Iz nauke o svetlosti/2

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Iz nauke o svetlosti  (1895) 
Pisac: Đorđe Stanojević
Prostiranje svetlosti
Stanojević, Đorđe (1895). Iz nauke o svetlosti. Beograd: Srpska književna zadruga. Državna štamparija Kraljevine Srbije


PROSTIRANjE SVETLOSTI[uredi]

Polazi li svetlost sa nekog svetlog ili s osvetljenog tela, pa prođe li u putu kroz prozračnu sredinu (recimo vazduh) svuda jednake gustine (homogenu), ona će najkraćim putem doći do našega oka. I ako u pravcu, odakle svetlost dolazi, metnemo kakav zaklon, tj. jedno tamno, neprovidno telo, mi više tu svetlost ne vidimo, jer smo presekli najkraći put, put po pravoj liniji, kojim se svetlost prostire. Zato o prostiranju svetlosti postoji ovaj zakon: Svetlost se kroz homogenu sredinu prostire po pravim linijama.

Sama jedna linija, po kojoj se svetlost prostire, dakle jedna svetla linija, naviva se svetao zrak ili prosto zrak. Više takih zrakova čine svetao snop ili snop svetlih zrakova.

I mi gotovo nikad ne vidimo samo jedan svetao zrak, već uvek deblje ili tanje svetle strana 39 snopove. I ti su snopovi u homogenoj sredini pravi.

Ta homogenost, koja se zahteva za prostiranje svetlosti po pravoj liniji, postoji možda van zemlje, između nebeskih tela u vasionskoj pučini, ali nikako na zemlji. Na zemljinoj površini, u sredini atmosferskoj, homogenosti ne može biti, naročito na velikim daljinama. Gustina vazduha opada sa visinom, a tako je isto nejednaka i na istoj visini ali na raznim odstojanjima, naročito kad temperatura nije svuda jednaka. Zbog toga zakon o pravoliniskom prostiranju svetlosti vredi samo onde, gde se može pretpostaviti da je sredina (pa bilo to vazduh, staklo, voda itd.) homogena, što najobičnije ne biva, ali se može pretpostaviti za nesuviše debele slojeve.

Zbog kretanja svetlosti po pravoj liniji ne može se ugledati svetlost kroz krivu uzanu cev, pa ni kroz širu cev (recimo i kroz tunel), kad je krivina velika.

Zbog toga što su svetli zraci prave linije, svetlost polazeći iz jedne tačke ide na sve strane zrakasto, tj. razilazeći se sve više — divergentno. Kad je svetao izvor, čiju svetlost posmatramo, vrlo daleko, npr. u beskrajnosti prema našim običnim daljinama, onda se zraci tako slabo među sobom razilaze na tako velikoj daljini, da se mogu smatrati kao da su paralelni. Zato se kaže za zrake, koji dolaze na zemlju ma sa kog strana 40 nebeskog tela (sunca, meseca, zvezda itd.), da su paralelni.

Zrakasto razilaženje svetlih zrakova vidi se često u prirodi, kad nam kakav procepan oblak sakrije sunce, te sunčevi zraci kroz pojedine otvore na oblaku po pravim linijama idu na razne strane. (Sl. 16)

Sl. 16.

Kad u zamračenu sobu kroz kakav otvor prodru sunčevi zraci, onda se u sobi vidi svetao snop paralelnih zrakova gde u pravoj liniji prolazi kroz sobu. Što se u tome snopu vidi, to nije vazduh, kao što bi se na prvi pogled mislilo, već sitna zrna prašine sobne ili dim. Kad u sobi ne bi bilo nikakve prašine niti dima, snop se ne bi video. Među tim ako blizu njega istresemo kakav prašljiv predmet, ili upravimo na nj dim, recimo od cigare, snop će se jače zasvetliti, strana 41 pokazujući nam i najmanja kretanja prašine ili dima.

