Жена без срца/13

Извор: Викизворник

◄   XII XIII XIV   ►

XIII

ДР. ЈАКШИЋ, ОНА

ОНА (Улази, застаје код врата и дуго га гдеда): Добар дан, докторе!
ДР. ЈАКШИЋ (Запрепашћен и немоћан да савлада узбуђење, гледа је са страхом).
ОНА (Пође један корак): Два пут смо се срели у животу.
ДР. ЈАКШИЋ: Да!
ОНА: Једном кад смо били врло блиски једно другом а други пут... сећате се када?
ДР. ЈАКШИЋ: Када сте били на моме операционом столу!
ОНА: Да! И оба пута ви сте ми дубоко зарили нож у груди.
ДР. ЈАКШИЋ (Ћути гледајући преда се).
ОНА. (Приђе још један корак): И оба пута опљачкали сте ми срце.
ДР. ЈАКШИЋ (Ћути).
ОНА: Први пут љубављу да га једнога дана затим баците у заборав, а други пут ножем да га ставите у шпиритус.
ДР. ЈАКШИЋ (Прибирајући се): Па... нека је тако... нека је и тако, али... објасните ми, реците ми, тако вам Бога... откуд ви?... Ваш долазак... ваше постојање... ваш... ви сте мртви... ви сте мртви...!
ОНА: Видите ли ме; јесам ли ту?... постојим ли? Шта тражите другог објашњење?
ДР. ЈАКШИЋ: Јер не могу, јер нећу да верујем у немогућности.
ОНА: Тад верујте у факта. Ја сам ту!
ДР. ЈАКШИЋ: (Бунећи се): Не, то није могуће, ја се не дам завести! То је немогуће! Ви сте били на моме секционом столу, без даха, без душе, без икаквог знака живота — ја сам вам ножем распорио груди, ја сам вам ишчупао срце и... ја сам вас опремио. (Застане плашећи се да искаже последњу реч).
ОНА: И ви сте ме опремили у мртвачјницу. Завршите, завршите: и ви сте ме опремили у мртвачницу!
ДР. ЈАКШИЋ: Да... и ја сам вас опремио у мртвачницу, а отуда се нико не враћа у живот.
ОНА: Значи: мртвачница је најдаља граница до које медицинска наука досеже?
ДР. ЈАКШИЋ: Ја мислам бар...
ОНА: Јер не знате да има и веће силе и веће моћи од науке.
ДР. ЈАКШИЋ: А то је?
ОНА: А то је љубав! Оно што наука није била кадра љубав је могла. Нису то ваше инјекције које буде замрлу душу; нису то више инјекције које крећу заустваљени крвоток — љубав је то, која из мртвих диже.
ДР. ЈАКШИЋ (Сумњајући): Можда....
ОНА: Када сте ме ви већ отпремили у мртвачницу и када је наука немоћно склопила руке на мојим лешом... љубав ме је васкрсла. Ви сте ми убризгали инјекције у тело, а он ми је убризгао душу своју, љубав своју... а љубав је кадра и мртве оживети.
ДР. ЈАКШИЋ: Онај младић?
ОНА: Да, онај младић чија је љубав била снажнија од свих ваших научних теорија.
ДР. ЈАКШИЋ (Увек сумњајући): Можда...
ОНА: Зашто можда, зашто сумња кад сам ја ту, ту пред вама?
ДР. ЈАКШИЋ: То је све истина... па ипак.... ипак се ја не могу да измирим; не могу да појмим; нисам кадар да разумем... ваше писмо, ваша појава... ваш захтев да вам вратим срце...?
ОНА: А јесте ли кадри вратити ми га?
ДР. ЈАКШИЋ (Узнемирен, показује на сто где се налази срце): ...Ено га, тамо!...
ОНА: Видим! Знала сам да је то јер га чувате; чувате га на своме столу. Реците ми, докторе, што вам је требало то срце?
ДР. ЈАКШИЋ: Убризгао сам инјекцију једнога новог лека па сам хтео да видим дејство, трагове....
ОНА: И кад сте видели, што вам је требало да га сачувате? Што га нисте бацили на сметлиште као што ви, доктори, или боље у овоме случају ви мушкарци, по извршеном експерименту бацате женска срца на сметлиште? Што га нисте бацили?
ДР. ЈАКШИЋ: Не знам!
