Дванаести час/7

Седма појава

Седма појава

СТЕПАН и ЈЕЛАЧА

СТЕПАН
(дрско прилази Јелачи, која седећи у наслоњачи гледа за матером)
Зар опет, жено, превари ме ти?
Неверство ново мој распали гнев,
Јер туñих жеља ти постаде роб
И туñих уста ти уживаш сласт,
А удишући туñе душе дах
Ти тражиш да те твој омрзне муж.
Ја слушам често, кад те свлада сан,
Да бунцаш име ког драгана твог;
Јунака младих често пун је двор
Па мужа тада заборављаш ти?
ЈЕЛАЧА
(устаје, брани се)
Крикицу бацаш на другог ко гад.
Зар да невине прекорева злић?
А твоје злости зна и хладни Зад!
ðурñијанака мирисави сплет
Натерује те на грешнички чин,
Уништаваш им чедних груди цвет;
Напустив мене, газиш крин по крин.
СТЕПАН
Нејасних речи не разумем циљ.
ЈЕЛАЧА
Одавно ти си разумео то.
Још пре но што си мој постао муж. . .
Зар ниси знао да ће жене глас
Неразмишљени твој кудити рад?
Та сваки човек буде жив и млад,
Па опет зато не стиди се ум
Кад жеља својих прохтев сити он!
СТЕПАН
Црвениш жено, саме те је стид,
Што таквих речи овде звони звук!
Од кад је овај овде дигнут зид,
Да њим азијски одагна се вук,
Бестиднија се није чула реч
Но ти што рече. Нека те је срам!
Толико пута налажах те ја
У загрљају где се губи свест;
Толико пута мача мога врх
Црвеном крвљу, зрелом као страст,
Твог драгана је попрскао траг;
(Из мог наручја бежећи у ноћ)
Толико пута глас мушки а благ
Кроз ноћ ја слушах, док дрхташе ти;
Толико пута као каква сен
Из двора мушки промицаше стас;
Толико пута твој дрхташе глас
И твоја рука, сваки мишић њен,
Са чежњом мушки грлила је пас. . .
Толико пута. . . (но за целов тај). . .
ЈЕЛАЧА
О стани, докле тај ће речи ток
Из твојих уста тећи као млаз?
СТЕПАН
Док наш се брачни не уклони јаз
И твом неверству не прекине рок.
ЈЕЛАЧА
Срамота ме је, али слушај реч:
Неверство чиме доказујеш ти?
СТЕПАН
Твог заводника кад орјашки труп
Олује сила прољуља кроз зрак
И вешала му коноп тврд и јак
Разголићени обавије врат. . .
ЈЕЛАЧА
(грозећи се)
Животињски ти нагон трује реч;
Ух, страшних слика крв, нож, коноп, смрт!
СТЕПАН
О, ја уживам кад задајем смрт,
Кад жртве бледе повија се пут,
У ропцу задњем кад самртни грч
Набреклих жила заледи јој крв,
Дубоком сетом исказује бол
Грчевит осмех скривајући јед!
Ја једном кад сам један млади створ,
Већ сит грљења што ми пружа ноћ,
Распоривши му прса, мишицу, врат,
Пустив клонуло да осети смрт
И гпедајући како као сен
На бледо лице спуштао се лед,
Што кочи жиле, замрзава дах,
Ужикајући гледао где мре,
Сав срећан бејах. Њених зуба ред,
Да, декојка је била жртва та,
Побледеле јој усне скрива чар;
Шачицу меку скрива коже сјај.
Из свеже ране крви кап по кап,
За коју многи свој би дао век,
И ноге мале згрчен сваки прст
Показују ти призор страсно леп!
Мермерно тело, на последњи дах,
Кркљање груди. . . Диван призор! Не?
ЈЕЛАЧА
(грозећи се)
О иди. . . иди. . . Такве речи! .. Ти?
СТЕПАН
За драгана те плаши спреман нож.
Но нашто приче? Можеш и ти с њим.
(Смеје се дрско.)
ЈЕЛАЧА
А кривац си ти!
СТЕПАН
(смеје се)
Докажи, жено.
ЈЕЛАЧА
Доказ хоћеш?
СТЕПАН
(смеје се)
Да.
ЈЕЛАЧА
Кад ти га немаш, мислиш да ни ја.
— Доказе хоћеш?
Неверство моје, то је празна реч,
Неверство своје зар не призна сам?
Доказаћу ти.
(Одлази нагло лево.)
СТЕПАН
(за њом)
А није те страх
Да овог часа сагореш у прах?
(Блажен седа на једну наслоњачу и смешка се.)