Žena bez srca/13

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

PRVI ČIN
◄   XII XIII XIV   ►

XIII

DR. JAKŠIĆ, ONA

ONA (Ulazi, zastaje kod vrata i dugo ga gdeda): Dobar dan, doktore!
DR. JAKŠIĆ (Zaprepašćen i nemoćan da savlada uzbuđenje, gleda je sa strahom).
ONA (Pođe jedan korak): Dva put smo se sreli u životu.
DR. JAKŠIĆ: Da!
ONA: Jednom kad smo bili vrlo bliski jedno drugom a drugi put... sećate se kada?
DR. JAKŠIĆ: Kada ste bili na mome operacionom stolu!
ONA: Da! I oba puta vi ste mi duboko zarili nož u grudi.
DR. JAKŠIĆ (Ćuti gledajući preda se).
ONA. (Priđe još jedan korak): I oba puta opljačkali ste mi srce.
DR. JAKŠIĆ (Ćuti).
ONA: Prvi put ljubavlju da ga jednoga dana zatim bacite u zaborav, a drugi put nožem da ga stavite u špiritus.
DR. JAKŠIĆ (Pribirajući se): Pa... neka je tako... neka je i tako, ali... objasnite mi, recite mi, tako vam Boga... otkud vi?... Vaš dolazak... vaše postojanje... vaš... vi ste mrtvi... vi ste mrtvi...!
ONA: Vidite li me; jesam li tu?... postojim li? Šta tražite drugog objašnjenje?
DR. JAKŠIĆ: Jer ne mogu, jer neću da verujem u nemogućnosti.
ONA: Tad verujte u fakta. Ja sam tu!
DR. JAKŠIĆ: (Buneći se): Ne, to nije moguće, ja se ne dam zavesti! To je nemoguće! Vi ste bili na mome sekcionom stolu, bez daha, bez duše, bez ikakvog znaka života — ja sam vam nožem rasporio grudi, ja sam vam iščupao srce i... ja sam vas opremio. (Zastane plašeći se da iskaže poslednju reč).
ONA: I vi ste me opremili u mrtvačjnicu. Završite, završite: i vi ste me opremili u mrtvačnicu!
DR. JAKŠIĆ: Da... i ja sam vas opremio u mrtvačnicu, a otuda se niko ne vraća u život.
ONA: Znači: mrtvačnica je najdalja granica do koje medicinska nauka doseže?
DR. JAKŠIĆ: Ja mislam bar...
ONA: Jer ne znate da ima i veće sile i veće moći od nauke.
DR. JAKŠIĆ: A to je?
ONA: A to je ljubav! Ono što nauka nije bila kadra ljubav je mogla. Nisu to vaše injekcije koje bude zamrlu dušu; nisu to više injekcije koje kreću zaustvaljeni krvotok — ljubav je to, koja iz mrtvih diže.
DR. JAKŠIĆ (Sumnjajući): Možda....
ONA: Kada ste me vi već otpremili u mrtvačnicu i kada je nauka nemoćno sklopila ruke na mojim lešom... ljubav me je vaskrsla. Vi ste mi ubrizgali injekcije u telo, a on mi je ubrizgao dušu svoju, ljubav svoju... a ljubav je kadra i mrtve oživeti.
DR. JAKŠIĆ: Onaj mladić?
ONA: Da, onaj mladić čija je ljubav bila snažnija od svih vaših naučnih teorija.
DR. JAKŠIĆ (Uvek sumnjajući): Možda...
ONA: Zašto možda, zašto sumnja kad sam ja tu, tu pred vama?
DR. JAKŠIĆ: To je sve istina... pa ipak.... ipak se ja ne mogu da izmirim; ne mogu da pojmim; nisam kadar da razumem... vaše pismo, vaša pojava... vaš zahtev da vam vratim srce...?
ONA: A jeste li kadri vratiti mi ga?
DR. JAKŠIĆ (Uznemiren, pokazuje na sto gde se nalazi srce): ...Eno ga, tamo!...
ONA: Vidim! Znala sam da je to jer ga čuvate; čuvate ga na svome stolu. Recite mi, doktore, što vam je trebalo to srce?
DR. JAKŠIĆ: Ubrizgao sam injekciju jednoga novog leka pa sam hteo da vidim dejstvo, tragove....
ONA: I kad ste videli, što vam je trebalo da ga sačuvate? Što ga niste bacili na smetlište kao što vi, doktori, ili bolje u ovome slučaju vi muškarci, po izvršenom eksperimentu bacate ženska srca na smetlište? Što ga niste bacili?
DR. JAKŠIĆ: Ne znam!
