Историја Југославије (В. Ћоровић) 1.10
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
1. Устанци Словена у Византији. — 2. Стеван Војислав и устанак Срба у Зети. — 3. Одвајање цркава.
Смрћу цара Василија (год. 1025.) нагло је почела да слаби снага Византије, која се моћно осећала не само на Балкану него и на осталим странама простране Царевине. Наследници цареви беху му недорасли, сви изреда; нарочито беше за Византију опасно доба владавине ћудљиве и касном старачком страшћу узбуђене Василијеве синовице, царице Зое, која је на престолу изменила три своја мужа и једног посинка. Сплетке су, по византиском обичају, почињале обично из самог двора и пролазиле, у разним облицима, кроз све кругове; у покрајинама где је било много прохтева и незадовољених амбиција није било тешко изазвати побуне кад се осећало да у Цариграду ствари не иду како треба и да се власт тамо не налази у рукама људи који је заслужују и који су до ње дошли по личној вредности и видним заслугама, па је као јаки људи могу одржати по сваку цену.
Против првог Зоиног мужа, цара Романа III (1028.—1034.), јавила се завера, у коју су били умешани царичина сестра Теодора и Прусијан, син цара Владислава, који је свој подвиг, лишен очију, окајао у манастиру. Скопљански намесник, веома способни Константин Диоген покуша да за себе одвоји Маћедонију од Царевине, али немаде среће и свој покушај плати главом. Други муж Зоин, падавичави Михаило IV (1034.—1041.), изазва против себе још веће незадовољство. Његова родбина искористи његов положај, и како је била скоројевићска и несигурна много за будућност, пожури да се што пре и што неситије обезбеди. Нарочито се појача порески притисак на народ. Тај се нерадо примио у Маћедонији, где је дотад владао порески систем са доста обзира, који није хтео много да мења ни сам победник цар Василије. Словенима у тој области задан је, сем тога, нов ударац што је охридска архиепископија поверена дефинитивно грчкој јерархији. Сем у Маћедонији, незадовољства и метежа беше много и на другим странама. Читаву источну половину Царевине узнемираваху Печенези, који су продирали, као некад словенске чете са Дунава, према Цариграду и према Солуну, уносећи у свет страх, забуну и осећање несигурности. То све учини да у Маћедонији и Приморју међу Словенима учесташе устанци.
Међу првима одметнуо се Задар. Доста је мутно казивање једног млетачког извора да је тада било неке акције против њих у Приморју, и то са мађарске стране, да се далматински градови побуне. Знамо сигурно да су за владе Романове Задар и Сплит били византиски и да је ту био њихов намесник неки Доброња, из задарске породице Мадија, али, како се види по имену, са примесом словенске крви. Тај се Доброња замерио Византији за време Михаилово помажући Хрвате, и њена влада га је, кад је дошао у Цариград да тражи неке веће користи за себе, дала затворити, а у његову област би послана војска да је покори. И породица Доброњина би заробљена и доведена у Цариград. Да је Доброњин покрет имао каквог већег и по Византију опаснијег плана, тешко да би се он усудио доћи у Цариград; а да није био сасвим исправан види се по казни која је снашла не само њега него и његову породицу. У чему се састојала његова кривица тешко је рећи. Али, по томе што је требало упућивати војску у његову земљу могло би се закључивати да је по среди била нека узурпација пре него издаја. Има вести да се задарском побуном користио донекле хрватски краљ, Степан I (око 1030.—1058.); али, не да се утврдити у коликој мери је то било, јер су Византинци Задар брзо повратили. Хрватски краљ у то време беше уплетен и у друге послове. Год. 1035. био је оптужен корушки господар, гроф Адалберт Епенштајн, да је у вези са Хрватима спремао издају свом врховном господару, немачком цару Конраду, и услед тога је изгубио своју област.
Други устанак, са много већим опсегом, беше Петра Дељана. Овај човек издавао се за Самуилова унука, а сина Радомирова, и наишао је стога на добар пријем међу Словенима. У својој акцији изгледа да се ослањао на Мађарску, одакле је била родом његова мајка, односно прва Радомирова жена. У исто време избио је и један устанак у Драчу, којем је на челу био један војник, и опет Словен, по имену Тихомир.
