Ženidba Miloša Obilića/12
POJAVA III
Ravijojla i Marta, same.
RAVIJOJLA:
U n’jemoj, tihoj noći,
Kad cv’jetak sankom spi,
Što plaču moje oči,
Što strepiš srce ti?
Oh, kako duša gori,
Po njojzi bol i jad,
Ko sinje stoJe more,
I tone slatki nad.
Što strepiš srce moje,
Što plačeš dušo, ti? —
Ah, minu, iščezlo je,
Veselje, slatki sni!
MARTA:
Ne tuži, vilo mila,
Još mjesec ne će zać,
Smjelo ćeš viti krila,
Osvetu ti ćeš nać!
RAVIJOJLA:
Oh, Marto, Marto...!
MARTA:
Šta je?
Kakav te mori jad?
RAVIJOJLA:
Padne li vitez onaj,
I ja ću pasti tad!
MARTA:
Šta veliš, čedo milo?
RAVIJOJLA (podiže oči k nebu):
Oh, Bože, čuj mi glas:
Ne lomi orlu krilo;
Štiti ga, daj mu spas!
MARTA (začuđena):
Šta? Ti mu želiš sreće?
Viteza ljubiš zar?
RAVIJOJLA:
Ah!...
MARTA:
I tebe zar oblijeće
Ljubavi slatke čar?
RAVIJOJLA:
Ah, ćuti, ćuti!...
MARTA:
Našto?
Kad tebe lomi jad;
Zar mogu da pogledam
Kako mi veneš sad?
Kaži mi: koga ljubiš?
RAVIJOJLA (obzire se i žurno):
Srce mi uze on...
(Iza pećine čuje se rog. Obje se prtaje i osluškuju. Kad rog prestane, čuje se Markov glas.)
MARKO (za pećinom):
Hej, ima l’ koga tamo?
RAVIJOJLA:
Oh, Bože, evo njih;
Ja ne sm’jem da ih čekam ...
MARTA:
Skloni se!
RAVIJOJLA:
Ljuti plam
Već hvata srce moje!
MARTA:
Siroče jadno moje,
Ostani!
RAVIJOJLA (odbija, sa strahom):
Ne, ne, ne!
Sa str’jela skini čari,
Rasčini zamke zle! (Pobjegne.)
|