ONA: A da niste vi, doktore, ispitivali to srce ne da u njemu nađete tragove vaše injekcije već tragove vaše prve ljubavi? Pa jeste li ih našli? Duboki su bili, morali ste ih naći!
DR. JAKŠIĆ (Ćuti oborene glave).
ONA: Ili ste ga možda stavili na vaš sto kao trofej; onako kao što divljačke poglavice ukrašavaju svoje kolibe lobanjama onih koje su pobedili? Što niste bar na ovo staklo stavili etiketu sa natpisom: „Srce koje je prvi put za mnom zakucalo?“
DR. JAKŠIĆ (Ćuti)
ONA: Ili ste ga možda sačuvali da mi ga možete vratiti kad vam ga potražim?
DR. JAKŠIĆ: Možda...
ONA: Tada — vratite mi ga; dajte mi moje srce natrag.
DR. JAKŠIĆ
(Zbunjeno): Ja nemam ništa protiv, samo... upravo... dovodite me u zabunu....
ONA: Ha, ha, ha! Kako ste smešni u toj zabuni i kako je to slatko zadovoljstvo dovesti čoveka, koji sa nožem u ruci deli život i smrt, u tako smešan položaj. Odista, odista je to zadovoljstvo!
DR. JAKŠIĆ (Pokušava da bude odlučan): Ja vas molim, oslobodite me ovog položaja.... Ja ne mogu... ja neću da sam u zabludi. Ja hoću da znam ko ste vi; ja hoću da znam šta hoćete vi?
ONA: Hoću srce svoje!
DR. JAKŠIĆ: Uzmite ga!
ONA: O, kako ste vi velikodušni! Vraćate mi to parče mesa mesto srca. Zar mesto onih osećaja koje ste razorili čupajući mi srce iz rastvorenih grudi, vi mi nudite to majušno parče mesa. O, kako ste vi velikodušni. Ne, ne, ne primam vaš dar! Neka ga, neka stoji (tamo, na dobrom je mestu, na vašem stolu, pred vašim očima, nek vas bar uvek potseća na vaš zločin!
DR. JAKŠIĆ: Odričete ga se, dakle?
ONA: Ne treba mi! Na protiv ja osećam potrebu da vam blagodarim što ste mi ga iščupali iz grudi i — eto, zato sam upravo i došla k vama!
DR. JAKŠIĆ (Iznenađen): Kako?!..
ONA: Da, da vam blagodarim. Oslobodili ste me jednog tako suvišnoga organa. Srce, slepo crevo i drugi suvišni organi uvek su pre na svome mestu u špirutusu na klinici no u čovečjem organizmu.
DR. JAKŠIĆ : Ali...
ONA: Dok sam ga imala patila sam zbog drugih; od kako ga nemam pate drugi zbog mene.
DR. JAKŠIĆ: I zato ste mi blagodarili?
ONA: I zato sam vam blagodarna, jer ste me učinili srećnom. Sad tek vidim koliko mi je srce smetalo da poznam sreću životnu.
DR. JAKŠIĆ: Odista?
ONA: A zar ne? Zar nije sreća života život bez bolova. Srce zamagljuje oči te čovek nikad nije kadar dogledati jasno suštinu života; srce zavodi ljude sa najkraće staze kojom se sreći stiže; srce briše smeh sa usana da ga zameni suzom u očima; srce od bola pravi poeziju, a od ljubavi religiju. Zar ne? Zar ne?... (Pauza. Ona prekrsti ruke na grudi i prilazi mu jedan korak bliže). Voleli ste me i napustili ste me i to mi je tada pričinilo težak bol. A kako bi ga lako podnela da još tada nisam imala srca. Bolovala sam i osećala sam da će mi bol olakšati samo osveta. Da vam se osvetim — ja sam posrnula i mesto osvete ja sam vam olakšala grižu savesti. Oh, kako bi sve to drukče bilo da još tada nisam imala srca.
DR. JAKŠIĆ: Pa ipak... malo čas rekoste, ljubav vam je život vratila; ljubav vam je zadahnula dušu u mrtvo telo.
ONA: Oh, da, da, da! Priznajem to i zato sam upravo i sretna što više nemam srca, inače bi tome mladiću, koji mi je ljubavlju život vratio, morala biti još blagodarna.
DR. JAKŠIĆ: A zar to niste?
ONA: Razume se da nisam.
DR. JAKŠIĆ: A on vas je toliko voleo.