ОНА: А да нисте ви, докторе, испитивали то срце не да у њему нађете трагове ваше инјекције већ трагове ваше прве љубави? Па јесте ли их нашли? Дубоки су били, морали сте их наћи!
ДР. ЈАКШИЋ (Ћути оборене главе).
ОНА: Или сте га можда ставили на ваш сто као трофеј; онако као што дивљачке поглавице украшавају своје колибе лобањама оних које су победили? Што нисте бар на ово стакло ставили етикету са натписом: „Срце које је први пут за мном закуцало?“
ДР. ЈАКШИЋ (Ћути)
ОНА: Или сте га можда сачували да ми га можете вратити кад вам га потражим?
ДР. ЈАКШИЋ: Можда...
ОНА: Тада — вратите ми га; дајте ми моје срце натраг.
ДР. ЈАКШИЋ
(Збуњено): Ја немам ништа против, само... управо... доводите ме у забуну....
ОНА: Ха, ха, ха! Како сте смешни у тој забуни и како је то слатко задовољство довести човека, који са ножем у руци дели живот и смрт, у тако смешан положај. Одиста, одиста је то задовољство!
ДР. ЈАКШИЋ (Покушава да буде одлучан): Ја вас молим, ослободите ме овог положаја.... Ја не могу... ја нећу да сам у заблуди. Ја хоћу да знам ко сте ви; ја хоћу да знам шта хоћете ви?
ОНА: Хоћу срце своје!
ДР. ЈАКШИЋ: Узмите га!
ОНА: О, како сте ви великодушни! Враћате ми то парче меса место срца. Зар место оних осећаја које сте разорили чупајући ми срце из растворених груди, ви ми нудите то мајушно парче меса. О, како сте ви великодушни. Не, не, не примам ваш дар! Нека га, нека стоји (тамо, на добром је месту, на вашем столу, пред вашим очима, нек вас бар увек потсећа на ваш злочин!
ДР. ЈАКШИЋ: Одричете га се, дакле?
ОНА: Не треба ми! На против ја осећам потребу да вам благодарим што сте ми га ишчупали из груди и — ето, зато сам управо и дошла к вама!
ДР. ЈАКШИЋ (Изненађен): Како?!..
ОНА: Да, да вам благодарим. Ослободили сте ме једног тако сувишнога органа. Срце, слепо црево и други сувишни органи увек су пре на своме месту у шпирутусу на клиници но у човечјем организму.
ДР. ЈАКШИЋ : Али...
ОНА: Док сам га имала патила сам због других; од како га немам пате други због мене.
ДР. ЈАКШИЋ: И зато сте ми благодарили?
ОНА: И зато сам вам благодарна, јер сте ме учинили срећном. Сад тек видим колико ми је срце сметало да познам срећу животну.
ДР. ЈАКШИЋ: Одиста?
ОНА: А зар не? Зар није срећа живота живот без болова. Срце замагљује очи те човек никад није кадар догледати јасно суштину живота; срце заводи људе са најкраће стазе којом се срећи стиже; срце брише смех са усана да га замени сузом у очима; срце од бола прави поезију, а од љубави религију. Зар не? Зар не?... (Пауза. Она прекрсти руке на груди и прилази му један корак ближе). Волели сте ме и напустили сте ме и то ми је тада причинило тежак бол. А како би га лако поднела да још тада нисам имала срца. Боловала сам и осећала сам да ће ми бол олакшати само освета. Да вам се осветим — ја сам посрнула и место освете ја сам вам олакшала грижу савести. Ох, како би све то друкче било да још тада нисам имала срца.
ДР. ЈАКШИЋ: Па ипак... мало час рекосте, љубав вам је живот вратила; љубав вам је задахнула душу у мртво тело.
ОНА: Ох, да, да, да! Признајем то и зато сам управо и сретна што више немам срца, иначе би томе младићу, који ми је љубављу живот вратио, морала бити још благодарна.
ДР. ЈАКШИЋ: А зар то нисте?
ОНА: Разуме се да нисам.
ДР. ЈАКШИЋ: А он вас је толико волео.
