Горски цар/X

Извор: Викизворник

◄   IX XXVIII XI   ►


Х

          Потера се сврши без успеха, а после ње настаде обично затишје, у коме и власт и хајдуци мироваху.. Власт је сматрала да је, последњом потером, извршила своју дужност: »Видите шта ми можемо, само кад бисмо хтели!«... — као да говораше она хајдуцима немо, а ови ћутаху и згледаху се: »Знамо; зато се и зовете власт«... па погледаху где би се могао још који напад извршити.
Радован се више и не врати у село, ну продужи с Ђурицом прави хајдучки живот. Његово учешће у оном нападу било је тако јасно, да му није остало више никаква друга излаза.
          Ђурица је све погледе обрнуо своме селу. Тамо се бавио по цео дан, проводио време у пољу око њива, у којима су радили сељани му, а увече је одлазио на ноћиште код Вуја, јер то му беше најпоузданије склониште. У своје сељане није сумњао, али се ипак држао на опрезу. Сељани су га сретали свакога часа, или око њива, или око студенаца, а понајчешће у оном крају, где беше кућа Марка Радоњића. Чим се ко макне у какав шибљак, рачунао је поуздано да ће видети Ђурицу.
          А Станка, после онога необичнога састанка на реци, стаде са чуђењем да опажа, да се свагда мења у лицу, то поцрвени или побледи, чим ко спомене име Ђуричино. У први мах је ова загонетна појава наљути, али пошто се неколико пута понови, стаде да размишља о њој. Досада је важила међу девојкама као стари ратник, о коме се прича да га куршум не бије. Али, што се може догодити сваком ратнику, догоди се и њој : од толиких стрела, које досад срећно пролетаху поред ње, једна се закачи и убоде је. Она сама опажаше да није са њом све у реду, или бар да није онако како је досад текло, али се још не могаше домислити својој незгоди.
          Опазила је само једно: све што је слушала о Ђурици, сви његови поступци, који стајаху у битној противности са животом њене околине, који наилажаху на општу (ма и прикривену) осуду, сви они — поступци — изгледаху јој необично велики, примамљиви и налажаху, у души јој, оправдања за себе. Све што је чула да је Ђурица урадио, њој изгледаше и необично и умесно, све јој то беше и чудно и примамљиво. И што се више она старала да ову необичну појаву себи објасни, у толико је више мислила о томе и све више је обузимала нека слатка зебња при тим мислима. Све чешће овлада њоме неки душевни немир, и она све чешће стане да погледа откуд ће се појавити Ђурица. А он, као да погађа њене мисли, баш у таквим тренуцима искрсне пред њу; поздрави је нежним осмехом, затури главу весело и прође...
          Једнога дана сиђе Станка на перило са рубинама. На перилу — повећем виру на реци — скупљаху се, четвртком или суботом, девојке и жене сеоске, те испираху лужено рубље, па се ту обично заметне шала и прича, која се продужи до позна доба. Станка, у шали и смеју, испра рубине, па их повеша по грању или разастре по врелу камењу да се суше. Девојке, које беху готове, одвојише се са њом подаље од перила, у једну густу хладовину у шибљу, па се дадоше на разговор и причу.
          — Море, девојке, ако сад бане пред нас Ђурица! — рећи ће једна после дужега разговора.
          Станку подиђе нека топла језа, и осети како јој се мења лице, али се брзо прибра, па одговори мирним гласом:
          — Нека дође, па шта би ?
          — Ћути, црна; мене је страх, кад год га видим.
          — А зар га виђаш често? — запита Станка радознало.
          — Па ко га не виђа? Сваки дан искрсне откуд било, а ја ти се, јадна, сва скаменим. Ономад сиђем на реку за воду, а он преда ме. »Шта радите данас, Цако « — вели, а ја занемела, па га само гледам. »Ти се кâ да бојиш мене ?« — вели, па ми приђе ближе и смеје се. Једва ти се онда раскравих; те не знам како напуних судове и побегох.
          — А мене срео у Беглуцима, па пита за бата — поче друга. — Ја му, вала, казах све лепо, а он извади једну хартију, пуну дувана, па каже: »На, понеси Јову«.
          — Па, узе ли?
          — Узех, ја што ћу!
          — А ти, ђаволе, не причаш како је ономад с тобом ашиковао? — обрте се једна Јелици Плескоњићевој.
          Станка пребледе, осети како јој се срце стеже, па се с неким радозналим подсмехом обрати Јелици:
          — А, белају, па што кријеш?
          — Море, оканите се... шала, кажем ви!
          — Причај, причај! — повикаше девојке.
