Gorski car/X
H
Potera se svrši bez uspeha, a posle nje nastade obično zatišje, u kome i vlast i hajduci mirovahu.. Vlast je smatrala da je, poslednjom poterom, izvršila svoju dužnost: »Vidite šta mi možemo, samo kad bismo hteli!«... — kao da govoraše ona hajducima nemo, a ovi ćutahu i zgledahu se: »Znamo; zato se i zovete vlast«... pa pogledahu gde bi se mogao još koji napad izvršiti.
Radovan se više i ne vrati u selo, nu produži s Đuricom pravi hajdučki život. Njegovo učešće u onom napadu bilo je tako jasno, da mu nije ostalo više nikakva druga izlaza.
Đurica je sve poglede obrnuo svome selu. Tamo se bavio po ceo dan, provodio vreme u polju oko njiva, u kojima su radili seljani mu, a uveče je odlazio na noćište kod Vuja, jer to mu beše najpouzdanije sklonište. U svoje seljane nije sumnjao, ali se ipak držao na oprezu. Seljani su ga sretali svakoga časa, ili oko njiva, ili oko studenaca, a ponajčešće u onom kraju, gde beše kuća Marka Radonjića. Čim se ko makne u kakav šibljak, računao je pouzdano da će videti Đuricu.
A Stanka, posle onoga neobičnoga sastanka na reci, stade sa čuđenjem da opaža, da se svagda menja u licu, to pocrveni ili pobledi, čim ko spomene ime Đuričino. U prvi mah je ova zagonetna pojava naljuti, ali pošto se nekoliko puta ponovi, stade da razmišlja o njoj. Dosada je važila među devojkama kao stari ratnik, o kome se priča da ga kuršum ne bije. Ali, što se može dogoditi svakom ratniku, dogodi se i njoj : od tolikih strela, koje dosad srećno proletahu pored nje, jedna se zakači i ubode je. Ona sama opažaše da nije sa njom sve u redu, ili bar da nije onako kako je dosad teklo, ali se još ne mogaše domisliti svojoj nezgodi.
Opazila je samo jedno: sve što je slušala o Đurici, svi njegovi postupci, koji stajahu u bitnoj protivnosti sa životom njene okoline, koji nailažahu na opštu (ma i prikrivenu) osudu, svi oni — postupci — izgledahu joj neobično veliki, primamljivi i nalažahu, u duši joj, opravdanja za sebe. Sve što je čula da je Đurica uradio, njoj izgledaše i neobično i umesno, sve joj to beše i čudno i primamljivo. I što se više ona starala da ovu neobičnu pojavu sebi objasni, u toliko je više mislila o tome i sve više je obuzimala neka slatka zebnja pri tim mislima. Sve češće ovlada njome neki duševni nemir, i ona sve češće stane da pogleda otkud će se pojaviti Đurica. A on, kao da pogađa njene misli, baš u takvim trenucima iskrsne pred nju; pozdravi je nežnim osmehom, zaturi glavu veselo i prođe...
Jednoga dana siđe Stanka na perilo sa rubinama. Na perilu — povećem viru na reci — skupljahu se, četvrtkom ili subotom, devojke i žene seoske, te ispirahu luženo rublje, pa se tu obično zametne šala i priča, koja se produži do pozna doba. Stanka, u šali i smeju, ispra rubine, pa ih poveša po granju ili razastre po vrelu kamenju da se suše. Devojke, koje behu gotove, odvojiše se sa njom podalje od perila, u jednu gustu hladovinu u šiblju, pa se dadoše na razgovor i priču.
— More, devojke, ako sad bane pred nas Đurica! — reći će jedna posle dužega razgovora.
Stanku podiđe neka topla jeza, i oseti kako joj se menja lice, ali se brzo pribra, pa odgovori mirnim glasom:
— Neka dođe, pa šta bi ?
— Ćuti, crna; mene je strah, kad god ga vidim.