Prva posledica pravoliniskoga prostiranja svetlosti jeste ta, što sva tamna tela (neprozračna i neprovidna), osvetljena s jedne strane, bacaju za sobom senku. (Sl 17) Ona

Sl. 17.

strana tela, što je okrenuta svetlosti, biće njome osvetljena, dok će sve one tačke na tome telu, do kojih ne mogu da dopru pravi svetlosni zraci, ostati neosvetljeni, u tami, u senci. Ako sa svetlog izvora povučemo u mislima niz pravih linija, koje sa svih strana dodiruju telo, onda je ceo onaj prostor, koji te linije obuhvataju iza tela, takođe u tami, u senci. Ako je telo kugla, kao na sl. 17, onda je taj prostor kupast. I kao god što se dva ili više zraka, koji iz jedne tačke strana 42 polaze, sve više razilaze, u koliko se udaljuju od te tačke, tako isto i senka, koju neko telo za sobom baca, biva sve šira, u koliko dalje idemo iza tela. Rastenje senke je u toliko veće, u koliko je svetla tačka bliža onom telu, čiju senku hvatamo.

Tako se dešava ta stvar onda, kad je svetlo telo vrlo malo, ili tačnije govoreći kad je ono jedna tačka. Ali, kao što to najobičnije biva, kad svetlost ne izlazi iz jedne tačke, već kad imamo čitavo telo koje svetli (npr. kuglu jedne lampe, ili recimo mesec, sunce itd.), onda pored senke imamo i polusenku, tj. pored onih mesta, do kojih nikakva svetlost ne dopire, ima i mesta, koja su u nekoliko samo osvetljena.

Sl. 18.

strana 43 Na sl. 18 imamo jednu lampu sa kuglom; svaku tačku svetle kugle možemo smatrati kao zaseban izvor svetlosti i od svake tražiti senku, koju tamno telo (na knjizi) baca. Među tim je dovoljno da uočimo samo krajnje njene tačke: najnižu i najvišu i da povučemo linije, kojima se svetlost oko mračnog tela prostire. Onda vidimo, da su, dok do sredine senke ne dopire ni jedan zrak svetlosti, okolna mesta slabo osvetljena; to je osvetljenje u toliko jače, u koliko se više udaljavamo od senke, dok se najzad puna svetlost ne javi. Onaj prostor između prave senke i pune svetlosti, poluosvetljen, naviva se polusenka.

Na sl. 19 svetlo telo je u sredini, a desno i levo od njega imamo jedno (od njega) veće

Sl. 19.

i jedno manje telo, koje ono osvetljava. I iza jednoga i iza drugoga vidimo i senku i polusenku, samo se kod velikoga tela i senka strana 44 i polusenka širi, u koliko idemo dalje od njega, dok se kod manjega tela širi samo polusenka, a senka opada dok se ne svrši u šiljak.

Prema tome, kad god je svetlo telo veće od osvetljenoga, senka se, koju osvetljeno telo baca, svršava u šiljak, a kad je osvetljeno telo veće od svetloga, senka se širi.

I kao god što se to sve zbiva usled pravoliniskoga prostiranja svetlosti na zemlji sa našim običnim predmetima, tako isto se to dešava i na nebu, na primer između sunca, zemlje i meseca, usled čega postaju

sunčeva i mesečeva pomračenja. Na sl. 20, vidimo sunce, koje osvetljava našu zemlju, oko koje se okreće mesec. I kad mesec na svome putu oko zemlje stane između sunca i zemlje (kad je „mlad“ ili „nov mesec“), onda na osvetljenu polovinu zemljinu pada i mesečeva senka i polusenka. Usled toga ona mesta, na koja padne senka, imaju potpuno, a ona, na koja padne polusenka, nepotpuno, delimično sunčevo pomračenje.

Kad je mesec „pun“, dakle kad zemlja dođe između sunca i meseca, dešava se da prođe mesec kroz zemljinu senku, koju ona za sobom baca. I onda nastupa mesečevo pomračenje, i to potpuno, ako ceo ogrezne u senci, ili nepotpuno, delimično, ako samo jednim delom (većim ili manjim) prođe kroz senku. Sl. 21 predstavlja poprečno presečenu senku zemljinu na onom mestu, gde mesec kroz nju prolazi; na levoj strani vidi se, kad će postati strana 45

Sl. 20.

strana 46 stati potpuno, a na desnoj samo nepotpuno mesečevo pomračenje.

Sl. 21.

