Žena bez srca/30
XV
JEDNA MAJKA, PREĐAŠNjI
MAJKA: Oprostite!...
DR. JAKŠIĆ: Šta je? U čemu je stvar?
MAJKA: Doneše mi maločas sina izbodena noževima pa... dotrčala sam!
DR. JAKŠIĆ: A zašto su ga izboli?
MAJKA: Eh, zašto... sa njegove glave, gospodine. Ako hoćete baš istinu da vam kažem, zapao je on odavna u rđavo društvo; odmetnuo se od mene; odmetnuo se od kuće... napustio me. Nisam ga videla već toliko godina, ležao je po tamnicama i okivali ga i... šta ja znam. Nisam nikad ni pitala za njega jer, pravo da vam kažem, gospodine doktore, teško me je uvredio. Što me je opljačkao, što mi je odneo i poslednju prnju iz kuće, neka mu je prosto, ali je digao i ruku na mene...
DR. JAKŠIĆ: Zar na rođenu majku?
MAJKA: Bome zlo me mučio, tukao me kao zver.
DR. JAKŠIĆ (Sa saučešćem): Nesretna ženo!
ONA: (Zainteresovana kazivanjem ove majke diže glavu i sluša)
MAJKA: I mučio me je glađu, gospodine... eh, da ti ne kazujem moje nevolje, nisu za kazivanje. Blagosiljala sam čas kad ode, kad napusti kuću i — nekoliko godina nisam ga videla, a sad, eto, doneše ga meni izbodena noževima.
DR. JAKŠIĆ: A ti pohitala meni da mu pomognem?
MAJKA: Molim te, preklinjem te, gospodine!
DR. JAKŠIĆ: Pa zar si mu oprostila uvrede?
MAJKA: Kako da ne, gospodine. Zar smrt lebdi nad njim, a ja da mu ne oprostim.
DR. JAKŠIĆ: Pa on je digao ruku na tebe, a ta uvreda se ne prašta.
MAJKA: Uvredio me, istinja je; zlo me uvredio i za srce me ujeo ali... život je stariji od svake uvrede. Samo zver potrči da se napije krvi zaklana čoveka. Čovek čoveku pruža ruku, a Bog je tu da kazni grehe.
DR. JAKŠIĆ: A kad ozdravi?
MAJKA: A kad ozdravi?... Eh, nek ozdravi samo!
DR. JAKŠIĆ: Te, ako tada opet digne ruku na tebe?
MAJKA: A zar to da se pitam sada, u času kad njemu treba život? Daj mu život, gospodine, pa ma ja posle patila. Ko voli taj mora patiti, a ne tražiti da drugi njega radi pati.
DR. JAKŠIĆ: Istina je, majko, to je istina. (Naglašujući) Ko voli taj mora patiti, a ne tražiti da drugi njega radi pati. Dobro, majko, počekaj tamo, sad ću se ja spremiti pa ćemo poći.
MAJKA: E, baš vam hvala, gospodine! (Izlazi)
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|