Горски цар/III

Извор: Викизворник

◄   II XXVIII IV   ►


III
          Четвртога дана после овога Ђуричина пута, рано у зору, дојаха пред Ђуричину кућицу срески писар са пандурима, кметом, бировом и два одборника. Ђурица се тек обуо и умио, па почео да облачи јелек. Коњи фркнуше пред кућом, а Ђурица, како беше почео да навлачи одећу, тако и остаде са подигнутом руком, укочен, блед, нем... Писар скочи с коња и приђе к отвореним вратима, на којима стајаше пренеражен Ђурица.
          — Добро јутро, момче! — поздрави га писар.
          Ђурица прекорачи праг, па стаде журно да намешта јелек, али за нешто му беше рука запела, или се тако њему чинило, тек он једнако савијаше руку, машући њоме десно и лево.
          Кмет га ослови без поздрава:
          — Где ти је мајка?
          Ђурицу дарну ова кметова осорљивост. Пође му срџба уз груди, али се он уздржа. У том се зачу из куће слабачак и промукао глас:
          — Ево ме, Перо, сад ћу.
          Одмах затим појави се на вратима баба Мара, Ђуричина мајка. То беше мало погурена старица, збрчкана лица, зелених лукавих очију. Падаше у очи њен кукаст нос и танка, шиљаста, напред истурена брадица, која је, док је Мара девовала, без сумње, улевала необична и страсна осећања сеоској момчадији.
          Кад пређе праг, баба стаде да се здрави са необичним и немилим јој гостима, али је кмет прекиде:
          — Слушај сад, Ђурица, и ти, Марија, шта ће вам господин казати. Ваљад' познајете господина Миту?
          Ђурица подиже главу и јетко се насмеши.
          — Тсс... познајемо — проговори махнувши главом у лево, хотећи тим начином да искаже и неко чуђење ради ове необичне посете.
          — Ђурђе — поче писар, гледајући га оштро и право у очи — у Трбушници је ономад извршена опасна крађа Јовану Чупићу: разбијен му је вајат и однесене су неке ствари. Власти је дошло до знања да су код тебе, од тих ствари, две огрлице од талира и цванцика и неки пешкири. Хоћеш ли сам да нам предаш те ствари, да ти не претурамо целу кућу?
          Ђурица најпре беше оборио главу и гледаше некуд у страну, али кад писар помену опасну крађу, њему задрхташе уснице, а преко лица му пређе, као сенка од облака, нека лака, неосетна дрхтавица, неки нарочити израз великога душевнога немира. »Ухватише... то је оно; сад се почиње... робија или гора... шта ће рећи ча-Вујо?.. да ми је само да прекољем овог кмета зубима...« као муње ређаху му се мисли у глави, а десна му рука, она што још не беше јелек на њој намештен, сама се повијаше из рамена, и Ђурици би веома по вољи што никако не може одећу да намести, те му се десно раме и рука једнако налазила у послу. Сва ова забуна потраја само један тренутак, један миг. Ђурица напреже вољу и, старајући се да изгледа што мирнији, проговори неодлучно:
          — Можете сад говорити што ви је драго... Знам ја чије је то масло... А за то што велите, за те ствари, ја ништа не знам.
          — Е онда ћемо да тражимо — рече писар и махну главом кмету, који с одборницима, пандурима и бировом уђе у кућу.
          Писар седе на клупицу пред кућом, један пандур остаде код Ђурице и Марије, који стајаху пред вратима.
          Кмет уђе с двојицом пандура у собу да прегледа хаљине и скриње, а одборници са бировом тражаху по кући. После краткога тражења кмет изиђе напоље носећи гомилу разних пешкира, међу којима не беху ни два налик један другому. Писар извади из свога капута један нов пешкир и упореди га с онима што кмет донесе.
          — Није то — рече писар.
          — Ама видим и ја да су сви различни. То су жене доносиле баби за врачање... Ене де!... — узвикну кмет одједном, издвојивши из оне гомиле један велики фитиљаш, који беше истоветан оному, којим се беше опасао преко паса.
          — Откуда овај пешкир код тебе? — запита он бабу.