          — Море ништа... здравља ми!... Срели се на путу, па ме пратио до Главице... Пита за све.. После узе да комендија: »Доћи ћу, каже, на јесен да те просим или да те отмем«. А ја њему кажем: »Причекај да видимо шта ће бити с твојом главом до јесени«.
          — Их, болан, што си баш тако!
          — Ја што ћу? — Он мени краставце, ја њему грош.
          На Станку опет наиђе неко ново осећање: стаде да се љути на Јелицу, а да је запиташ зашто — ни сама не би умела казати. Беше јој неправо све, а највише оне Ђуричине речи, што их Јелица сад каза. Девојке се разговараху и даље, а она не може да се одвоји од ових мисли. У том једна од девојака викну:
          — Ко ће да се купамо?
          Дигоше се неколико њих и одоше да нађу згодан вир, а друге се растурише по шибљу да беру лешњике. Станка не пође на њихов позив, већ леже и рече да ће да спава. Стадоше да јој се роје мисли у глави... Тако мислећи загледа се у плаво небо, по коме се ношаху неколико сивих облака. Плаветнило небесно трепери и блиста се у зрацима сунчаним, који су разасути по бескрај ном простору, а они облачци тихо и нечујно пливају по високу недогледу и ублажују ватру сунчаних зрака... Тако се носи и мисао младости по пучини недогледа, лутајући под притиском бурних ветровитих осећања...
          Да ли у тим мислима Станка задрема или паде у оно несвесно стање пред сном, тек њој се одједаред засија део видокруг, заблиста се шумна речица, затрепери отворенозеленкастим сјајем шибље и лишће око ње, и она се нађе у неком слатком младачком заносу. Наједаред, жбун се пред њом заниха, гране му се размакоше, и у оном осенченом и урешеном отвору указа се он — предмет њених заносних мисли... Сунце падаше косо на лишће пред њим, а он, у оном хладовитом оквиру, изгледаше јој као ванземаљска појава, као она светла јуначка лица из наших песама, која нам буде топла осећања за себе. Он је гледаше ћутећи, гледаше је дуго и немо, а из погледа му сијаше такво блаженство и таква страст, да она одједном појми све. Весео и срећан осмех заигра јој на лицу, као одговор на оне жудне погледе; а гране, као да само то чекаху, склопише се и заклонише собом све, што беше тако лепо и тако пријатно...
          Она се прену. Погледа око себе зачуђено, и не видевши никаквих остатака од ове појаве, даде се опет у мисли. »Шта ли је то, Боже, било ?... Је ли то сан или јава ?... Чини јој се да није спавала... Та она је тако лепо видела оне чудне погледе, који се не могу ни снити ни замислити. — Бар она досад није никад тако што сањала!...« И опет се даде у мисли, док је девојке, које беху отишле да се купају, не прекидоше гласним и веселим смехом.
          — Ја бруке наше, болан! — рече јој Јелица, навлачећи јелече од сукна. — Боље што не пође са нама!
          Девојке се све дале у кикот, па, како се погледају, зацену се од смеха.
          — Шта ви је, ђаволи, да вас није ко увребао ? — запита Станка, смејући се и сама.
          — Ђурица, слава га убила!
          Станки застаде осмех у половини, као да је ко укочи усред смеха, па нити се може дале смејати ни повратити. Заиграше јој усне грчевито, осети бол у њима, али их не могаше за дуго повратити из онога насмејанога положаја. »То, дакле, није био сан ?«... помисли она, и очи јој ватрено засјаше. Видећи је онако зачуђену, девојке то протумачише радозналошћу, па јој испричаше своју коб са Ђурицом.
          — Окупила ме Живана пљускати — поче Јелица — те искочих из вира... Кад ђернух оком кроз шибље, а он иде, па све гледа у нас и смеје се. Онда га угледаше и ове, па вриснусмо и загњурисмо се у воду, а он стаде. »Не бојте се, нећу ја тамо — вели нам — купајте се слободно« — па оде журно низ реку. Али ти ја, црна, умрех од стида.
          — Што болан, биле смо све у кошуљама.
          — Јест, али опет...
          И продужи се шала и задиркиване, нарочито на Јеличин рачун.
          Кад се наже сунце ниско над заходом, девојке покупише рубине и разиђоше се у село разним путовима. Станка иђаше донекле са Јелицом, па се од потока, што протиче испод Радоњића кућа, одвоји и пође сама. Путом само Јелица весело причаше, а Станка се тек понекипут осмехне, не знајући ни има ли места томе смеху. Кад зађе у поток, обузе је нека језа, и она се, ваљада први пут у животу, бојажљиво осврташе око себе. Кад пређе поток и наиђе у густ забран, стеже јој се срце од некога необичнога предосећања и зебње... Погледа преда се и, под једним густим гложјем, угледа њега где седи, са пребаченом пушком преко крила... Она се не зачуди, не изненади се, само јој срце живље закуца, а поглед јој беше слободан и присебан. Кад му се приближи, он се диже и осмехну се, а оне плаве очи гледаху је топлим, нежним погледом.
