Горски цар/XI
XI
Станка не могаше више да мисли. Сав јој се живот стопи у једно једино, бурно и заносно осећање, коме се она предаде сва, без протеста, без покушаја да размисли о свом стању. После онаква живота у родитељском Дому, после необуздане самовоље, којом је обележавала сваки свој корак, наједаред настаде прелом: она се потчини утицају другога, али и у том потчињавању она се руководила својим начелом — самовољом.
А она се, доиста, дубоко и страсно предала своме осећању, предала му се свом силом заносне младости, разумевајући при том добро шта чини и куда иде. Она није губила из вида ниједнога тренутка, да је онај, коме се она предаје и душом и телом — оглашени зликовац, кога зацело чека, раније или доцније — куршум. Знала је, да ће и она сама, чим пође за њим, постати отпадница од куће од родитеља, од села и целога света; знала је да тога часа укопава своју младост и будућност, да је њен живот био, па прошао. И опет је нека снажна и моћна сила примамљиваше тамо, опет јој се чињаше да нигде лепше није; и саме ове прилике, које је очекиваху, изгледаху јој заносне, пуне интереса... Лакомислена и бурна младост не може да загледа дубље у живот, ни да предвиди све оно, што је може снаћи у животу...
А Ђурица се сав предао неочекиваној срећи, па и не мишљаше више о послу. Вујо га испочетка и сам шиљаше да проводи дане у његову селу, јер је опазио да то бављење утиче на Ђурицу повољно, таман онако како је он желео. Али његово проницљиво око опази промену на Ђурици, и он се стаде домишљати шта то може бити. Једнога јутра, кад Ђурица и Радован излажаху из свога ноћишта, Вујо их задржа.
— Што ви, море, не идете дању заједно, као прави хајдуци, него се завлачите сваки у своје село ?
— Па... сигурнији смо овако. Мене чувају моји сељани, њега његови — одговори Ђурица.
— Вала, мени је право, како хоће побратим. С мојом пушком сигуран сам на сваком месту — рече Радован.
— Не ваља тако. Боље идите заједно.
— На посао ћемо свакад заједно, а овако ћемо где ко хоће. Док нам је поуздано сваком своје село, дотле ћемо овако, а после већ.... видећемо — одговори Ђурица и оде журно из куће.
Вујо задржа Радована.
— Чујеш, мени се ово не свиди. Он ми се нешто много променио. Требало би видети шта он ради тамо.
— Како ћемо да видимо ?
— Иди ти неколико дана за њим, па гледај шта ради и куд иде. Само онако твојски, знаш?
— Могу, вала, залудан сам — одговори Радован и оде за Ђурицом.
Прођоше неколико дана, а Радован не опази ништа сумњиво, те већ одлучи да не иде више за Ђурицом. Вујо га нагна да оде још једаред.
Беше прошло доба малога ручка. Станка се враћа из њиве с празним судовима, па удари опет преко забрана. На истом, пређашњем месту, сачека је Ђурица. По лицу јој се могло видети да се надала овом састанку. Ђурица је одведе дубоко у забран, те у једном склонитом месту, поседаше.
— Где си, болан; полудех од муке — рече јој Ђурица, погледавши је страсно.
— Видео си да смо радили сами ових дана; па смо на њиви и ручак готовили. А данас нам враћају позајмице.
— Па ...шта велиш ?...
Она обори очи, поцрвене и стаде да дреши упрту од торбе, која лежаше уз њу. А он је гледаше пуним жудње погледом, и очекиваше одговор не дишући.
— Како ти кажеш... — прошапта она и погледа га мило, својим великим и сјајним очима.
Неко неодољиво, страсно и грозничаво осећање обузе их обоје, заиграше им млада срца, испуњена неизмерном слашћу и блаженством, задрхта им цело тело, и они сами не опазише како се нађоше једно уз друго приљубљени, загрљени, занесени... Младост ступа у своја права, не разбирајући ни за прилике, ни за последице, ни за шта на свету...
У вече Радован стиже први на ноћиште. Вујо се тек беше вратио из вароши, па сео у соби те се одмара и очекује госте на вечеру.
— Једва га укебах! — викну Радован, улазећи у собу и смејући се гласно.
— Где га нађе?
— Онде, где и нама не би било лоше, само да смо малко млађи. Ха-ха-ха... — насмеја се хајдук, сукајући густе, прогрушале брке.
— Под кецељом, је ли?
— А да ђе ће бити, мој старче, кад је тек претурио двадесету! Неће грлити пљоску, кâ ово ја и ти, но ђевојку зрелу кâ пуце.
— Ти си се, море, негде наквасио! — рече Вујо, погледавши га мало боље.
— Од муке, мој старче, није од залуднице. А, вала, да си видео, што сам ја данас гледао, не би те могла ни кола довући.
— Хајде не дроби ту, но причај шта је било.
— Кажем ти, море, шта је било. Нашло дете цуру према себи, пригрлило је кô снаша кудељу, па преде ли преде... А ја старац, кукавац, загребох низ поток да се не мучим даље, па кад ми прва пљоска паде руку, не оставих је, док беше капи у њој. Тако сам ти једва муку истерао.
— Виде ли је чија је? Где се нађоше?
— Ништа ти, брате, друго не видех, до ли оних лепих очију. И јесте позадружна, јади је убили, таман да загреје ’ваке старце, кâ што смо нас двојица.