Kao što se to vidi na sl. 20, kad se mesec pomrači, onda to pomračenje vidi cela ona strana zemljina, koja je na suprotnoj strani od sunca, koja nije osvetljena, kojoj je onda noć (na slici donja strana). Na protiv kad se sunce pomrači, onda to ne vidi cela ona polovina zemljina, kojoj je onda dan (gornja polovina) i koja vidi sunce, već samo ona mesta, na koja padne senka i polusenka. Zbog toga sunčevo se pomračenje ne vidi svuda jednako; jedni vide potpuno pomračenje, drugi nepotpuno (veće ili manje, prema tome da li su bliže senci ili dalje), a neki ništa od pomračenja ne vide (oni koji su izvan senke i polusenke). Pošto se pri tom zemlja oko sebe obrće, to će mesečeva senka kao i polusenka proći kroz čitav niz mesta na zemljinoj površini i sva će ta mesta jedno za strana 47 drugim videti potpuno ili nepotpuno sunčevo pomračenje.

Slične posledice pravoliniskoga prostiranja svetlosti vide se i na drugim telima u našoj planetskoj sistemi. Tako se dešava da nam Merkur ili Venera zaklone po jedan mali deo sunca, da se čas Jupiterovi meseci pomračavaju, prolazeći kroz Jupiterovu senku, čas opet pomračavaju po koji deo Jupiterove površine, bacajući na nj svoju senku itd. U ostalom posmatranje pomračenja Jupiterovih pratilaca važno je za nauku o svetlosti i zbog toga, što se pomoću njih može odrediti brzina svetlosti, kao što ćemo docnije videti.

I ako obično na senke niko ne obraća pažnju, ipak one igraju vrlo veliku ulogu u onome, što vidimo i kako vidimo. Sva tela oko nas u prirodi izgledala bi bez reljefa, ne bi se ničim drugim razlikovala do bojom. Među tim poznato je da osenčena slika mnogo bolje predstavlja izvesnu stvar nego same crte; što nam naša okolina izgleda o rađanju ili pri zalasku sunca lepša i plastičnija, to ne dolazi samo od bogatstva u bojama, koje daje sunce kad je blizu horizonta, nego vrlo velikim delom od bogatstva u senkama. U podne su gotovo sva tela najviše osvetljena i onda su najmanje senke, usled nega se oblici bregova i dolina vrlo slabo ističu. Na protiv kad sunčevi zraci padaju koso, senke su bogatije, i svaki se predmet bolje izdvaja među ostalima. Umetnost rukovati senkama i svetlošću strana 48 čini najvažniju stranu jednoga slikara, i raspored toga dvoga je mnogo važniji za opšti izgled slike, nego precizno crtanje pojedinih predmeta na njoj.

Senke su povod izvesnim pojavama, koje se s vremena na vreme u atmosferi viđaju i koje, rđavo posmatrane, daju povoda raznim praznovericama, u koje narod veruj. Tu dolaze između ostaloga „planinske aveti“, koje se viđaju pri zalasku ili izlasku sunca na visokim bregovima.

Preko dana, kad je sunce visoko, sve senke padaju na zemlju i u toliko su očevidno duže, u koliko je sunce niže. I kad se nađemo na kakvom visokom, usamljenom, bregu, a sunce je već pri zalasku (ili izlasku), onda naša senka ne može pasti na zemlju, nego je zbog suviše niskog sunca upravljena prema nebu. Obično se ta senka izgubi, ali kad naiđe na kakav zgodan oblak ili na gušće maglovite slojeve vazduha, koji preseku put senci, onda se ona na njima pojavi kao i na svakom zaklonu, npr. na zemlji, ili duvaru ili ma čemu drkugom, na što bi senka mogla pasti. (Jer ne treba da izgubimo iz vida da se svetlost, pa i senka, dok prolazi kroz prozračan vazduh, ne vidi sve dok ne naiđe na kakvo telo ili sasvim neprozračno ili manje prozračno, te da se na njemu pokaže). Zato će se naša senka pojaviti „na nebu“ ogromne veličine kao kakva avet. Kad još tome dodamo da svaki malo veći predmet baca na isti način svoju senku, onda nije teško shvatiti strahovanje i raznovrsno strana 49 tumačenje takvih pojava od strane onih, koji sasvim sa drugog nekog mesta vide na nebu sve te raznovrsne slike i priviđenja.