Ну, најозбиљнији постаде устанак у Зети. Син требињскога господара Драгомира, коме је Самуило повратио област, а који је настрадао од побуњених Которана око год. 1018., Стеван Војислав, или како га Дукљанска хроника зове Доброслав, беше успео да нађе присталица у народу, који није био пријатељ његовој породици, и да још више распламти опште незадовољство против грчке управе. Гад. 1035. избио је у Зети први устанак; народ поби ове грчке чиновнике који су се затекли на том подручју. Устанак и овде, као и у Задру, није у први мах добро прошао. Војислав мораде чак као талац ићи у Цариград; али, отуда се иаскоро срећно спасао, вратио се у свој крај и брзо дочекао повољнији час за нови покрет. Тај се јавио са Дељановим и Тихомировим устанком. Словени старе Маћедонске Државе оживеше опет; брзи успех Дељанов најбољи је доказ колико је спомен на Самуила, и поред онаквог слома, био у народу жив и по н,ега повољан. Дељанова се и Тихомирова војска сједини, па сједињена продре дубоко у Грчку, све до старе Тебе. На вест о томе покрету стиже у Дељанов логор Алузијан, син цара Владислава. Дељан га прими за сувладара и посла са војском на Солун. Али, Алузијан, неспособан, доведе до пораза. На прекоре због тога он подмукло ослепи Дељана, а онда, не постигавши да га војска прими за јединог вођа и господара, учини издају. Грцима после тога није било тешко да год. 1041. код Острова потпуно сломе устанике и слепог Дељана заробе и да домало смире целу земљу.
Стеван Војислав је био боље среће. Једна грчка лађа, год. 1040. бачена буром на зетску обалу, носећи за царску благајну у Солун десет кентенара злата, донесе му, буквално »као из воде«, богата финансиска средства за све подвиге. Неповраћај тога новца доведе до једне грчке војне експедиције, која се заврши њеним поразом. Грци, због Дељанова устанка, нису могли одмах да организују нови поход, и тако Војислав доби времена да се спреми.
У Византији, сем тога, и промена на царском престолу беше узрок да је изостао нови, боље организовани поход против Зете. Михаила IV наследио је његов синовац Михаило V, названи Калафат по негдашњем занимању његова оца. Њега је Зое усинила и довела на власт; али, кад је Михаило наскоро одгурну и силом нагна у манастир, доведе то до буне у Цариграду, која сруши новога цара, а на престо поврати Зое и њену сестру Теодору. Зое се потом удаде и по трећи пут и даде Византији новог цара Константина IX Мономаха (1042.—1054.). Тек после утврђивања тог новог цара, у јесен 1042., дође до поновне експедиције против Зете. Има једна вест да су Грци против Зете кренули и суседне српске поглаваре, рашког, босанског и захумског, и да су ови своје војске поверили хумском кнезу Љутовиду, који пође на Зету са требињске стране. Грци су, прикупивши се у Драчу, напали с источне стране, идући уз обалу. Продрли су до Папратне, где се налазио двор зетских кнезова, и опљачкали су суседне долине, па се онда почели повлачити истим путем. Зетска војска се прибрала у Црмници, па је одатле извршила препад на Грке, а у исто време посела је и све кланце за њиховим леђима, по свој прилици на подручју око Румије. Грчка погибија била је страховита; казује се, мислим претерано, да су изгубили 7 заповедника и на 40.000 људи. После те победе над Грцима Војиславу вије било тешко сузбити и Љутовида, који је неактиван чекао код Клобука на успехе источне грчке војске. После ових победа Војислављева држава се знатно прошири; према Дукљанској хроници, источна граница јој допре до Војуше, а на запад оде до иза Стона у Захумљу. Заузета пречим бригама, нарочито у први мах једним новим устанком који се и опет кренуо из Драча, и офанзивом Руса са копна и мора у Бугарској и Тракији, Византија није више понављала своје нападе на Зету. Војислав је био остављен на миру и могао је да искористи за сређивање и јачање своје државе ту запосленост Византије на другој страни, а нарочито за време њених дугих и тешких борби са Печенезима, које су се од год. 1048.—1053., водиле на подручју од Дунава до близу Цариграда. Један покушај византиског намесника из Дубровника, Катакалона, да преваром добије Војислава у своје руке, као што су раније Грци преварили војводу Ивца, није успео; опрезни Зећанин био се осигурао и сам наместио замку Грку, па га, са његовим ратним лађама, заробио негде близу Стона.
