Жена без срца/31
XVI
ДР. ЈАКШИЋ, ОНА
ДР. ЈАКШИЋ (Пошто јо жена отишла): Чусте ли ову жену?
ОНА (Она је досад, слушајући мајку, најпре дигла главу па, интересујући се све више, уздигла се и на руци. Сад се мирно, прибрано, као побеђена звер диже и прилази Јакшићу): Чула сам.
ДР. ЈАКШИЋ: Сваку, сваку њену реч?
ОНА: Чула сам.
ДР. ЈАКШИЋ: Није потребно ни једну њену реч да вам поновим?
ОНА: Не!
ДР. ЈАКШИЋ: Е Тада! (Скида са чивилука један бели болнички мантил) Обуците ову одећу! (Рашири и придржава)
ОНА (Гледа га не разумевајући)
ДР. ЈАКШИЋ (Одлучније): Обуците ову одећу!
ОНА (Облачи): А затим?
ДР. ЈАКШИЋ: А затим... (Обгрли је) Хајде, пођите да вас одведем.
ОНА: Куда?
ДР. ЈАКШИЋ: Тамо... крај постеље самртникове.
ОНА (Тргне се): Тамо?
ДР. ЈАКШИЋ: Да, тамо!
ОНА (Погледа га дубоко у очи): Не!
ДР. ЈАКШИЋ: Тамо на постељи лежи младић коме, и ако успелом операцијом, још није поможено. Он још увек лебди између живота и смрти. Њему треба много, врло много моралне снаге да, би се у борби са смрћу одржао. Ту моралну снагу даће му срећа, један делић среће... дајте му је! Сваки осмех који га озари са вашега присуства крај његове постеље, биће један корак ближе његовом спасењу. Спасите га, он вам је задахнуо душу онда када сте већ били намењени мртвачници.
ОНА: А увреда?
ДР. ЈАКШИЋ: Чусте ли шта каже она бедна и тешко увређена жена: живот је старији од сваке увреде.
ОНА (Ломи се, бори сама са собом. најзад савлађујући се одлучи): Водите ме!
ДР. ЈАКШИЋ (Обгрли је и одводи левим вратима)
3 А В Е С А
|