— A zar ga viđaš često? — zapita Stanka radoznalo.
— Pa ko ga ne viđa? Svaki dan iskrsne otkud bilo, a ja ti se, jadna, sva skamenim. Onomad siđem na reku za vodu, a on preda me. »Šta radite danas, Cako « — veli, a ja zanemela, pa ga samo gledam. »Ti se kâ da bojiš mene ?« — veli, pa mi priđe bliže i smeje se. Jedva ti se onda raskravih; te ne znam kako napunih sudove i pobegoh.
— A mene sreo u Beglucima, pa pita za bata — poče druga. — Ja mu, vala, kazah sve lepo, a on izvadi jednu hartiju, punu duvana, pa kaže: »Na, ponesi Jovu«.
— Pa, uze li?
— Uzeh, ja što ću!
— A ti, đavole, ne pričaš kako je onomad s tobom ašikovao? — obrte se jedna Jelici Pleskonjićevoj.
Stanka preblede, oseti kako joj se srce steže, pa se s nekim radoznalim podsmehom obrati Jelici:
— A, belaju, pa što kriješ?
— More, okanite se... šala, kažem vi!
— Pričaj, pričaj! — povikaše devojke.
— More ništa... zdravlja mi!... Sreli se na putu, pa me pratio do Glavice... Pita za sve.. Posle uze da komendija: »Doći ću, kaže, na jesen da te prosim ili da te otmem«. A ja njemu kažem: »Pričekaj da vidimo šta će biti s tvojom glavom do jeseni«.
— Ih, bolan, što si baš tako!
— Ja što ću? — On meni krastavce, ja njemu groš.
Na Stanku opet naiđe neko novo osećanje: stade da se ljuti na Jelicu, a da je zapitaš zašto — ni sama ne bi umela kazati. Beše joj nepravo sve, a najviše one Đuričine reči, što ih Jelica sad kaza. Devojke se razgovarahu i dalje, a ona ne može da se odvoji od ovih misli. U tom jedna od devojaka viknu:
— Ko će da se kupamo?
Digoše se nekoliko njih i odoše da nađu zgodan vir, a druge se rasturiše po šiblju da beru lešnjike. Stanka ne pođe na njihov poziv, već leže i reče da će da spava. Stadoše da joj se roje misli u glavi... Tako misleći zagleda se u plavo nebo, po kome se nošahu nekoliko sivih oblaka. Plavetnilo nebesno treperi i blista se u zracima sunčanim, koji su razasuti po beskraj nom prostoru, a oni oblačci tiho i nečujno plivaju po visoku nedogledu i ublažuju vatru sunčanih zraka... Tako se nosi i misao mladosti po pučini nedogleda, lutajući pod pritiskom burnih vetrovitih osećanja...
Da li u tim mislima Stanka zadrema ili pade u ono nesvesno stanje pred snom, tek njoj se odjedared zasija deo vidokrug, zablista se šumna rečica, zatreperi otvorenozelenkastim sjajem šiblje i lišće oko nje, i ona se nađe u nekom slatkom mladačkom zanosu. Najedared, žbun se pred njom zaniha, grane mu se razmakoše, i u onom osenčenom i urešenom otvoru ukaza se on — predmet njenih zanosnih misli... Sunce padaše koso na lišće pred njim, a on, u onom hladovitom okviru, izgledaše joj kao vanzemaljska pojava, kao ona svetla junačka lica iz naših pesama, koja nam bude topla osećanja za sebe. On je gledaše ćuteći, gledaše je dugo i nemo, a iz pogleda mu sijaše takvo blaženstvo i takva strast, da ona odjednom pojmi sve. Veseo i srećan osmeh zaigra joj na licu, kao odgovor na one žudne poglede; a grane, kao da samo to čekahu, sklopiše se i zakloniše sobom sve, što beše tako lepo i tako prijatno...
