Dvanaesti čas/7

Sedma pojava

Sedma pojava

STEPAN i JELAČA

STEPAN
(drsko prilazi Jelači, koja sedeći u naslonjači gleda za materom)
Zar opet, ženo, prevari me ti?
Neverstvo novo moj raspali gnev,
Jer tuñih želja ti postade rob
I tuñih usta ti uživaš slast,
A udišući tuñe duše dah
Ti tražiš da te tvoj omrzne muž.
Ja slušam često, kad te svlada san,
Da buncaš ime kog dragana tvog;
Junaka mladih često pun je dvor
Pa muža tada zaboravljaš ti?
JELAČA
(ustaje, brani se)
Krikicu bacaš na drugog ko gad.
Zar da nevine prekoreva zlić?
A tvoje zlosti zna i hladni Zad!
ðurñijanaka mirisavi splet
Nateruje te na grešnički čin,
Uništavaš im čednih grudi cvet;
Napustiv mene, gaziš krin po krin.
STEPAN
Nejasnih reči ne razumem cilj.
JELAČA
Odavno ti si razumeo to.
Još pre no što si moj postao muž. . .
Zar nisi znao da će žene glas
Nerazmišljeni tvoj kuditi rad?
Ta svaki čovek bude živ i mlad,
Pa opet zato ne stidi se um
Kad želja svojih prohtev siti on!
STEPAN
Crveniš ženo, same te je stid,
Što takvih reči ovde zvoni zvuk!
Od kad je ovaj ovde dignut zid,
Da njim azijski odagna se vuk,
Bestidnija se nije čula reč
No ti što reče. Neka te je sram!
Toliko puta nalažah te ja
U zagrljaju gde se gubi svest;
Toliko puta mača moga vrh
Crvenom krvlju, zrelom kao strast,
Tvog dragana je poprskao trag;
(Iz mog naručja bežeći u noć)
Toliko puta glas muški a blag
Kroz noć ja slušah, dok drhtaše ti;
Toliko puta kao kakva sen
Iz dvora muški promicaše stas;
Toliko puta tvoj drhtaše glas
I tvoja ruka, svaki mišić njen,
Sa čežnjom muški grlila je pas. . .
Toliko puta. . . (no za celov taj). . .
JELAČA
O stani, dokle taj će reči tok
Iz tvojih usta teći kao mlaz?
STEPAN
Dok naš se bračni ne ukloni jaz
I tvom neverstvu ne prekine rok.
JELAČA
Sramota me je, ali slušaj reč:
Neverstvo čime dokazuješ ti?
STEPAN
Tvog zavodnika kad orjaški trup
Oluje sila proljulja kroz zrak
I vešala mu konop tvrd i jak
Razgolićeni obavije vrat. . .
JELAČA
(grozeći se)
Životinjski ti nagon truje reč;
Uh, strašnih slika krv, nož, konop, smrt!
STEPAN
O, ja uživam kad zadajem smrt,
Kad žrtve blede povija se put,
U ropcu zadnjem kad samrtni grč
Nabreklih žila zaledi joj krv,
Dubokom setom iskazuje bol
Grčevit osmeh skrivajući jed!
Ja jednom kad sam jedan mladi stvor,
Već sit grljenja što mi pruža noć,
Rasporivši mu prsa, mišicu, vrat,
Pustiv klonulo da oseti smrt
I gpedajući kako kao sen
Na bledo lice spuštao se led,
Što koči žile, zamrzava dah,
Užikajući gledao gde mre,
Sav srećan bejah. Njenih zuba red,
Da, dekojka je bila žrtva ta,
Pobledele joj usne skriva čar;
Šačicu meku skriva kože sjaj.
Iz sveže rane krvi kap po kap,
Za koju mnogi svoj bi dao vek,
I noge male zgrčen svaki prst
Pokazuju ti prizor strasno lep!
Mermerno telo, na poslednji dah,
Krkljanje grudi. . . Divan prizor! Ne?
JELAČA
(grozeći se)
O idi. . . idi. . . Takve reči! .. Ti?
STEPAN
Za dragana te plaši spreman nož.
No našto priče? Možeš i ti s njim.
(Smeje se drsko.)
JELAČA
A krivac si ti!
STEPAN
(smeje se)
Dokaži, ženo.
JELAČA
Dokaz hoćeš?
STEPAN
(smeje se)
Da.
JELAČA
Kad ti ga nemaš, misliš da ni ja.
— Dokaze hoćeš?
Neverstvo moje, to je prazna reč,
Neverstvo svoje zar ne prizna sam?
Dokazaću ti.
(Odlazi naglo levo.)
STEPAN
(za njom)
A nije te strah
Da ovog časa sagoreš u prah?
(Blažen seda na jednu naslonjaču i smeška se.)