Gorski car/III
III
Četvrtoga dana posle ovoga Đuričina puta, rano u zoru, dojaha pred Đuričinu kućicu sreski pisar sa pandurima, kmetom, birovom i dva odbornika. Đurica se tek obuo i umio, pa počeo da oblači jelek. Konji frknuše pred kućom, a Đurica, kako beše počeo da navlači odeću, tako i ostade sa podignutom rukom, ukočen, bled, nem... Pisar skoči s konja i priđe k otvorenim vratima, na kojima stajaše preneražen Đurica.
— Dobro jutro, momče! — pozdravi ga pisar.
Đurica prekorači prag, pa stade žurno da namešta jelek, ali za nešto mu beše ruka zapela, ili se tako njemu činilo, tek on jednako savijaše ruku, mašući njome desno i levo.
Kmet ga oslovi bez pozdrava:
— Gde ti je majka?
Đuricu darnu ova kmetova osorljivost. Pođe mu srdžba uz grudi, ali se on uzdrža. U tom se začu iz kuće slabačak i promukao glas:
— Evo me, Pero, sad ću.
Odmah zatim pojavi se na vratima baba Mara, Đuričina majka. To beše malo pogurena starica, zbrčkana lica, zelenih lukavih očiju. Padaše u oči njen kukast nos i tanka, šiljasta, napred isturena bradica, koja je, dok je Mara devovala, bez sumnje, ulevala neobična i strasna osećanja seoskoj momčadiji.
Kad pređe prag, baba stade da se zdravi sa neobičnim i nemilim joj gostima, ali je kmet prekide:
— Slušaj sad, Đurica, i ti, Marija, šta će vam gospodin kazati. Valjad' poznajete gospodina Mitu?
Đurica podiže glavu i jetko se nasmeši.
— Tss... poznajemo — progovori mahnuvši glavom u levo, hoteći tim načinom da iskaže i neko čuđenje radi ove neobične posete.
— Đurđe — poče pisar, gledajući ga oštro i pravo u oči — u Trbušnici je onomad izvršena opasna krađa Jovanu Čupiću: razbijen mu je vajat i odnesene su neke stvari. Vlasti je došlo do znanja da su kod tebe, od tih stvari, dve ogrlice od talira i cvancika i neki peškiri. Hoćeš li sam da nam predaš te stvari, da ti ne preturamo celu kuću?
Đurica najpre beše oborio glavu i gledaše nekud u stranu, ali kad pisar pomenu opasnu krađu, njemu zadrhtaše usnice, a preko lica mu pređe, kao senka od oblaka, neka laka, neosetna drhtavica, neki naročiti izraz velikoga duševnoga nemira. »Uhvatiše... to je ono; sad se počinje... robija ili gora... šta će reći ča-Vujo?.. da mi je samo da prekoljem ovog kmeta zubima...« kao munje ređahu mu se misli u glavi, a desna mu ruka, ona što još ne beše jelek na njoj namešten, sama se povijaše iz ramena, i Đurici bi veoma po volji što nikako ne može odeću da namesti, te mu se desno rame i ruka jednako nalazila u poslu. Sva ova zabuna potraja samo jedan trenutak, jedan mig. Đurica napreže volju i, starajući se da izgleda što mirniji, progovori neodlučno:
— Možete sad govoriti što vi je drago... Znam ja čije je to maslo... A za to što velite, za te stvari, ja ništa ne znam.
— E onda ćemo da tražimo — reče pisar i mahnu glavom kmetu, koji s odbornicima, pandurima i birovom uđe u kuću.
Pisar sede na klupicu pred kućom, jedan pandur ostade kod Đurice i Marije, koji stajahu pred vratima.
Kmet uđe s dvojicom pandura u sobu da pregleda haljine i skrinje, a odbornici sa birovom tražahu po kući. Posle kratkoga traženja kmet iziđe napolje noseći gomilu raznih peškira, među kojima ne behu ni dva nalik jedan drugomu. Pisar izvadi iz svoga kaputa jedan nov peškir i uporedi ga s onima što kmet donese.
— Nije to — reče pisar.
— Ama vidim i ja da su svi različni. To su žene donosile babi za vračanje... Ene de!... — uzviknu kmet odjednom, izdvojivši iz one gomile jedan veliki fitiljaš, koji beše istovetan onomu, kojim se beše opasao preko pasa.
— Otkuda ovaj peškir kod tebe? — zapita on babu.