I ako se te nebeske senke mogu videti sa svakoga malo većega brda, ipak su najčuvenija priviđenja te vrste ona, što se vide sa vrha Brokena, i koja su poznata pod imenom „brokenskih aveti“. Broken je ime najvišega brega crne planine, što se pruža u hanovranskoj kraljevini; taj je vrh visok od prilike hiljadu metara iznad morske površine. Od kako se za nj zna, Broken je bio uvek sedište čudovišta; na njegovu vrhu još se i danas nalazi ogromno granitno kamenje, koje se naziva presto i oltar mađioničara. Jedan izvor čiste vode naziva se mađiski izvor. Planinsko cveće, koje po njemu cveta, zove narod čarobnim cvećem. Evo kako opisuje jedan očevidac tu pojavu, posmatranu letnjeg jutra pri samom rađanju sunca, kada ju je u isti mah i naslikao (sl. 22): „Moj vođa, idući napred, zverao je čas desno čas levo, dok me ne izvede na jedno uzvišenje, odakle sam imao retku sreću da vidim za nekoliko trenutaka onu vanrednu pojavu, što se naziva brokenska avet. Pojava je zaista čarobna; gusta magla, koja je, kao kakva ogromna zavesa, rekao bih izlazila iz samih oblaka, pokri celu zapadnu stranu; na njoj se pojavi jedna dȗga, pa onda se pokazaše neki neodređeni oblici. To je bila najpre kula tamošnje zgrade, u ogromnoj veličini predstavljena, pa onda naše dve slike još neodređenije; sve su te senke strana 50

Sl. 22.

strana 51 bile okružene duginim bojama, koje su kao okvir dopunjavale tu vilinsku sliku.“

Senke, koje bacaju tamna tela, naročito noću osvetljena bledom mesečevom svetlošću, jesu povod najrazličitijim praznovericama, kojih ima u našem narodu o avetima i ostalim priviđenjima. Videćemo malo čas kako senke pojedinih, zgodno izrezanih tela mogu imati razne životinjske oblike, i ako se na tom izrezu ništa od toga ne vidi. Pa zato zgodno ukrštene grane kakvoga drveta, na izvesan način raspoređeno lišće ili kamenje itd. mogu, bacajući svoju senku, izazvati čovečije ili životinjske oblike na kakvom zaklonu i dati povoda verovanju u svakojake praznoverice.

„Kakvo predskazanje! Bledo neko sijanje javlja se na istočnom nebu; ono raste i počinje goreti. — Noćni putnik (mesec) odeven srebrnom svetlošću praznuje svoj ulazak u plavetno, zvezdama ukrašeno nebo. Veličanstven mu je izgled. On otkriva do pola tamnu prirodu (mesečina) i gledaju divne prirodne lepote.

„To je vreme, kad se noćna priviđenja javljaju; kad duhovi iz grobova ustaju i svoje ljubljeno pohađaju; kada aveti oči naše plaše. Ko se razumni neće sažaliti, kad vidi da je ovako što u um čovečiji moglo ući. Da se samo deca od aveti plaše, ne bi bilo čudo, jer šta može njihov slabi razum postići. Ali kad slušamo sede starce, stare babe ovako što kazivati, onda se čudimo i pitamo, kako strana 52 ti ljudi i posle tolikog niza godina nisu mogli ni do tako malog iskustva doći, da noću ničega na zemlji biti ne može, čega na njoj danju nije bilo. Jer šta je noć? Kad se ona polovina zemlje naše, na kojoj mi živimo, spram sunca tako okrene, da sunčani zraci na nju ne mogu padati, to onda i svetlosti na njoj prestaje i tama nastupiti mora. Noć je dakle odsustvo sunčeve svetlosti (odsustvo manje ili veće). Ali oni su predmeti oko nas noću koji su i danju: onaj grad, ona drva, onaj dom, onaj podrum, onaj tavan, ono groblje, oni ljudi. Ništa se nije izmenilo; samo što je sve to danju osvetljeno, a noću mračno. Zašto dakle onaj duh, koji će izaći noću iz grobova, ne izađe danju? U prirodi nema razlike u vremenu. U njoj je sve jedno. Vreme je naše. Čovek je počeo o vremenu misliti. Van naše glave nema vremena. Vreme je samo u nama. Šta smeta duhu da danju ustane? — Zaista ništa. Svetlost mu ne može smetati: jer šta mari duh za svetlost. Zašto se ne nađe u celom svetu od postanka sveta do danas ni jedan duh, koji je danju ustao bio? — Ni jedan, ali baš ni jedan. Kakav je ovo znak? Odgovori, brate, takav je to znak, da duhovi ni noću ne ustaju. Ne dajmo se varati, draga braćo moja! Ko jedan put u grob legne i zemljom bude pokriven, taj više ne ustaje sve do poslednjega dana.

