primi za suvladara i posla sa vojskom na Solun. Ali, Aluzijan, nesposoban, dovede do poraza. Na prekore zbog toga on podmuklo oslepi Deljana, a onda, ne postigavši da ga vojska primi za jedinog vođa i gospodara, učini izdaju. Grcima posle toga nije bilo teško da god. 1041. kod Ostrova potpuno slome ustanike i slepog Deljana zarobe i da domalo smire celu zemlju.

Stevan Vojislav je bio bolje sreće. Jedna grčka lađa, god. 1040. bačena burom na zetsku obalu, noseći za carsku blagajnu u Solun deset kentenara zlata, donese mu, bukvalno »kao iz vode«, bogata finansiska sredstva za sve podvige. Nepovraćaj toga novca dovede do jedne grčke vojne ekspedicije, koja se završi njenim porazom. Grci, zbog Deljanova ustanka, nisu mogli odmah da organizuju novi pohod, i tako Vojislav dobi vremena da se spremi.

U Vizantiji, sem toga, i promena na carskom prestolu beše uzrok da je izostao novi, bolje organizovani pohod protiv Zete. Mihaila IV nasledio je njegov sinovac Mihailo V, nazvani Kalafat po negdašnjem zanimanju njegova oca. Njega je Zoe usinila i dovela na vlast; ali, kad je Mihailo naskoro odgurnu i silom nagna u manastir, dovede to do bune u Carigradu, koja sruši novoga cara, a na presto povrati Zoe i njenu sestru Teodoru. Zoe se potom udade i po treći put i dade Vizantiji novog cara Konstantina IX Monomaha (1042.—1054.). Tek posle utvrđivanja tog novog cara, u jesen 1042., dođe do ponovne ekspedicije protiv Zete. Ima jedna vest da su Grci protiv Zete krenuli i susedne srpske poglavare, raškog, bosanskog i zahumskog, i da su ovi svoje vojske poverili humskom knezu Ljutovidu, koji pođe na Zetu sa trebinjske strane. Grci su, prikupivši se u Draču, napali s istočne strane, idući uz obalu. Prodrli su do Papratne, gde se nalazio dvor zetskih knezova, i opljačkali su susedne doline, pa se onda počeli povlačiti istim putem. Zetska vojska se pribrala u Crmnici, pa je odatle izvršila prepad na Grke, a u isto vreme posela je i sve klance za njihovim leđima, po svoj prilici na području oko Rumije. Grčka pogibija bila je strahovita; kazuje se, mislim preterano, da su izgubili 7 zapovednika i na 40.000 ljudi. Posle te pobede nad Grcima Vojislavu vije bilo teško suzbiti i Ljutovida, koji je neaktivan čekao kod Klobuka na uspehe istočne grčke vojske. Posle ovih pobeda Vojislavljeva država se znatno proširi; prema Dukljanskoj hronici, istočna granica joj dopre do Vojuše, a na zapad ode do iza Stona u Zahumlju. Zauzeta prečim brigama, naročito u prvi mah jednim novim ustankom koji se i opet krenuo iz Drača, i ofanzivom Rusa sa kopna i mora u Bugarskoj i Trakiji, Vizantija nije više ponavljala svoje napade na Zetu. Vojislav je bio ostavljen na miru i mogao je da iskoristi za sređivanje i jačanje svoje države tu zaposlenost Vizantije na drugoj strani, a naročito za vreme njenih dugih i teških borbi sa Pečenezima, koje su se od god. 1048.—1053., vodile na području od Dunava do blizu Carigrada. Jedan pokušaj vizantiskog namesnika iz Dubrovnika, Katakalona, da prevarom dobije Vojislava u svoje ruke, kao što su ranije Grci prevarili vojvodu Ivca, nije uspeo; oprezni Zećanin bio se osigurao i sam namestio zamku Grku, pa ga, sa njegovim ratnim lađama, zarobio negde blizu Stona.

Iza Vojislavljeve smrti (oko god. 1050.) došlo je u trebinjskoj oblasti do pobuna protiv zetske dinastije; ali, ugušio ih je Vojislavljev sin Mihailo, nešto sam, lično, a nešto pomoću svoje braće. Verovatno zbog tih unutarnjih kriza Mihailo, da ne bi imao neprilika od Grka, priznade njihovu vrhovnu vlast. Grci mu dadoše dvorsku titulu protospatara i, još uvek zauzeti drugim poslovima, nisu nimalo uticali na unutarnje stvari njegove države. Ima vesti da se Mihailo i oženio jednom grčkom princezom.

