Vladislav/9

DEJSTVO DRUGO

POZORJE PRVO

POZORJE PRVO

(Soba kod Vladimira).

Vladimir i Kosara.

VLADIMIR (na jednom stolu piše, stane i zamisli se, na jedanput baci pero): Kako je teško za vladatelja, kad sreću svojih podanika traži! Srce mekano, pravica pak stroga. Ako strogost umekšava, svetinju vređa; ako strogo postupa, granicu prelazi; nije zemlje otac, kao što ga laskanje zove. Je li blag, nepravednim ga viču; je li pravedan, surovim ga nazivaju.
KOSARA: Ti si nespokojan, kralju.
VLADIMIR: Kosaro moja, teška je kruna na carskoj glavi. Pritiskuju ga misli do krajnosti, i očajnost ga napada, da ne može svakoj dužnosti da udovolji. Car valja da ima oko, da čitavu državu nadvidi, valja da ima uši, da sve čuje, i opet mora da zatvori oči i uši, kad pravica svoje čini. I car je, Kosaro moja, čovek; ako ga i zlatna kruna kiti, opet ostaje čovek, slabostma kao i ostali podložan. Laskatelji tisućama stoje, golicaju mu uši najprijatnijim stvarima, svaki mu predmet s jedne samo uglađene strane pokazuju, varaju ga ime svoje onde stavljati, gde po svome srcu jamačno ne bi postavljao, i pod njegovim štitom otrovane mreže pletu, u kojoj mnoga duša bez krivice cvili.
KOSARA: Tebe strani kao hrabroga cara počituju, podanici te kao oca i dobrotvora ljube, svi ti se dive, i retke tvoje dare do zvezda uznose.
VLADIMIR: A koliko ih ima, koji to ne čine, koji ne vide ona svetila, koja mi prijatelji i laskatelji svaki dan pred oči stavljaju. Uzmi, Kosaro moja, proste haljine, pođi neznano po mojoj državi, čućeš za tvog Vladimira takve nedostatke o kojima ni pomislila nisi. O srećnijeg stanja, gde čovek u kolebi živeći, s malim zadovoljan, mirno i spokojno dne provodi! Dužnosti su malene, i on ih voljno i rado izvršuje. hajde, ljubo, hajde u kolebu, triput ćemo srećniji postati. U kolebi tek cveta sreća.
KOSARA: O kralju, zar kći velikog Samuila u kolebi da živi, ona u mraku da živi, koje su oči na svetlost naučene?
VLADIMIR: Prevarili su te, ljubo; jaka svetlost vid oslabljava. Onaj venac carski pun je bodlja i opora čička, ona bagrjanica nije ništa, nego ruža trnjem briga isprekrštana; zlatni ovi lanci okovi su teški zarobljenom kralju, i čine ga manjim od najuđeg svoga podanika. Vezan je, moja Kosaro, kralj, vezan očima svojih ljudi. Svaka njegova reč živo se beleži u srcu, u umu, koji ga okružuju, raznosi se po daljnim krajevma: kralj je ovo kazao, kralj je ovo učinio. Tu slobode nema. Ne mogu ni čuvstvima mojima prirodni polet da dopustim, da te vernom ljubom nazovem. Svi ljudi slobodno svojoj volji sleduju, hode u ponoći kao polak dana, uživaju prirodu po nagonu čuvstva, svoji su, svoji gospodari, samo mene, kao večito osuđenog roba okružuje četa oružanih pratilaca; nisam svoj, nisam od mene gospodar. Pod ovom sjajnošću ja sam sluga, ljubo, sviju mojih podanika.
KOSARA: Lepo je sreći svojih ljudi služiti.
VLADIMIR: Al' je gorka tuga svoju dužnost ne moći ispuniti. Velika je zemlja, razne su potrebe. I večita istina nije svakom ugodna. U jedno vreme ište jedan kišu, kad drugi sunca zahteva; srdi se na vetar ovaj, kad onaj s molitvama vetar prosi. Nema zadovoljstva, nema sumnje u teškom kraljevanju. O, hajde u kolebu, ljubo, u kolebi ću svoj, u kolebi tek tvoj biti!
KOSARA: Vladimire!
VLADIMIR: I u tamnici oca tvoga, kao sužan rob, okovan, bio sam ti srećniji. Preletao sam mislima slobodno po celoj podsunčanoj zemlji, penjao se parno do prestola večnosti, vraćao se utešen u varljivog sveta kolo i zadovoljno vreme provodio s pobraćenim paukom. Jedna tuga, da zemlja moja tuđeg kralja teške okove nosi, ogorčavaše mi život. Sad mi je želja ispunjena. Moja zemlja nije robkinja strane naduvene vlasti, lepi zakoni među mojim podanicima druževni savez prave. Srbinu sam dosta Srbin živio, pusti me, da i meni malo poživim.
KOSARA: O nebo, ono mu je teško što mnogi sa ubistvom drugoga traže.
VLADIMIR: Skudouman je čovek, Kosaro, ne poznaje evoju prirodu. Koliko bi više sreća cvetala, kad bi svaki sebe poznavao. Ali strasti čoveka nose kao vetrom podignuti vihor, dižu ga više njegovih sila, dok se umoren i zanesen u večitu propast ne prisvali.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.