„Niti je ko video avet od postanka sveta, niti će je videti do svršetka sveta. Ja znam da bi se ti dao obesiti, da si je ovde ili strana 53 onde video, da ti je prešla preko nogu, ili da je pored tebe prošuštala itd. — Ja ni malo ne sumnjam, da nisi avet video, nju omirisao — ali da si toliko hladne krvi imao, pa upravo k aveti otišao, ili se potrudio uhvatiti je, to bi ti našao mesto aveti belu krpu na plot obešenu, ti bi našao panj, ti bi video senku ili što drugo tome slično.

„Kad sam ja Logiku u Segedinu učio, video je jedan učenik noću ispred vrata čoveka belo obučena, u samoj košulji. Videti tako što, kako da se ne uplašiš! Baš je toga dana na njegovu sreću profesor govorio o priviđenjima i dokazao da aveti, u koje prosti svet veruje, ne postoje. Opomene se on te nauke, pa da se ne osramoti počne bliže pristupati. Da to bez straha nije bilo, lako je verovati. Što je najgore još bilo, taj čovek bio je čas deblji čas tanji. Najzad pristupi moj filosof tako blizu, da ga rukom uhvati. Kad ali tamo šta je bilo: prvo bela mesečina, zatim dud ispred vrata. I to je cela avet. Senka duda tako je padala na vrata, da je izgledala kao čovek. A kako su se grane njihale, tako je i taj čovek bio čas deblji čas tanji.“ (At. Stojković.)

Svakome su poznate izvesne dečije igračke sa senkama. Vrlo je laka stvar saviti prste ili ruku i osvetliti s jedne strane tako, da na duvaru iziđe zec, ili guska, ili čovečija glava itd. Jedan takav među mnogim primerima vidi se na sl. 23 i 24. Na prvoj se vidi, kako treba izrezati jedan list deblje hartije; na strana 54 drugoj pojava proizvedena samom senkom, a na trećoj je senka pomešana sa polusenkom. Jedna

Sl. 23.

ili druga slika zavisi samo od daljine izrezane hartije od duvara. Šta više vrlo često u kakvu varoš padne po neko putničko pozorište, u kome se predstavljaju samo senke, tako zvane „hineske senke“. Od tvrde se hartije mogu izrezati različiti oblici, pa kad se na zgodan način osvetle, njihova senka predstaviće nam ovu ili onu životinju, čoveka itd. Na sl. 25 vidimo, kako u sredini sobe predstavljač jednom rukom drži izrezanu hartiju, na kojoj se nikakav oblik ne može raspoznati, a drugom rukom sveću, kojom osvetljava izrezanu hartiju. Kroz izreze te hartije prolazi svetlost, a neizrezana mesta bacaju na duvaru senke, koje, zgodno izmešane sa polusenkama, daju strahovitu lavovu glavu. Glavna je stvar kod tih predstava izabrati zgodno ostojanje izrezane hartije od zida i sveće, jer onda je efekat najlepši. strana 55 Kao god što na toj slici izrezana hartija nema apsolutno nikakve sličnosti sa onom

Sl. 24.

lavovom glavom, koju njena senka pokazuje, tako se isto može lako pojmiti, kako nekoliko strana 56 liko ukrštenih suvih grana, ili zasečeno drvo, ili uspravljen kameni spomenik itd., na

Sl. 25.

zgodnom odstojanju od kakvoga zida ili vrata, mogu, osvetljeni mesecom, dati izvesne ljudske ili životinjske oblike, koje prost svet smatra kao aveti, njih se plaši i pouzdano tvrdi da postoje, jer ih je video.

