IZ DNEVNIKA
Nekol’ko lepih februarskih dana,
Kad na prigrevak ljudi izmile —
(U hladu još se beli slana:
Noći su vedre i studene bile) —
Izlazio sam suncu da se podam...
Sa južne strane kraj crkvenog zida
Tu stojim ili polagano hodam...
Sa mnom, ostaviv pukotine, rupe,
Zimnja skloništa, začkoljice svoje,
I one, muve, na sunce se kupe
Iz memle, mraka i plesni;
Mile po zidu il’, bunovne stoje —
još smo ko slepi, bolni, trapovesni...
Prigreva sunce, mlak vetar ćarlija...
Kokoši one što na suncu leže,
Te muve ovde misle sad što i ja —
Nas jedno isto osećanje veže:
Zajedno smo se na okupu našli
Na jednom mestu zver, insekt i ptica,
Svi smo na blagi prigrevak izašli
Sunčeva deca — jedna porodica.