ОНА: И ја њега. Волела сам га догод сам имала срце. Био је то богат младић, наследио је имућне родитеље и све, све своје здравље, сву своју младост, све своје имање скрхао је на мене. Волели смо се, али кад сам се вратила у живот — који ми је он дао — он није имао више пара а ја нисам имала више срца. Нисмо дакле више требали једно другом. Он то није умео да увиди, али сам увидела ја...
ДР. ЈАКШИЋ: И...?
ОНА: И једнога дана, без суза, без опроштаја, без стискања руку, без очајних загрљаја, без сенти- менталних изјава — раставили смо се, или, ако хоћете — напустила сам га.
ДР. ЈАКШИЋ (Са индигнацијом): То одиста значи немати срца.
ОНА: Да, докторе, да! То значи немати срца!
ДР. ЈАКШИЋ: Немати срца, немати идеала, немати жеља...
ОНА: Једна ми се жеља ипак задржала још из далеких, младих дана и не само задржала но, од како немам срца, она је .још јаче нарасла и та жеља управо испунила ми је груди, те заменила срце.
ДР. ЈАКШИЋ: А та жеља је?
ОНА: Освета!
ДР. ЈАКШИЋ: Коме се светити?
ОНА: Ономе ко ме је први научио волети.
Др. ЈАКШИЋ: Ако вам то прави задовољство...
ОНА: Више но задовољство; освета је сласт, докторе. Ја то раније нисам знала; а од данас када сам сазнала, мене само једна мисао води: зуб за зуб, око за око а...
ДР. ЈАКШИЋ (Цинично): Срце за срце!
ОНА: Да, а срце за срце!
ДР. ЈАКШИЋ: А то значи?
ОНА: А то значи: ишчупали сте ми срце, дошла сам да и ја ваше ишчупам?
ДР. ЈАКШИЋ: Ножем?
ОНА: Не, али љубављу.
ДР. ЈАКШИЋ: Зар можете волети без срца?
ОНА: Жене умеју и телом волети.
ДР. ЈАКШИЋ: Телом?... Ви... ви одиста можете телом волети. Када сте лежали мртва на моме операционом столу, ја сам се том телу дивио.
ОНА: Зар мртвом телу?
ДР. ЈАКШИЋ
(Са извесним заносом): Ох, у томе мртвом телу било је толико живота, толико божанских потеза, толико поезије. Ја сам се пред тим мртвим телом вратио још једном сновима младости.
ОНА (Са живим интересом): Казујте, казујте даље...
ДР. ЈАКШИЋ (Настављајући са истим заносом): У мени су се пробудиле давне успомене; сећање на први топао поглед, на први осмех, на
све оно што ми је младост зачињавало радошћу и вером у живот.
ОНА: Докторе, ви се канда враћате својој првој љубави. Па да, злочинац се увек радо враћа своме злочину. Говорите ми, говорите ми о тој вашој првој љубави, ја то тако радо слушам. Реците ми: је ли истина, да је прва љубав ипак најмилије сећање?
ДР. ЈАКШИЋ: Можда, али и болно сећање.
ОНА; Кажу, докторе, да ти болови пролазе кад се човек врати својој првој љубави?
ДР. ЈАКШИЋ: Можда али... првој је љубави, пре но свакој затим, извор у срцу.
ОНА: А ја га немам?
ДР. ЈАКШИЋ: А ви га немате!
ОНА: И ја нисам кадра више волети, је л’ те?.. То је истина, одиста, то је истина! Па ипак, жена кад не може волети осећа потребу да буде вољена. Ооећам је и ја.
ДР. ЈАКШИЋ: Волети а не бити вољен, значи лити сузе на празноме гробу.
ОНА: За ваш злочин то би била најприкладнија казна, да лијете сузе на празноме гробу.
ДР. ЈАКШИЋ: Ви би ме радо на ту казну осудили?
ОНА: И осуђујем вас, докторе; ја хоћу да будем вољена!
ДР. ЈАКШИЋ: Док сте имали срце то нисте хтели?
ОНА: Не, јер тада би била побеђена а ја хоћу да сам победилац.
ДР. ЈАКШИЋ: И то би била ваша освета?
ОНА: И то би била моја освета!


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.