          — Знаш, ваљад', кад ти је Мићо лежао красте ко га је извидао. Онда ми је то Стојка донела.
          Писар се громко и слатко насмеја, а кмет поцрвене.
          — Ух, пос' јој женски, ђе ме орезили!
          Њему сад беше тешко да вређа ову бабу, која му је, како је он тврдо веровао, дете излечила враџбином, али га још више обузе срамота од писара.
          — Шта ћеш, господин-Мито, простота!...
          — Гледај, море, да не наиђеш још на какве своје чакшире... да није и њих твоја домаћица донела на дар — одговори му писар и зацену се од смеја.
          — Е тога нема... њено се зна: пешкир или чарапе и који грош, то јој је све. Нису наши доктори скупи као ваши.
          Писар га прекиде:
          — Хајде, продужи посао.
          — Славе ти, Ђурица, немој да нас мучиш. Претурићемо ти сву кућу, док не нађемо... Кажи, брате, где је, па да идемо — рече кмет, пробајући да омекша и одобровољи Ђурицу.
          — Ја ти каза' да не знам, а ти сад чини што год хоћеш — одговара Ђурица одсечно, гледајући писарева коња како чеше главу О врљике, за које беше привезан.
          Кмет опет уђе у кућу.
          Прође пола часа. Писар попуши неколико цигара, па устаде и обиђе сву кућу унаоколо. Иза куће стајаше нека стара вајатина. Он завири у њу, па, видећи да је празна, врати се натраг. Кад хтеде да се појави иза ћошка, он претходно направи значајан израз лица, као кад човек нађе нешто, што је дуго тражио. С таквим изразом појави се пред кућом и погледа Ђурицу, који не беше вичан таквој препредености, па се издаде. На лицу му се јасно могла читати мисао: »Пропао сам, нашао је!...« 
          — Хеј, кмете, овамо сви! — викну писар.
          Изиђоше сви из куће.
          — Нема тамо ништа. На другом је то месту; сад ће нам сам Ђурица дохватити — рече он смешећи се.
          Ђурица оборио главу, па, чини се, и не дише. Спопала га нека дрхтавица, па се само мења у лицу и ћути као заливен. Мајка му, напротив, стреља очима и по десети пут погледа писара, као да би хтела загледати му у душу и видети шта мисли овога тренутка.
          — Хајде, Ђурица, у вајат — викну писар и махну главом на остале.
          Писар уђе први унутра, па се одмах обрте и узе да посматра где ће пасти први поглед Ђуричин; али овај уђе погнуте главе и гледаше непрестано у врх својих опанака.
          Полицајац, онако од прилике, погледа у једну страну крова и рече:
          — Дед', Ђурице, дохвати нам!
          Да је он био добар посматрач, могао би опазити како на Ђуричину лицу сину радостан израз, који је могао значити: »О, па он није нашао: могу се још спасти.« Али он слушаше Ђуричин гласан одговор:
          — Ја не знам, господине, шта хоћеш од мене. Казао сам ти једном да ништа не знам за те ствари, па сад шта хоћеш још?
          Чиновник плану. Изненади га толика дрскост. Био је уверен у несумњиви успех, јер је први пут добро опазио ону значајну промену на Ђуричину лицу, кад се он појавио отуд из вајата. Размисли се мало, па се сети да је учинио погрешку што је погледао у кров, кад се обратио Ђурици. Нареди те изиђоше сви из вајата, па разгледа цео под, по коме беше растурено ђубре од живине и стоке. Наједаред узвикну весело:
          — Дајте мотику!
          — Марија, где је мотика? — запита кмет.
          — Не знам, богме, да ли је и донета из луке. Ономад је дете тамо копало — одговори баба гле дајући у страну.
          Писар од тог одговора поста још веселији.
          — Ено мотике — викну пандур, угледавши држалицу где вири из корова.
          — Копај овде — рече писар одлучно и погледа Ђурицу. Разведри му се лице, кад виде Ђуричин изглед.
          Пандур стаде копати и после неколико удараца узвикну весело:
          — Даска!
          — Лакше сад — рече му писар — пази да опкопаш полако.
