Дванаести час/8

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Осма појава
◄   Седма појава Осма појава Девета појава   ►

Осма појава
 
 
СТЕПАН и ДМИТАР РАДОЈЕВИЋ
 
СТЕПАН
(чим је спазио Радојевића)
Зар тек? Ваљда неки те ñаво
Звао да моје издајеш тајне
И у срам да ме одгурнеш право.
РАДОЈЕВИЋ
(Има у руци неку листину; хоће нешто да каже.)
СТЕПАН
(прекине га)
Знам пријатеље те своје вајне.
Ко те тераше да причаш сваком
Којешта, кнеже, о мојој жени.
Зар новац пуном дајем ти шаком
Да причаш да ми образ црвени?
РАДОЈЕВИЋ
Деспоте, краљу. . .
СТЕПАН
Краљ ћу тек бити; сад сам краљев син.
Не правдај ми се кад и отров зна
Да прича како ја најлепши крин
Што Смедерево икада виде
Мучим и кињим. Ко ми то вели?
Ти? Њени новци зар ти се свиде?
РАДОЈЕВИЋ
Отров и новац. . .
СТЕПАН
Руља то жели.
Ти бескућници, блато, поган, срам,
Једва чекају какав сраман мас,
Да испредају приче против нас:
И ђаво не би смислио их сам!
РАДОЈЕВИЋ
(гледа га подуже)
Знам зашто речи такве ми збориш:
Тобоже ниси радознао ти
Шта овде пише. Боље очи криј;
Од нестрпљења видим да гориш.
(Развија листину.)
СТЕПАН
Твој језик много речима бије;
Мој језик! (Показује мач.) Буди пријатељ себи!
РАДОЈЕВИЋ
Мој језик овде ништа крив није,
Опрости ако шта згреших теби.
(Пружа му листину. — Тајац. Степан чита.)
СТЕПАН
То од султана?
Реч, црте, слова. . .
РАДОЈЕВИЋ
Ево.
(Чита преко рамена Степанових.)
. . .Допушта се деспоту Степану Томашевићу,
ако се одрекне права на престо, да са породицом
и целом посадом тврђаве буде пропуштен кроз
редове. . .
СТЕПАН
Зар ништа више?
Предлози моји? Зар их он брише?
РАДОЈЕВИЋ
Па ево.
(Чита даље.)
. . .Новац ако припада женскињу, има да се
да царевом харему, а ако при...
СТЕПАН
Па онда! Врага? Шта пише? Гле.
Толико труда па. . . То је све?
РАДОЈЕВИЋ
(чита)
.. .те тако и ризница, која је дата, по смрти
Лазара Бранковића, деспотици Јелени припада. . .
СТЕПАН
(гледа бесно у Дмитра)
Зар тако?
РАДОЈЕВИЋ
Чекај, и ово види.
(Преврће лист и показује му на дну друге стране.)
СТЕПАН
(Чита.)
РАДОЈЕВИЋ
Но како ти се то писмо свиди?
(Цитира лагано док Степан чита.)
Умре ли Јелена, деспотица, пре доласка султанова у град, ризница ирипада половином
Степану Томановићу, а половином суптанову харему.
Два дела видиш погодбом једном!
Исток! Ум стаје. Она му смета,
Смета и теби; па кад је тако,
Нека Јелена оде са света.
Ја се побринух, отров је већ ту,
До мрака поп ће опевати њу.
СТЕПАН
Не! Зар Јелену? Зар убити њу?
Рад' државништва њен ми треба ум.
Не, не. Ја нећу.
(Жагор из дворнице.)
Какав је то шум?
СИЛАЂИЈА
(из дворнице)
Има ли кога? Је ли деспот ту?