Zmija i zemljedelac
| ←Mišić i mišica | Zmija i zemljedelac Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović |
Zmija i seljanin→ |
| Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije. |
Zmija življaše u jednoj jami blizu kuće zemljedelca. Ovi, iz nekakva sujeverija, mnogokrat mogući, ne hoćaše je ubiti. Njegovo dete nehotice zgazi na zmiju, a ona ga ujede. Vrisne dete. Ščepa otac sikiru da utuče zmiju, no ona brzo uvuče se u rupu, samo što joj čovek odreže rep. Umre dete i zakopaju ga pred kućom. Po dovoljnom vremenu iznese zemljedelac pred zmijino obitalište hleba i soli, i počne zvati zmiju da se pomire; no ne znam činjaše li to s dobrim ili s zlim namjerenijem. A zmija mu odgovori: „Sve je to zaludu, moj komšija! Dok god ti gledaš grob sina tvoga, a ja moj odsečen rep, pravi mir među nama ne može biti.”
Ljudi koji jedan drugom veliko zlo učine, ako se kad i pomire, opet nek se jedan drugoga čuvaju. Ovo je zmijino mudrovanje. I po nesreći, i za ljude služi, dok gođ su jošte nepravedni. Ali kad bi hoteli da od nepravednih postanu pravedni, i od zlih da budu dobri, onda ova zmijina politika ne bi za njih bila. Mi, kako slovesni i razumni, pravdu božiju pred očima imajući, u svačemu zdravi razum valja da sljedujemo. Poznajući da od vražde među komšijama i od pametozlobija za prve obide nikakvo se dobro ne rađa, nego zlo i nesreća i njihova i naša; a od blaženo|ga mira, slatke ljubovi i soglasija, opšte komšijsko blaženstvo i blagopolučije proizlazi: zato sve prežnje mrzosti i obide večnom zaboravljenju valja predati, a samo o tome starati se, i sve što god možemo tvoriti, kako ćemo u napredak bolje stajati.
Bog preblagi dao nam je slovesni um i razum da se s njima na dobro naše služimo, a ne na zlo i na nesreću. Svak pošten i pametan neka rasudi: je li pravo i razumno zato što su se naši stari za zakon mrzili, proklinjali i gonili, da i mi to tvorimo? Zato što su oni nesrećni bili, da i mi nesrećni ostajemo? Nije li bolje i pametnije da, ako smo hristjani (kako se naričemo), da jedanput poslušamo Hrista Spasitelja, koji nam veli: „Mir moj dajem vami! Mir moj ostavljam vam! Samo po tom ćete se poznati da ste moji učenici ako ljubov moju i mir moj među sobom budete imali.” Ali, veli taj i onaj: to! i to! i to! Braćo moja, lažima su kratke noge. Sve što nije pametno, ono je ludo; sve što nije od boga, ono je od vraga. Hristos, Spasitelj naš, nije mrzio ni na Judeje, ni na Samarjane, ni na Hananeje, ni na Rimljane; i kad se moli, ne moli se samo za apostole, no za sve, govoreći nebesnome o c u : „Za sve te molim, učini da svi poznadu tebe, istinago boga i koga si ti poslao, Isusa Hrista”. A na koga je mrzio? Na javne, lažljive, lukave licemernike, koji pod vidom blagočestija i svetinje kurjaci su bili, i lisice i zmije jadovite. Takovi su ga i ubili, a ako bi opet došao, opet bi ga ubili ako bi samo mogli. Zato: mir i ljubov, ko hoće da je hristjanin; ko li pak neće, a on nek se tako ne zove; dosta je lagao, nek prestane već. |
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|
|
|