Kako takva tela mogu svojim senkama predstavljati izvesne ljudske oblike, vidi se na sl. 26.

Zbog toga, što se svetlost prostire po pravoj liniji, slike pojedinih predmeta, koje se vide u tako zvanoj „mračnoj komori“, postaju izvrnute.

Svaki zatvoren i mračan prostor, pa bila to soba, bila to veća ili manja kutija, naviva se mračna komora. Kad se ma na kom duvaru strana 57 varu takve mračne komore otvori mala rupa, kroz koju može svetlost od okolnih tela

Sl. 26.

prolaziti, uvek će se na duvaru komore, koja je spram te rupe, pojaviti izvrnuta slika onoga predmeta, koji bi se ispred rupe nalazio (sl. 27). Sa vrha crkvenoga tornja polazi između mnogih drugih zrakova jedan, koji pravce ulazi u mračnu komoru prema njenom donjem kraju; zrak, koji sa donjeg kraja crkve strana 58 ulazi u komoru, ide na više. Kad dakle pojedini zraci sa svake tačke crkve i tornja

Sl. 27.

uđu u komoru, daće veću ili manju sliku te zgrade u mračnoj komori, i ta će slika biti izvrnuta.

Nema nikakav uticaj na postajanje slike oblik otvora ili rupe; sasvim je svejedno, da li će taj otvor biti okrugao ili ćoškast. Ali što je rupa manja, slika je istina slabije osvetljena, ali oštrija; kad je otvor veliki, slika je svetlija, ali nejasna, zbrisana.

Slika, koja postaje u mračnoj komori, može biti manja od predmeta, može s njim biti jednaka po veličini, a može biti i veća od njega. To zavisi samo od daljine duvara ili zaklona, na koji pada slika, od otvora mračne komore. Ako je daljina zaklona od otvora manja, no što je daljina predmeta od otvora, i slika će biti manja; ako je duvar toliko isto iza otvora, koliko je predmet ispred otvora, slika je iste veličine sa predmetom; najzad ako je zaklon dalji od otvora no što je predmet, onda je slika veća. Bila pak veličina strana 59 slike ma kakva, ona uvek ostaje izvrnuta.

Takve izvrnute slike mogu postati i u običnim sobama, samo kad se zatvore kapci, te se soba dobro zamrači. Kroz ključaonicu na vratima, ili kroz ma kakav drugi mali otvor, vide se na naspramnom duvaru ili na tavanici izvrnute slike onih predmeta, koji se na polju nalaze. Naročito su zanimljive slike mimoprolazećih ljudi, kako u mračnoj

Sl. 28.

sobi hodaju u suprotnom smislu. Takva jedna izvrnuta slika vidi se na sl. 28, koja je, da bi se što bolje videla, uhvaćena na naročitom zaklonu.

strana 60 Više puta nije potrebno imati pravu mračnu komoru, pa dobiti izvrtanje slika. Kad u mračnoj sobi upalimo sveću i namestimo na izvesnoj daljini jedan zaklon, pa

Sl. 29.

između sveće i zaklona metnemo jednu probušenu kartu, namah će se na zaklonu pojaviti izvrnuta slika od sveće (sl. 29).

I u prirodi, a naročito u gustim šumama, imamo iste pojave kao i u mračnoj komori. Debeli hlad ispod drveća izgleda mračan prema osvetljenju iznad drva, te igra istu ulogu koju i mračna komora. Kroz razne otvore, koji između listova ostaju, dopiru sunčevi zraci ovde onde na zemlju, ali slike, koje na zemlji prave, okruglaste su, jer su to strana 61 slike sunčeve, koje tu postaju na isti način kao i u mračnoj komori (sl. 30).

Sl. 30.

