Жена без срца/30
XV
ЈЕДНА МАЈКА, ПРЕЂАШЊИ
МАЈКА: Опростите!...
ДР. ЈАКШИЋ: Шта је? У чему је ствар?
МАЈКА: Донеше ми малочас сина избодена ножевима па... дотрчала сам!
ДР. ЈАКШИЋ: А зашто су га изболи?
МАЈКА: Ех, зашто... са његове главе, господине. Ако хоћете баш истину да вам кажем, запао је он одавна у рђаво друштво; одметнуо се од мене; одметнуо се од куће... напустио ме. Нисам га видела већ толико година, лежао је по тамницама и окивали га и... шта ја знам. Нисам никад ни питала за њега јер, право да вам кажем, господине докторе, тешко ме је увредио. Што ме је опљачкао, што ми је однео и последњу прњу из куће, нека му је просто, али је дигао и руку на мене...
ДР. ЈАКШИЋ: Зар на рођену мајку?
МАЈКА: Боме зло ме мучио, тукао ме као звер.
ДР. ЈАКШИЋ (Са саучешћем): Несретна жено!
ОНА: (Заинтересована казивањем ове мајке диже главу и слуша)
МАЈКА: И мучио ме је глађу, господине... ех, да ти не казујем моје невоље, нису за казивање. Благосиљала сам час кад оде, кад напусти кућу и — неколико година нисам га видела, а сад, ето, донеше га мени избодена ножевима.
ДР. ЈАКШИЋ: А ти похитала мени да му помогнем?
МАЈКА: Молим те, преклињем те, господине!
ДР. ЈАКШИЋ: Па зар си му опростила увреде?
МАЈКА: Како да не, господине. Зар смрт лебди над њим, а ја да му не опростим.
ДР. ЈАКШИЋ: Па он је дигао руку на тебе, а та увреда се не прашта.
МАЈКА: Увредио ме, истинја је; зло ме увредио и за срце ме ујео али... живот је старији од сваке увреде. Само звер потрчи да се напије крви заклана човека. Човек човеку пружа руку, а Бог је ту да казни грехе.
ДР. ЈАКШИЋ: А кад оздрави?
МАЈКА: А кад оздрави?... Ех, нек оздрави само!
ДР. ЈАКШИЋ: Те, ако тада опет дигне руку на тебе?
МАЈКА: А зар то да се питам сада, у часу кад њему треба живот? Дај му живот, господине, па ма ја после патила. Ко воли тај мора патити, а не тражити да други њега ради пати.
ДР. ЈАКШИЋ: Истина је, мајко, то је истина. (Наглашујући) Ко воли тај мора патити, а не тражити да други њега ради пати. Добро, мајко, почекај тамо, сад ћу се ја спремити па ћемо поћи.
МАЈКА: Е, баш вам хвала, господине! (Излази)
|