Иза Војислављеве смрти (око год. 1050.) дошло је у требињској области до побуна против зетске династије; али, угушио их је Војислављев син Михаило, нешто сам, лично, а нешто помоћу своје браће. Вероватно због тих унутарњих криза Михаило, да не би имао неприлика од Грка, признаде њихову врховну власт. Грци му дадоше дворску титулу протоспатара и, још увек заузети другим пословима, нису нимало утицали на унутарње ствари његове државе. Има вести да се Михаило и оженио једном грчком принцезом.
За Михаилова времена извршен је коначни расцеп између источне и западне цркве, односно између Рима и Цариграда. Позадина сукоба је политичка; Византија је губљење свог утицаја у јужној Италији приписивала једним делом и недовољној лојалности папске курије, а ова је, опет, све отвореније ишла за тим да, поред духовне, развија и своју световну власт, што се добрим делом имало извести и на рачун Цариграда. Теолошких размимоилажења било је исто тако, и она су, у доба секташких страсти и догматичарског празнословља, знатно утицала да се ти сукоби заоштравају. Овог пута расцеп су изазвале црквене власти; нешто оштрина патријарха Михаила Керуларија, а нешто брзоплетост и безобзирност папиних изасланика у Цариграду. 16. јула год. 1054. ставили су папини легати на часну трпезу у Св. Софији свој писмени акт проклетства баченог на патријарха и његове једномишљенике, на што је 24. јула патријарх одговорио анатемом на папу. Никад више после тог прекида нису могли да се васпоставе стари односи између обе цркве, поред свих покушаја с обе стране. У први мах, папе, које су осећале нагло јачање своје моћи и угледа, нису биле нимало склоне на компромис; оне су постале, већ крајем XI века, не само црквени првосвештеници него и главни чиниоци светске политике и дародавци круна; њихов став, поносит и који не трпи опозиције, није погађао само патријарха и византиске цареве него и немачке владаре, господаре Италије, и многе друге. Када се створени јаз није премостио одмах, док је још био мали и док је сукоб ради којег је непосредно дошло до прелома имао за публику лични карактер, — после је то ишло све теже. Развијена агитација, читава литература полемичких списа, политичке опреке, чак и борбе, чиниле су временом своје, и отуђивање се претварало у мржњу и гоњење. Значај Рима се осетно дизао, значај Цариграда постепено падао; добитник није хтео да попушта, а онај који је опадао развијао је осетљивост до раздражености.
За време овог прекида обе словенске државе на Балкану, Зета и Хрватска, беху у политичким везама са Византијом, али у црквеним питањима нагињаху Риму услед својих непосредних веза са Италијом и са моћног утицаја романских градова Приморја. Код Срба се, ипак, осећао јак утицај православног учења охридске цркве и њене писмености. Да је политички значај Византије у XI веку, иза смрти цара Василија II, остао на линији стеченој његовим успесима, можда би овај расцеп испао мање на штету Византије и цариградске цркве него што је био случај у другој половини XI века. Византију је овај раскид погодио, међутим, у часу кад је она била понајслабија. Средином XI века јавља се на истоку турска опасност за Византију, а на западу норманска. Год. 1048. почела су турска насртања на византиску покрајину Арменију, а већ год. 1073. основана је турска малоазиска држава са престоницом у Конији. Некако у исто време почела су и норманска освајања византиске јужне Италије, у коју год. 1046. стиже ратоборни Роберт Гвискар, један од тада најозбиљнијих непријатеља Византије. Год. 1071. био је већ у норманским рукама град Бари, главно грчко упориште на тој страни. У то тако тешко време Византија се није могла или није знала да усрећи једним владаром или владом која би, са планом, за дужи низ година, проводила једну државну политику. Од год. 1054.—1081. променила је Византија седам владара, а осми, који је 1. априла год. 1081. дошао на престо, Алексије Комнин, јавио се готово у отсудни час да спасе државу од кризе што је претила да јој нанесе непоправљиве ударце.