Videli smo napred, kakav silan utisak čini na pažljivoga i osetljivoga posmatrača onaj postupni prelaz od dana ka noći kao i od noći ka danu, one atmosferske pojave, koje prate zalazak i izlazak sunca, suton, svitanje, strana 62 zora. Sad imamo da dodamo da i te pojave dolaze usled prostiranja svetlosti po pravoj liniji, skopčano sa atmosferom, koja omotava našu zemlju.

Poznato nam je već, da svako tamno telo, osvetljeno s jedne strane, recimo suncem, baca za sobom senku, mrak, koji omotava sve ono, što u nju zapadne. Tako isto i naša zemlja, kao tamno telo, trebalo bi da na jedan put pokrije tamom sve ono, na što ne padnu sunčevi pravoliniski zrakovi, da od dana naprasno postane noć, čim sunce zađe za horizonat; na isti način iz jutra trebalo bi da iz mrkle noći od jedan put i bez postupnih prelaza zasine dan, čim se sunce rodi.

To bi tako bilo i tako mora da bude na onim nebeskim telima, koja nemaju atmosfere. Ali zemljina atmosfera, koja se dosta visoko penje u visinu, čini onaj postupni prelaz od dana ka noći i obratno, koji je nama svima poznat.

Na slici 31 predstavljena je zemlja u preseku i tačkasta linija BC označava granicu naše atmosfere. Linija HH je horizonat za neko mesto A na zemlji. Dok je sunce iznad HH, dotle je mestu A dan; kad siđe ispod horizonta (HH), mesto A nije više osvetljeno. Među tim sunčevi zraci, koji po pravoj liniji polaze sa sunca S i idu pravcem SB, osvetljavaju više slojeve atmosfere iznad A do B kao i ceo komad BC, koji je iznad horizonta i koji se vidi iz A. Taj osvetljeni deo (BC) atmosfere šalje svoje slabe zrake na zemlju strana 63 u A, osvetljavajući svojom slabom svetlošću površinu zemljinu, koja je pod njom, i čineći

Sl. 31.

na taj način da svetlost postupno (a ne naprasno) opadne između dana i noći.

Isto se to dešava izvrnutim putem iz jutra, kad sunce još ispod horizonta osvetli najviše slojeve atmosfere jutarnjom svetlošću, koja daje zoru.

Koliko će svetlosti na taj način pasti na zemlju iz visonih slojeva vazdušnih, zavisi od debljine ili drugim rečima od visine atmosfere. Kad bi atmosfera bila mnogo viša nego što je sad, kad bi se ona pružala vrlo daleko svuda oko zemlje, ti vrlo visoki slojevi njeni uvek bi nešto svetlosti slali na zemlju i noć bi na zemlji bila nepoznata.

Jačina i obim jutarnjeg i večernjeg osvetljenja mora zavisiti, to se po sebi razume, od stanja atmosfere pri izlasku i zalasku sunca. Kad su donji slojevi prozračni, a gornji više strana 64 ili manje zgusnuti, osvetljenje je jače nego kad su najviši slojevi i sami vrlo prozračni, te lako propuštaju kroza se sunčevu svetlost, ne osvetljavajući se.

U našim se predelima češće ispunjuju ti uslovi za jače jutarnje i večernje osvetljenje, naročito zimi; u polarnim predelima ti uslovi gotovo uvek postoje, jer po vazduhu plove sitni delići snega ili ledeni kristalići. U tropima, gde je vazduh sasvim suv i prozračan, kako zora tako i suton mnogo kraće traju i putnici iz naših predela iznenade se, kako brzo posle zalaska sunčeva nastupa noć.

Izgled neba u veče i iz jutra služio je uvek za predskazivanje vremena kod svih naroda. Tako npr. kad je nebo o zalasku sunca crveno, znači da će biti vetra; crveno nebo iz jutra predskazuje kišu. Kad je zora siva, može se očekivati lepo vreme, dok je na protiv kiša pouzdana, ako večernje nebo ima crvenkastosiv izgled. Kad se posle kiše viđaju u veče izdvojeni crveni oblaci, znači da će sutra dan biti lep; žućkastobledo nebo, naročito kad se pruža visoko, ne znači lepo vreme. Kad je sunce danju vrlo belo i kad zađe u beloj svetlosti, od koje se ono teško izdvaja, znači da se valja nadati buri.