          — Зар ти остави хајдуковање, па сад вребаш девојке? — рече му она слободно, смејући се као за себе.
          — Што ћу, кад немам друга посла?
          — Него да вребаш девојке по вировима!
          — Е, ђаволи! Ја оно оданде ударих низ реку, не знајући да ћу на њих наићи — одговори он, ударивши гласом на оно оданде, услед чега Станка намах поцрвене.
          — Чујеш, болан... хајдемо те малко овамо, имам нешто да ти кажем — и он показа главом на густо гложје, које се раширило подаље од стазе, на којој они стајаху.
          — Што ћу ти? — рече она, а глас јој веома задрхта.
          — Само да ти кажем, здравља ми!...
          — Па кажи ми овде.
          — Ама знаш... проћи ће ко... Баш те молим: сврати мало — рече он, а глас му изгледаше тако непоуздан, тако непознат...
          — Не знам, како ћу...
          — Хајде, молим те. Ваљада ме се не бојиш?
          — Кад бих те се бојала, не бих ни стајала с тобом — одговори она одлучно.
          Он јој приђе ближе, узе је за руку и поведе са стазе. Ћутаху обоје, а она се само чуђаше, како не могаше да му откаже, чуђаше се овој својој необичној послушности. Идући са њим, само извуче своју руку из његове, јер јој то веома сметаше, забуњиваше је; а она је хтела да нарочито сада буде присебна. Знала је ради чега је он води, али не хтеде да мисли унапред о томе. Само не могаше да савлада ону велику узбуђеност, не могаше да стиша узнемирено срце, које куцаше јако и брзо.
          Склонише се у гложјак и седоше. Он је погледа право у очи, а она не издржа тај поглед, већ обори очи и стаде да чупка траву око себе. Беше веома узбуђена, али јој то стање беше тако ново и тако необично, да му се она и не брањаше.
          — Стако, шта велиш ти за мене ? — поче Ђурица, за кога све ово, сва ова неочекивана срећа, беше као у сну.
          — Па... видиш сам... Зло је, не може бити горе.
          — То знам, ал’ опет... ваљада нећу ни ја до века овако.
          — Ја шта ћеш, после оних мртвих и рањених глава?
          — Ни једнога нисам мојом руком дирнуо.
          — То знам ја, али не зна закон.
          — Па шта ћу сад ?... Да живим овако докле се може, а кад дође суђени дан... умрећу кô и сваки.
          — Оно, јест... Али тај живот ?...
          — Па то те баш и питам. Можеш ли ме гледати овакога ?
          — Видиш да те гледам — одговори она осмехнувши се.
          Он јој пребаци руку преко рамена, а она се не брањаше; само још више обори главу, а у образе јој удари врела ватра.
          — Знаш шта, болан: ја без тебе не могу живети.
          Ова је реч ошину преко срца као муња; задрхта сва, па, не знајући шта би му рекла, скочи с траве, дохвати обрамицу с рубинама и затури је на раме. Ђурица се зачуди:
          — Шта је ? Куд ћеш сад ?...
          — Морам ићи. Остави ме сад, молим те!
          — Немој, болан. Што? Седи само да ти кажем.
          — Не могу, не могу! Сад ме остави, а после...
          — Па добро, брате; али хоћеш да се нађемо други пут?
          — Добро... како хоћеш. Само сад не могу...
          — О, брате — стаде Ђурица да се вајка, обрћући главу око себе, као да је што изгубио, па не може да нађе, а она се окрете и пође.
          — Па чекај, болан; не рече ми кад да се нађемо.
          — Видећемо. Чекај, молим те... остави ме мало! — одговори она збуњено и, не погледавши га више, одјури и нестаде је иза шумарака.
          А Ђурица остаде са некаквим помешаним осећањем: беше ту чуђења и страха, али беше и блаженства и среће. Па ипак, кад се мало прибра, увиде сам да је та срећа непотпуна, да је тај срећни занос помућен страшном јавом, у којој се он налазио. »Шта сам ја ?... Зликовац! крвник!... а чекам да ме она заволи... о коју се отимају толики момци... да упропастим ’наку девојку!«... То беху тешке муке, али, срећом, оне зависе од мисли човечје, а мисао се човекова мења свакога часа, као што се мења плаво небо над његовом главом: навуче се густ, непробојан покров преко бескрајна плаветнила, па ти се чини да никаква сила не може разбити и разнети оно густо прамење. Али само неколико часака, и озго засија радосно и светло небо...


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.