Žena bez srca/3
III
DR. JAKŠIĆ sa KOLEGAMA
Dr. JAKŠIĆ (Dr. Perišiću i Stefanoviću): Gospodo kolege, izvolite sesti! Mogli bi uz cigaretu i po jrdjan konjak. Zar ne? Zasluži-li smo! (Zazvoni,Tomi koji ulazi spolja) Donesite, Tomo, po jedan konjak, a meni uz to i jedan čaj. Osećam potrebu za nečim toplim. Ako još ko od gospode želi? (Svi odbijaju) Dakle, čaj samo za mene. (Toma odlazi) Ipak je to, gospodo, jedna vrsta pobede, ovakva operacija. Donose vam na sto nesrećnika koji je već osuđen na smrt ili, kao što se to u poeziji veli — koga smrt već drži u naručju, Vi pristupate s nožem u ruci i pogledate se sa smrću oči u oči, kao dva protivnika koji će se malo zatim uhvatiti u koštac; zabadate nož u telo, prolivate krv; zakrvavite ruke i — stavljajući nož, krvav nož, u službu životu a ne smrti kojoj je namenjen — vi otimate smrti plen i naterate jedan prirodni zakon, izražen u smrti, da kapitulira pred jednim zakonom čovečjega uma, izraženim u medicinskoj nauci. U tome leži, vidite, draž ovakvoga jednoga posla koji bi, inače, u osnovi, mogao biti i odvratan,
DR. PERIŠIĆ: Da tako govore sve vojskovođe po dobijenoj bitci!
DR. JAKŠIĆ: U pozitivnoj nauci, kao što je hirurgija, nema izgubljenih bitaka.
DR. STEFANOVIĆ: Zar ni smrt pacijenta pod nožem?
DR. JAKŠIĆ: Smrt pacijenta ne znači uvek gubitak bitke, bar ne ako je bolest tačno utvrđena, ako je nož u operatorovoj ruci pravilno funkcionisao i ako su sve druge okolnosti, koje su u vezi sa operacijom, dovoljno procenjene.
DR. PERIŠIĆ: A ako sve to nije učinjeno?
DR. JAKŠIĆ: Onda to nije nauka koja je izgubila bitku. To je nesavesnost ili neznalaštvo pojedinca nedostojnog da bude sveštenik nauke.
|