Žena bez srca/17
II
DR. JAKŠIĆ, DR. STEFANOVIĆ
DR. STEFANOVIĆ (Na vratima kroz koja je otišla žena): Mogu li? Ni jedan više pacijent ne čeka?
DR. JAKŠIĆ: Izvolite, kolega! Ah ti pacijenti, nerviraju čoveka. Ili ne umeju da kažu šta im je, ili ne znaju šta hoće!
DR. STEFANOVIĆ (Seda paleći cigaretu): Znak već ali, ja vam nisam došao kao pacijent.
DR. JAKŠIĆ
(Smejući se): Da, jer vi izvesno znate šta hoćete.
DR. STEFANOVIĆ: Tačno ste rekli, jer hoću — ako mi dozvolite kao prijatelju i kolegi da progovorim sa vama iskreno i intimno o jednoj dosta delikatnoj stvari.
DR. JAKŠIĆ: To znači da vi niste slučajno došli?
DR. STEFANOVIĆ: Recimo da nisam ali, to u ovom slučaju nije važna stvar; važno je kako ćete vi primiti i kako shvatiti ono što bi vam imao reći.
DR. JAKŠIĆ: Kao i uvek, dragi kolega, sve ono što dolazi sa prijateljske strane.
DR. STEFANOVIĆ (Snebivajući se): Iskreno ću vam reći... doglišljao sam se da li uopšte...
DR. JAKŠIĆ: Vi, kolega, pravite tako interesantan uvod kao da ste namerni o vrlo krupnim stvarima da govorite.
DR. STEFANOVIĆ: O krupnim ne, ali ipak ozbiljnim. Vi nećete ni sami sporiti, dragi kolega, da se kod vas, u vašoj prirodi, nešto izmenilo. I eto, o toj promeni ja bih hteo da govorim.
DR. JAKŠIĆ: (Sluteći o čemu bi moglo biti reč, odbija): Ja ne nalazim...
DR. STEFANOVIĆ: Pa ipak. Vi niste ono što ste bili do pre malo vremena; niste ni u odnosu prema svetu, ni prema studentima, koji su uvek ranije bili vaši ljubimci, ni prema poslu, kome ste ranije bili tako odani...
DR. JAKŠIĆ (Buni se).
DR. STEFANOVIĆ: Sasvim je pojmljivo da vi nećete priznati sve to, ali ima stvari koje ipak ne možete poreći. Ohladnali ste i otuđili od sveta. Ta knjiga, nad kojom ste pre kapali, evo već deset dana stoji na stolu sklopljena, pa čak i operacionom stolu ne prilazite više kao fanatizovani sveštenik nauke — a to ste vi uvek do sada bili — već vam se na licu opaža samo osećanje dužnosti. Nemojte se buniti, istina je: vi niste više ono što ste bili.
DR. JAKŠIĆ (Neprijatno je dirnut, ipak po izvesnom vremenu diže glavu): I čemu vi pripisujete tu promenu koju, velite, da zapažate na meni?
DR. STEFANOVIĆ: Čemu?... Pa.., Bože moj, to nije više tajna... i ako ja lično još uvek ne verujem da postoji ta tajanstvena mrtva žena?
DR. JAKŠIĆ: Pa ipak... postoji!
DR. STEFANOVIĆ: I vi verujete u njeno uskrsnuće?
DR. JAKŠIĆ: Želite li, kolega, da vam odgovorim kao lekar, kao naučnik ili kao čovek?
DR. STEFANOVIĆ: U ovome slučaju interesuje me više vaš odgovor kao čoveka.
DR. JAKŠIĆ: Dakle: uskrsnula je i postoji.
DR. STEFANOVIĆ: Tada razumem i sve ostalo.
DR. JAKŠIĆ (Posle izvesne pauze): Ima pojava koje stoje van našega znanja, još češće onih koje stoje van naših moći. Ostavimo to... radije govorimo o čemu drugom, kolega!
DR. STEFANOVIĆ: Vrlo rado, vrlo rado!
DR. JAKŠIĆ: Šta je sa onim vašim bolesnikom?
DR. STEFANOVIĆ: Kojim?
DR. JAKŠIĆ: No pa, govorili ste mi o jednom vašem pacijentu koji ima ampijem, šta li.
DR. STEFANOVIĆ: Ah, da! Ostao sam još uvek pri hladnim oblozima, ali, čini mi se, moraću ga uputiti k vama radi resekcije rebara.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|