Za Mihailova vremena izvršen je konačni rascep između istočne i zapadne crkve, odnosno između Rima i Carigrada. Pozadina sukoba je politička; Vizantija je gubljenje svog uticaja u južnoj Italiji pripisivala jednim delom i nedovoljnoj lojalnosti papske kurije, a ova je, opet, sve otvorenije išla za tim da, pored duhovne, razvija i svoju svetovnu vlast, što se dobrim delom imalo izvesti i na račun Carigrada. Teoloških razmimoilaženja bilo je isto tako, i ona su, u doba sektaških strasti i dogmatičarskog praznoslovlja, znatno uticala da se ti sukobi zaoštravaju. Ovog puta rascep su izazvale crkvene vlasti; nešto oštrina patrijarha Mihaila Kerularija, a nešto brzopletost i bezobzirnost papinih izaslanika u Carigradu. 16. jula god. 1054. stavili su papini legati na časnu trpezu u Sv. Sofiji svoj pismeni akt prokletstva bačenog na patrijarha i njegove jednomišljenike, na što je 24. jula patrijarh odgovorio anatemom na papu. Nikad više posle tog prekida nisu mogli da se vaspostave stari odnosi između obe crkve, pored svih pokušaja s obe strane. U prvi mah, pape, koje su osećale naglo jačanje svoje moći i ugleda, nisu bile nimalo sklone na kompromis; one su postale, već krajem XI veka, ne samo crkveni prvosveštenici nego i glavni činioci svetske politike i darodavci kruna; njihov stav, ponosit i koji ne trpi opozicije, nije pogađao samo patrijarha i vizantiske careve nego i nemačke vladare, gospodare Italije, i mnoge druge. Kada se stvoreni jaz nije premostio odmah, dok je još bio mali i dok je sukob radi kojeg je neposredno došlo do preloma imao za publiku lični karakter, — posle je to išlo sve teže. Razvijena agitacija, čitava literatura polemičkih spisa, političke opreke, čak i borbe, činile su vremenom svoje, i otuđivanje se pretvaralo u mržnju i gonjenje. Značaj Rima se osetno dizao, značaj Carigrada postepeno padao; dobitnik nije hteo da popušta, a onaj koji je opadao razvijao je osetljivost do razdraženosti.

Za vreme ovog prekida obe slovenske države na Balkanu, Zeta i Hrvatska, behu u političkim vezama sa Vizantijom, ali u crkvenim pitanjima naginjahu Rimu usled svojih neposrednih veza sa Italijom i sa moćnog uticaja romanskih gradova Primorja. Kod Srba se, ipak, osećao jak uticaj pravoslavnog učenja ohridske crkve i njene pismenosti. Da je politički značaj Vizantije u XI veku, iza smrti cara Vasilija II, ostao na liniji stečenoj njegovim uspesima, možda bi ovaj rascep ispao manje na štetu Vizantije i carigradske crkve nego što je bio slučaj u drugoj polovini XI veka. Vizantiju je ovaj raskid pogodio, međutim, u času kad je ona bila ponajslabija. Sredinom XI veka javlja se na istoku turska opasnost za Vizantiju, a na zapadu normanska. God. 1048. počela su turska nasrtanja na vizantisku pokrajinu Armeniju, a već god. 1073. osnovana je turska maloaziska država sa prestonicom u Koniji. Nekako u isto vreme počela su i normanska osvajanja vizantiske južne Italije, u koju god. 1046. stiže ratoborni Robert Gviskar, jedan od tada najozbiljnijih neprijatelja Vizantije. God. 1071. bio je već u normanskim rukama grad Bari, glavno grčko uporište na toj strani. U to tako teško vreme Vizantija se nije mogla ili nije znala da usreći jednim vladarom ili vladom koja bi, sa planom, za duži niz godina, provodila jednu državnu politiku. Od god. 1054.—1081. promenila je Vizantija sedam vladara, a osmi, koji je 1. aprila god. 1081. došao na presto, Aleksije Komnin, javio se gotovo u otsudni čas da spase državu od krize što je pretila da joj nanese nepopravljive udarce.