Вујо беше задовољан. Надао се каквој неприлици, а ово му је већ обична, добро позната појава. Неки пут је и сам бивао принуђен да примамљује жене својим работницима, а овим му је бар заштеђен труд, па и расходи који су спојени са тим послом. Развесели се и он, па стаде да дира Пантовца. У неко доба стиже Ђурица. Беше весео, као ретко кад.
— Ха, здраво да си, мио обратиме! Јеси ли се уморио, бане? — узвикну Пантовац при уласку му.
Ђурица, видећи га онако весела, прихвати шалу.
— Вала, побро, па и нисам. А ти си ми се грдно намрчио!
— Како нећу, јади га убили! Гледô сам ти да нас двоје младих, ђе се љубе ка ’но голубови — осмехну се Пантовац и погледа га лукаво.
Ђурица застаде и погледа га право у очи.
— Где си био данас?
— Ја, вала, у једном забрану, више потока. Сретох једну ручконошу с празним судовима.
Ђурица плану и погледа Вуја.
— Шта је то? Јеси га ти послао да се прикрада за мном?
— Послао сам га да те нађе, па да идете на посао. Прође нам вечерас добра стотина дуката, која је могла бити наша.
Сад Ђурица, као кривац, обори очи, а Радован се осмехну вештој лажи Вујовој.
— Ко је то прошао? — запита Ђурица благо, желећи да заглади малопрешњу срџбу.
— Калауз из Паланке — одговори Вујо љутито. — Оде низ Јасеницу да лучи свиње.
— Све једно. Прошао један, наићи ће други — рече Ђурица, па наслони пушку и седе за трпезу.
После вечере, Радован, још пијанији, оде те леже, а Вујо и Ђурица осташе сами у соби. Бабу послаше да прогледа око куће, па јој рекоше да и она после тога легне.
— Шта то дроби овај ? Ја га и не слушах онако пијана — поче Вујо, смешећи се.
Ђурица се збуни, не знаде шта да каже. Једва, после дужега ћутања, промуца:
— Море ништа.... његова посла!
— Како ништа; то мора да се зна. Ја сам те узео на свој ризик, па морам да водим рачуна с ким се састајеш. Ти си још невешт, а власт је ђаво. Они знају да лисице воле кокоши, па им то мећу у замке...
— А, за то не брини. То је Маркова девојка, из поштене куће — одговори Ђурица, мењајући се у лицу.
А Вујо зину од чуда.
— Хајдуци немају никаква посла с поштеним кућама. Откуд се ти нађе с оном девојком? — запита он оштро.
Ђурица устаде нагло.
— О томе немој никад више да ме питаш. Казô сам ти ко је, па сад доста ти је... Нисам ни ја од гвожђа ! — обрте се он љутито, провуче се кроз прозорче и оде на ноћиште.
Вујо се још више зачуди, али не као мало пре.. Сад му беше загонетка решена. Видео је да ово нису оне обичне појаве, које је и сам одобравао и ишао им на руку, но је то много дубље и необичније за њега осећање, коме се само могао досећати, али га није могао појмити. »Зар и то може да буде ? — помисли он. — Пфуј, буранија!... Разбојник, а осећа. Чудновато!... Баш је поган овај човек: овамо је разбојник, а младост хоће своје!...« па љутито угаси свећу, леже и стаде да размишља о овој чудној појави.
»Па каква је то девојка?... Зацопала се у разбојника!... Ђаво нека ме зна, али ја то не разумем. Маркова је кућа заиста поштена — како он рече — а и девојка је поштена; па сад како то ?... Ха, да се нису раније знали ? — Богме ће то бити... па сад продужују старо познанство. Јест, то је. Али опет: који ђаво њу сад вуче к њему? Она зна да је разбојник, и све... па опет... Хм... женска посла — ђавоља посла! Мораћу ја отворити очи, јер ми може начинити сто чуда...« Сан га превари, и он заспа.
Изјутра, кад пођоше, Ђурица заостаде код Вуја.
— Да ми одвојиш мало од оних пара; треба да носим мајци — рече Ђурица.
Вују не би право, али одговори обичним гласом:
— Је ли доста два дуката? Баби не треба више.
— Дај ми, засад, десет.
— Хм... да ли ће бити... Ја ти нисам ни казао куд сам шта раздавао. Мало је што и остало од оних двеста...
— Каких двеста, кад је Ђорђе казао власти че тири стотине и двадесет!
— Тако они увек раде. Кад би се нашло од чега да се наплати, они кажу дупло и више.
Ђурица хтеде да плане, али се сети да ће се и сам моћи доцније послужити овим одговором, па се уздржа и запита:
— Баш увек тако раде?
— Па... готово увек — одговори Вујо, вадећи новце и дајући их Ђурици. — Ево ти десет дуката. Морамо ускоро опет на посао, јер нисам још свима нашим људима дао, а људи траже. Само из твога села траже пет кућа: Стојићи, Илија, Никола, Јово...
— Подај им свима, колико год сад можеш, јер ће ми ти људи требати. И онима у Војковцима треба послати. А чим нађеш прилику, кажи, па да идемо. И ја нешто сад разбирам. Требаће ми сад повише новаца, па ако испадне како ваља, биће добро.
— Шта, да не мислиш на Ставру?
— Јок. Довече ћемо се разговарати — рече Ђурица, па оде.
»Погреших што слагах — стаде Вујо мислити, — Сад ће он сваки плен да ми преполови, а ја му не могу ништа. Сам га научих шта треба да ради. Морам се томе домислити.«
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.
|