Ona se prenu. Pogleda oko sebe začuđeno, i ne videvši nikakvih ostataka od ove pojave, dade se opet u misli. »Šta li je to, Bože, bilo ?... Je li to san ili java ?... Čini joj se da nije spavala... Ta ona je tako lepo videla one čudne poglede, koji se ne mogu ni sniti ni zamisliti. — Bar ona dosad nije nikad tako što sanjala!...« I opet se dade u misli, dok je devojke, koje behu otišle da se kupaju, ne prekidoše glasnim i veselim smehom.
— Ja bruke naše, bolan! — reče joj Jelica, navlačeći jeleče od sukna. — Bolje što ne pođe sa nama!
Devojke se sve dale u kikot, pa, kako se pogledaju, zacenu se od smeha.
— Šta vi je, đavoli, da vas nije ko uvrebao ? — zapita Stanka, smejući se i sama.
— Đurica, slava ga ubila!
Stanki zastade osmeh u polovini, kao da je ko ukoči usred smeha, pa niti se može dale smejati ni povratiti. Zaigraše joj usne grčevito, oseti bol u njima, ali ih ne mogaše za dugo povratiti iz onoga nasmejanoga položaja. »To, dakle, nije bio san ?«... pomisli ona, i oči joj vatreno zasjaše. Videći je onako začuđenu, devojke to protumačiše radoznalošću, pa joj ispričaše svoju kob sa Đuricom.
— Okupila me Živana pljuskati — poče Jelica — te iskočih iz vira... Kad đernuh okom kroz šiblje, a on ide, pa sve gleda u nas i smeje se. Onda ga ugledaše i ove, pa vrisnusmo i zagnjurismo se u vodu, a on stade. »Ne bojte se, neću ja tamo — veli nam — kupajte se slobodno« — pa ode žurno niz reku. Ali ti ja, crna, umreh od stida.
— Što bolan, bile smo sve u košuljama.
— Jest, ali opet...
I produži se šala i zadirkivane, naročito na Jeličin račun.
Kad se naže sunce nisko nad zahodom, devojke pokupiše rubine i raziđoše se u selo raznim putovima. Stanka iđaše donekle sa Jelicom, pa se od potoka, što protiče ispod Radonjića kuća, odvoji i pođe sama. Putom samo Jelica veselo pričaše, a Stanka se tek ponekiput osmehne, ne znajući ni ima li mesta tome smehu. Kad zađe u potok, obuze je neka jeza, i ona se, valjada prvi put u životu, bojažljivo osvrtaše oko sebe. Kad pređe potok i naiđe u gust zabran, steže joj se srce od nekoga neobičnoga predosećanja i zebnje... Pogleda preda se i, pod jednim gustim gložjem, ugleda njega gde sedi, sa prebačenom puškom preko krila... Ona se ne začudi, ne iznenadi se, samo joj srce življe zakuca, a pogled joj beše slobodan i priseban. Kad mu se približi, on se diže i osmehnu se, a one plave oči gledahu je toplim, nežnim pogledom.
— Zar ti ostavi hajdukovanje, pa sad vrebaš devojke? — reče mu ona slobodno, smejući se kao za sebe.
— Što ću, kad nemam druga posla?
— Nego da vrebaš devojke po virovima!
— E, đavoli! Ja ono odande udarih niz reku, ne znajući da ću na njih naići — odgovori on, udarivši glasom na ono odande, usled čega Stanka namah pocrvene.
— Čuješ, bolan... hajdemo te malko ovamo, imam nešto da ti kažem — i on pokaza glavom na gusto gložje, koje se raširilo podalje od staze, na kojoj oni stajahu.
— Što ću ti? — reče ona, a glas joj veoma zadrhta.
— Samo da ti kažem, zdravlja mi!...
— Pa kaži mi ovde.
— Ama znaš... proći će ko... Baš te molim: svrati malo — reče on, a glas mu izgledaše tako nepouzdan, tako nepoznat...
— Ne znam, kako ću...
— Hajde, molim te. Valjada me se ne bojiš?
