Zvonimir/56
| ←Jedanajesti prizor | Zvonimir Pisac: Jovan Subotić DVANAJESTI PRIZOR |
Trinajesti prizor→ |
DVANAJESTI PRIZOR
Ban Petar i Klonimir uđu.
ZVONIMIR:
Ostavi nas same, Klonimire.
KLONIMIR (iziđe)
ZVONIMIR:
Vrieme svakoj rani liek donosi,
Vrieme svaku tugu ublažava;
Vrieme mienja lišće na drvima,
Vrieme mienja misli u čovieku:
Zar da naša mržnja naviek traje?
Hajde da se danas pomirimo!
Jesam tebe u srdce ranio,
Al' i moje grdnu ranu nosi!
Evo ja ti bratsku ruku pružam:
Oprosti mi! Budi mi prijatelj!
BAN PETAR:
Nikada ti oprostit' nemogu!
Moja mržnja, to je moje diete,
Svojom krvlju koje sam ranio,
I životom svojim napajao,
Pa je rastlo i snagu kupilo,
I danas je od svog otca jače. —
Da mi nisi iz ruku izmak'o,
Bih ti rusu glavu odkinuo:
Sad' ja stojim u tvojim rukama,
Čini sa mnom, što b' ja prije s tobom.
Međ nama će sam grob razpraviti.
ZVONIMIR:
Kći ti leži mrtva —
BAN PETAR (naglo):
Zar j' umrla?
O pusti me, da s' nad njom izplačem!
I ja mogu plakat', Zvonimire!
ZVONIMIR:
Kakve rieči!
BAN PETAR:
Nedaš mi je vidit'?
Pravo imaš, ni ja tebi nebih.
ZVONIMIR:
Stara glavo, Lapsanov udarac
Iztiera ti prošlost iz pameti.
Zar već neznaš, da je sam predade
Hladnoj zemlji prie petnajest lieta?
Pa ni groba nedade mi znati,
Da ga mogu suzom orositi!
BAN PETAR:
Tako misliš? Nerazumiedoh te.
ZVONIMIR:
Nikada me nisi razumieo. —
Kći ti leži mrtva u zemljici,
Trune mlada, što je mogla biti
Sreća moja, a utieha tvoja
I živiti k'o anđ'o u raju;
Zar ti nije taj gubitak grdni
Tvrdo srdce mog'o umekšati?
Godino nam nad' glavom prođoše,
Nikada te ničim neuvriedih,
Unuk ti se kao ljiljan razvi,
Zar te neće želja da povuče,
Da ga vidiš, da se njim utiešiš?
BAN PETAR:
A kako bik mog'o poželiti
Vidit' ljagu svojega imena?
ZVONIMIR:
Iz čistog je loža izniknuo,
Koji sveta crkva blagoslovi;
Od svog' otca ime je dobio,
Koje nikom drugom neustupa
Gled'o diela, il' zlatnu kolievku...
BAN PETAR:
Moj bi unuk danas kralj tvoj bio...
ZVONIMIR:
Božja volja zlatne krune daje:
Reče l' tvome unuku poniet' je,
Poniet' će je ma ga ja rodio.
Al' sva sreća zlatna kruna nije.
Eto jednu tu niekom dadoše,
Pak izgubi i krunu i glavu!
BAN PETAR (ćuti)
ZVONIMIR:
Zaklinjem te svim svetim na svietu,
Preklinjem te časom samrtnijem:
Ostavi se te proklete mržnje.
Ja sam tebi milu kćer uzeo,
A sad evo sina ti dovodim,
Krv od krvi tvoje, sina kćeri
Tvoje, tvoga sina rođenoga,
Jer unuk je, što i sin rođeni.
Nek' on bude onaj anđ'o s neba,
Koji će nam srdca sjediniti,
Koji će ti tvoje stare dane
Osijati i usladiti ih!
BAN PETAR (ćuti)
ZVONIMIR:
(otvori vrata od druge sobe i vikne)
Radovane, hodi amo sine.
|