ONA: I ja njega. Volela sam ga dogod sam imala srce. Bio je to bogat mladić, nasledio je imućne roditelje i sve, sve svoje zdravlje, svu svoju mladost, sve svoje imanje skrhao je na mene. Voleli smo se, ali kad sam se vratila u život — koji mi je on dao — on nije imao više para a ja nisam imala više srca. Nismo dakle više trebali jedno drugom. On to nije umeo da uvidi, ali sam uvidela ja...
DR. JAKŠIĆ: I...?
ONA: I jednoga dana, bez suza, bez oproštaja, bez stiskanja ruku, bez očajnih zagrljaja, bez senti- mentalnih izjava — rastavili smo se, ili, ako hoćete — napustila sam ga.
DR. JAKŠIĆ (Sa indignacijom): To odista znači nemati srca.
ONA: Da, doktore, da! To znači nemati srca!
DR. JAKŠIĆ: Nemati srca, nemati ideala, nemati želja...
ONA: Jedna mi se želja ipak zadržala još iz dalekih, mladih dana i ne samo zadržala no, od kako nemam srca, ona je .još jače narasla i ta želja upravo ispunila mi je grudi, te zamenila srce.
DR. JAKŠIĆ: A ta želja je?
ONA: Osveta!
DR. JAKŠIĆ: Kome se svetiti?
ONA: Onome ko me je prvi naučio voleti.
Dr. JAKŠIĆ: Ako vam to pravi zadovoljstvo...
ONA: Više no zadovoljstvo; osveta je slast, doktore. Ja to ranije nisam znala; a od danas kada sam saznala, mene samo jedna misao vodi: zub za zub, oko za oko a...
DR. JAKŠIĆ (Cinično): Srce za srce!
ONA: Da, a srce za srce!
DR. JAKŠIĆ: A to znači?
ONA: A to znači: iščupali ste mi srce, došla sam da i ja vaše iščupam?
DR. JAKŠIĆ: Nožem?
ONA: Ne, ali ljubavlju.
DR. JAKŠIĆ: Zar možete voleti bez srca?
ONA: Žene umeju i telom voleti.
DR. JAKŠIĆ: Telom?... Vi... vi odista možete telom voleti. Kada ste ležali mrtva na mome operacionom stolu, ja sam se tom telu divio.
ONA: Zar mrtvom telu?
DR. JAKŠIĆ
(Sa izvesnim zanosom): Oh, u tome mrtvom telu bilo je toliko života, toliko božanskih poteza, toliko poezije. Ja sam se pred tim mrtvim telom vratio još jednom snovima mladosti.
ONA (Sa živim interesom): Kazujte, kazujte dalje...
DR. JAKŠIĆ (Nastavljajući sa istim zanosom): U meni su se probudile davne uspomene; sećanje na prvi topao pogled, na prvi osmeh, na
sve ono što mi je mladost začinjavalo radošću i verom u život.
ONA: Doktore, vi se kanda vraćate svojoj prvoj ljubavi. Pa da, zločinac se uvek rado vraća svome zločinu. Govorite mi, govorite mi o toj vašoj prvoj ljubavi, ja to tako rado slušam. Recite mi: je li istina, da je prva ljubav ipak najmilije sećanje?
DR. JAKŠIĆ: Možda, ali i bolno sećanje.
ONA; Kažu, doktore, da ti bolovi prolaze kad se čovek vrati svojoj prvoj ljubavi?
DR. JAKŠIĆ: Možda ali... prvoj je ljubavi, pre no svakoj zatim, izvor u srcu.
ONA: A ja ga nemam?
DR. JAKŠIĆ: A vi ga nemate!
ONA: I ja nisam kadra više voleti, je l’ te?.. To je istina, odista, to je istina! Pa ipak, žena kad ne može voleti oseća potrebu da bude voljena. Ooećam je i ja.
DR. JAKŠIĆ: Voleti a ne biti voljen, znači liti suze na praznome grobu.
ONA: Za vaš zločin to bi bila najprikladnija kazna, da lijete suze na praznome grobu.
DR. JAKŠIĆ: Vi bi me rado na tu kaznu osudili?
ONA: I osuđujem vas, doktore; ja hoću da budem voljena!
DR. JAKŠIĆ: Dok ste imali srce to niste hteli?
ONA: Ne, jer tada bi bila pobeđena a ja hoću da sam pobedilac.
DR. JAKŠIĆ: I to bi bila vaša osveta?
ONA: I to bi bila moja osveta!


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 82 godine.