ИЗ ДНЕВНИКА
Некол’ко лепих фебруарских дана,
Кад на пригревак људи измиле —
(У хладу још сe бели слана:
Ноћи су ведре и студене биле) —
Излазио сам сунцу да се подам...
Са јужне стране крај црквеног зида
Ту стојим или полагано ходам...
Са мном, оставив пукотине, рупе,
Зимња склоништа, зачкољице своје,
И оне, муве, на сунце се купе
Из мемле, мрака и плесни;
Миле по зиду ил’, буновне стоје —
још смо ко слепи, болни, траповесни...
Пригрева сунце, млак ветар ћарлија...
Кокоши оне што на сунцу леже,
Те муве овде мисле сад што и ја —
Нас једно исто осећање веже:
Заједно смо се на окупу нашли
На једном месту звер, инсект и птица,
Сви смо на благи пригревак изашли
Сунчева деца — једна породица.