— Znaš, valjad', kad ti je Mićo ležao kraste ko ga je izvidao. Onda mi je to Stojka donela.
Pisar se gromko i slatko nasmeja, a kmet pocrvene.
— Uh, pos' joj ženski, đe me orezili!
Njemu sad beše teško da vređa ovu babu, koja mu je, kako je on tvrdo verovao, dete izlečila vradžbinom, ali ga još više obuze sramota od pisara.
— Šta ćeš, gospodin-Mito, prostota!...
— Gledaj, more, da ne naiđeš još na kakve svoje čakšire... da nije i njih tvoja domaćica donela na dar — odgovori mu pisar i zacenu se od smeja.
— E toga nema... njeno se zna: peškir ili čarape i koji groš, to joj je sve. Nisu naši doktori skupi kao vaši.
Pisar ga prekide:
— Hajde, produži posao.
— Slave ti, Đurica, nemoj da nas mučiš. Preturićemo ti svu kuću, dok ne nađemo... Kaži, brate, gde je, pa da idemo — reče kmet, probajući da omekša i odobrovolji Đuricu.
— Ja ti kaza' da ne znam, a ti sad čini što god hoćeš — odgovara Đurica odsečno, gledajući pisareva konja kako češe glavu O vrljike, za koje beše privezan.
Kmet opet uđe u kuću.
Prođe pola časa. Pisar popuši nekoliko cigara, pa ustade i obiđe svu kuću unaokolo. Iza kuće stajaše neka stara vajatina. On zaviri u nju, pa, videći da je prazna, vrati se natrag. Kad htede da se pojavi iza ćoška, on prethodno napravi značajan izraz lica, kao kad čovek nađe nešto, što je dugo tražio. S takvim izrazom pojavi se pred kućom i pogleda Đuricu, koji ne beše vičan takvoj prepredenosti, pa se izdade. Na licu mu se jasno mogla čitati misao: »Propao sam, našao je!...«
— Hej, kmete, ovamo svi! — viknu pisar.
Iziđoše svi iz kuće.
— Nema tamo ništa. Na drugom je to mestu; sad će nam sam Đurica dohvatiti — reče on smešeći se.
Đurica oborio glavu, pa, čini se, i ne diše. Spopala ga neka drhtavica, pa se samo menja u licu i ćuti kao zaliven. Majka mu, naprotiv, strelja očima i po deseti put pogleda pisara, kao da bi htela zagledati mu u dušu i videti šta misli ovoga trenutka.
— Hajde, Đurica, u vajat — viknu pisar i mahnu glavom na ostale.
Pisar uđe prvi unutra, pa se odmah obrte i uze da posmatra gde će pasti prvi pogled Đuričin; ali ovaj uđe pognute glave i gledaše neprestano u vrh svojih opanaka.
Policajac, onako od prilike, pogleda u jednu stranu krova i reče:
— Ded', Đurice, dohvati nam!
Da je on bio dobar posmatrač, mogao bi opaziti kako na Đuričinu licu sinu radostan izraz, koji je mogao značiti: »O, pa on nije našao: mogu se još spasti.« Ali on slušaše Đuričin glasan odgovor:
— Ja ne znam, gospodine, šta hoćeš od mene. Kazao sam ti jednom da ništa ne znam za te stvari, pa sad šta hoćeš još?
Činovnik planu. Iznenadi ga tolika drskost. Bio je uveren u nesumnjivi uspeh, jer je prvi put dobro opazio onu značajnu promenu na Đuričinu licu, kad se on pojavio otud iz vajata. Razmisli se malo, pa se seti da je učinio pogrešku što je pogledao u krov, kad se obratio Đurici. Naredi te iziđoše svi iz vajata, pa razgleda ceo pod, po kome beše rastureno đubre od živine i stoke. Najedared uzviknu veselo:
— Dajte motiku!
— Marija, gde je motika? — zapita kmet.
— Ne znam, bogme, da li je i doneta iz luke. Onomad je dete tamo kopalo — odgovori baba gle dajući u stranu.
Pisar od tog odgovora posta još veseliji.
— Eno motike — viknu pandur, ugledavši držalicu gde viri iz korova.
— Kopaj ovde — reče pisar odlučno i pogleda Đuricu. Razvedri mu se lice, kad vide Đuričin izgled.
Pandur stade kopati i posle nekoliko udaraca uzviknu veselo:
— Daska!
— Lakše sad — reče mu pisar — pazi da opkopaš polako.