— Kad bih te se bojala, ne bih ni stajala s tobom — odgovori ona odlučno.
On joj priđe bliže, uze je za ruku i povede sa staze. Ćutahu oboje, a ona se samo čuđaše, kako ne mogaše da mu otkaže, čuđaše se ovoj svojoj neobičnoj poslušnosti. Idući sa njim, samo izvuče svoju ruku iz njegove, jer joj to veoma smetaše, zabunjivaše je; a ona je htela da naročito sada bude prisebna. Znala je radi čega je on vodi, ali ne htede da misli unapred o tome. Samo ne mogaše da savlada onu veliku uzbuđenost, ne mogaše da stiša uznemireno srce, koje kucaše jako i brzo.
Skloniše se u gložjak i sedoše. On je pogleda pravo u oči, a ona ne izdrža taj pogled, već obori oči i stade da čupka travu oko sebe. Beše veoma uzbuđena, ali joj to stanje beše tako novo i tako neobično, da mu se ona i ne branjaše.
— Stako, šta veliš ti za mene ? — poče Đurica, za koga sve ovo, sva ova neočekivana sreća, beše kao u snu.
— Pa... vidiš sam... Zlo je, ne može biti gore.
— To znam, al’ opet... valjada neću ni ja do veka ovako.
— Ja šta ćeš, posle onih mrtvih i ranjenih glava?
— Ni jednoga nisam mojom rukom dirnuo.
— To znam ja, ali ne zna zakon.
— Pa šta ću sad ?... Da živim ovako dokle se može, a kad dođe suđeni dan... umreću kô i svaki.
— Ono, jest... Ali taj život ?...
— Pa to te baš i pitam. Možeš li me gledati ovakoga ?
— Vidiš da te gledam — odgovori ona osmehnuvši se.
On joj prebaci ruku preko ramena, a ona se ne branjaše; samo još više obori glavu, a u obraze joj udari vrela vatra.
— Znaš šta, bolan: ja bez tebe ne mogu živeti.
Ova je reč ošinu preko srca kao munja; zadrhta sva, pa, ne znajući šta bi mu rekla, skoči s trave, dohvati obramicu s rubinama i zaturi je na rame. Đurica se začudi:
— Šta je ? Kud ćeš sad ?...
— Moram ići. Ostavi me sad, molim te!
— Nemoj, bolan. Što? Sedi samo da ti kažem.
— Ne mogu, ne mogu! Sad me ostavi, a posle...
— Pa dobro, brate; ali hoćeš da se nađemo drugi put?
— Dobro... kako hoćeš. Samo sad ne mogu...
— O, brate — stade Đurica da se vajka, obrćući glavu oko sebe, kao da je što izgubio, pa ne može da nađe, a ona se okrete i pođe.
— Pa čekaj, bolan; ne reče mi kad da se nađemo.
— Videćemo. Čekaj, molim te... ostavi me malo! — odgovori ona zbunjeno i, ne pogledavši ga više, odjuri i nestade je iza šumaraka.
A Đurica ostade sa nekakvim pomešanim osećanjem: beše tu čuđenja i straha, ali beše i blaženstva i sreće. Pa ipak, kad se malo pribra, uvide sam da je ta sreća nepotpuna, da je taj srećni zanos pomućen strašnom javom, u kojoj se on nalazio. »Šta sam ja ?... Zlikovac! krvnik!... a čekam da me ona zavoli... o koju se otimaju toliki momci... da upropastim ’naku devojku!«... To behu teške muke, ali, srećom, one zavise od misli čovečje, a misao se čovekova menja svakoga časa, kao što se menja plavo nebo nad njegovom glavom: navuče se gust, neprobojan pokrov preko beskrajna plavetnila, pa ti se čini da nikakva sila ne može razbiti i razneti ono gusto pramenje. Ali samo nekoliko časaka, i ozgo zasija radosno i svetlo nebo...
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|