          Кад дигоше малу дашчицу, видеше да она поклапа неку велику мазушку, која беше пуна чарапа и пешкира, а на врху стајаху талири и полутаци.
          — Ене де! — узвикну кмет, погледав новце.
          »Пропао!... пропао!... робија... окови... Сад одмах окови... јер он рече »опасна крађа«, а Вујо каже да за то окивају пре суда.... Гвожђе на ногама!...« — помисли Ђурица, и само му срце задрхта од те помисли.
          — Откуд теби, момче, ове ствари? — запита полицајац, дигнувши на једном прсту дуге ниске старинских новаца.
          — Не знам ја. То су ми зацело, подметнули они што ме мрзе кâ крвника — одговори Ђурица, а очи му некако чудновато севнуше.
          — Бог с тобом, господине, зар моје дете!... — поче да нариче баба. — Немој душе грешити, ваљ'да знаш шта је дете... Перо, по Богу си брате, ти знаш...
          — Мак' се отале, бабо, Док ниси зло прошла! — викну кмет и изгура је из вајата, али она продужи и даље нарицати и призивати за сведоке цело село и све светитеље.
          За један миг Ђурицу везаше пандури конопцем, повадише све ствари из лончине, повезаше их добро па обесише о Ђуричина леђа, а огрлице узе писар, сави их у мараму и метну у џеп.
          Одмах затим пођоше сви к општинској судници. Баба Мара затвори се у кућу и стаде кукати из свега гласа, а Ђурица, погнуте главе, модра, скоро поцрнела лица, иђаше пред пандурима везан, носећи на леђима своје бешчашће. Беше толико претоварен овим неочекиваним и тешким ударцима, да је већ занемео сав, и душом и телом. Само му беше једна мисао у глави: »Да је само да ме нико не види!...« И разумевајући под тим »нико« своје сељане, нарочито му се издвајаше у памети једно лице, чије је мишљење за њега било претежније од мишљења цела света.
          »Шта ли ће она рећи кад чује?... Презреће ме, грдиће као и сви други. Рећи ће: тако му и треба!... Назваће ме лопужом и свакојаким именима... Ех, луд ли сам што се ја о моме сад бринем? Зар није све једно: зар ме није и досад презирала! Све је пропало, и младост, и они лепи снови о будућности, све, све!... Шта да се ради?... Да ли да чекам суђење, па да се дотле спреме сведоци — Вујо би све то лепо удесио — али шта би помогло, кад су ствари код мене нађене!... Робија! окови!... Или... или шта? оно што Вујо хоће, онај, страшни корак: пушку преко средине, па у гору!... Само да ме нико не види. Али ако сврате у судницу?...« И баш тога тренутка опази да су ударили оним путем који води право к судници.
          Пред општинском кућом не беше никога. Уђоше сви у заседање, где писар састави протокол о свршеном претресу, који потписаше кмет и одборници. Писар и кмет остадоше у заседању да се, поверљиво, разговоре о другим општинским пословима, а остали, заједно са Ђурицом, изиђоше пред судницу и полегаше на меку зелену траву.
          — 'Натема вас било, како дознасте за ово тако брзо? — запита кмет љубопитно, чим остадоше њих двојица сами.
          — Ни ја не знам све, само то: да је капетан добио писмо, у коме му је достављено за Ђурицу; а за друге учеснике не знамо још ништа. Но сад је лако. Овај ће проказати остале.
          — Хм, богме ћете имати муку са њим. Не знаш га какав је паксијан... Мучно да ће он што одати.
          — Хе — одговори писар — имамо ми поуздан лек за то — и насмеши се значајно.
          Кмет развуче вилице у широк глуп осмех и, као да је за тај случај потребно и његово мњење, одговори:
          — Ако ће, ако ће; то баш и ја велим. Шта ту нега, »шуле-миле«, но притегни пса, па нек пуцају кости... Е ја...
          Писар окрете разговор на друге ствари и, свршивши што је имао, изиђе пред судницу. Он и пандури за часак појахаше коње, узеше Ђурицу преда се и одоше к среском месту.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.