Kad digoše malu daščicu, videše da ona poklapa neku veliku mazušku, koja beše puna čarapa i peškira, a na vrhu stajahu taliri i polutaci.
— Ene de! — uzviknu kmet, pogledav novce.
»Propao!... propao!... robija... okovi... Sad odmah okovi... jer on reče »opasna krađa«, a Vujo kaže da za to okivaju pre suda.... Gvožđe na nogama!...« — pomisli Đurica, i samo mu srce zadrhta od te pomisli.
— Otkud tebi, momče, ove stvari? — zapita policajac, dignuvši na jednom prstu duge niske starinskih novaca.
— Ne znam ja. To su mi zacelo, podmetnuli oni što me mrze kâ krvnika — odgovori Đurica, a oči mu nekako čudnovato sevnuše.
— Bog s tobom, gospodine, zar moje dete!... — poče da nariče baba. — Nemoj duše grešiti, valj'da znaš šta je dete... Pero, po Bogu si brate, ti znaš...
— Mak' se otale, babo, Dok nisi zlo prošla! — viknu kmet i izgura je iz vajata, ali ona produži i dalje naricati i prizivati za svedoke celo selo i sve svetitelje.
Za jedan mig Đuricu vezaše panduri konopcem, povadiše sve stvari iz lončine, povezaše ih dobro pa obesiše o Đuričina leđa, a ogrlice uze pisar, savi ih u maramu i metnu u džep.
Odmah zatim pođoše svi k opštinskoj sudnici. Baba Mara zatvori se u kuću i stade kukati iz svega glasa, a Đurica, pognute glave, modra, skoro pocrnela lica, iđaše pred pandurima vezan, noseći na leđima svoje beščašće. Beše toliko pretovaren ovim neočekivanim i teškim udarcima, da je već zanemeo sav, i dušom i telom. Samo mu beše jedna misao u glavi: »Da je samo da me niko ne vidi!...« I razumevajući pod tim »niko« svoje seljane, naročito mu se izdvajaše u pameti jedno lice, čije je mišljenje za njega bilo pretežnije od mišljenja cela sveta.
»Šta li će ona reći kad čuje?... Prezreće me, grdiće kao i svi drugi. Reći će: tako mu i treba!... Nazvaće me lopužom i svakojakim imenima... Eh, lud li sam što se ja o mome sad brinem? Zar nije sve jedno: zar me nije i dosad prezirala! Sve je propalo, i mladost, i oni lepi snovi o budućnosti, sve, sve!... Šta da se radi?... Da li da čekam suđenje, pa da se dotle spreme svedoci — Vujo bi sve to lepo udesio — ali šta bi pomoglo, kad su stvari kod mene nađene!... Robija! okovi!... Ili... ili šta? ono što Vujo hoće, onaj, strašni korak: pušku preko sredine, pa u goru!... Samo da me niko ne vidi. Ali ako svrate u sudnicu?...« I baš toga trenutka opazi da su udarili onim putem koji vodi pravo k sudnici.
Pred opštinskom kućom ne beše nikoga. Uđoše svi u zasedanje, gde pisar sastavi protokol o svršenom pretresu, koji potpisaše kmet i odbornici. Pisar i kmet ostadoše u zasedanju da se, poverljivo, razgovore o drugim opštinskim poslovima, a ostali, zajedno sa Đuricom, iziđoše pred sudnicu i polegaše na meku zelenu travu.
— 'Natema vas bilo, kako doznaste za ovo tako brzo? — zapita kmet ljubopitno, čim ostadoše njih dvojica sami.
— Ni ja ne znam sve, samo to: da je kapetan dobio pismo, u kome mu je dostavljeno za Đuricu; a za druge učesnike ne znamo još ništa. No sad je lako. Ovaj će prokazati ostale.
— Hm, bogme ćete imati muku sa njim. Ne znaš ga kakav je paksijan... Mučno da će on što odati.
— He — odgovori pisar — imamo mi pouzdan lek za to — i nasmeši se značajno.
Kmet razvuče vilice u širok glup osmeh i, kao da je za taj slučaj potrebno i njegovo mnjenje, odgovori:
— Ako će, ako će; to baš i ja velim. Šta tu nega, »šule-mile«, no pritegni psa, pa nek pucaju kosti... E ja...
Pisar okrete razgovor na druge stvari i, svršivši što je imao, iziđe pred sudnicu. On i panduri za časak pojahaše konje, uzeše Đuricu preda se i odoše k sreskom mestu.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|