Владислав/9

ДЕЈСТВО ДРУГО

ПОЗОРЈЕ ПРВО

ПОЗОРЈЕ ПРВО

(Соба код Владимира).

Владимир и Косара.

ВЛАДИМИР (на једном столу пише, стане и замисли се, на једанпут баци перо): Како је тешко за владатеља, кад срећу својих поданика тражи! Срце мекано, правица пак строга. Ако строгост умекшава, светињу вређа; ако строго поступа, границу прелази; није земље отац, као што га ласкање зове. Је ли благ, неправедним га вичу; је ли праведан, суровим га називају.
КОСАРА: Ти си неспокојан, краљу.
ВЛАДИМИР: Косаро моја, тешка је круна на царској глави. Притискују га мисли до крајности, и очајност га напада, да не може свакој дужности да удовољи. Цар ваља да има око, да читаву државу надвиди, ваља да има уши, да све чује, и опет мора да затвори очи и уши, кад правица своје чини. И цар је, Косаро моја, човек; ако га и златна круна кити, опет остаје човек, слабостма као и остали подложан. Ласкатељи тисућама стоје, голицају му уши најпријатнијим стварима, сваки му предмет с једне само углађене стране показују, варају га име своје онде стављати, где по своме срцу јамачно не би постављао, и под његовим штитом отроване мреже плету, у којој многа душа без кривице цвили.
КОСАРА: Тебе страни као храброга цара почитују, поданици те као оца и добротвора љубе, сви ти се диве, и ретке твоје даре до звезда узносе.
ВЛАДИМИР: А колико их има, који то не чине, који не виде она светила, која ми пријатељи и ласкатељи сваки дан пред очи стављају. Узми, Косаро моја, просте хаљине, пођи незнано по мојој држави, чућеш за твог Владимира такве недостатке о којима ни помислила ниси. О срећнијег стања, где човек у колеби живећи, с малим задовољан, мирно и спокојно дне проводи! Дужности су малене, и он их вољно и радо извршује. хајде, љубо, хајде у колебу, трипут ћемо срећнији постати. У колеби тек цвета срећа.
КОСАРА: О краљу, зар кћи великог Самуила у колеби да живи, она у мраку да живи, које су очи на светлост научене?
ВЛАДИМИР: Преварили су те, љубо; јака светлост вид ослабљава. Онај венац царски пун је бодља и опора чичка, она багрјаница није ништа, него ружа трњем брига испрекрштана; златни ови ланци окови су тешки заробљеном краљу, и чине га мањим од најуђег свога поданика. Везан је, моја Косаро, краљ, везан очима својих људи. Свака његова реч живо се бележи у срцу, у уму, који га окружују, разноси се по даљним крајевма: краљ је ово казао, краљ је ово учинио. Ту слободе нема. Не могу ни чувствима мојима природни полет да допустим, да те верном љубом назовем. Сви људи слободно својој вољи следују, ходе у поноћи као полак дана, уживају природу по нагону чувства, своји су, своји господари, само мене, као вечито осуђеног роба окружује чета оружаних пратилаца; нисам свој, нисам од мене господар. Под овом сјајношћу ја сам слуга, љубо, свију мојих поданика.
КОСАРА: Лепо је срећи својих људи служити.
ВЛАДИМИР: Ал' је горка туга своју дужност не моћи испунити. Велика је земља, разне су потребе. И вечита истина није сваком угодна. У једно време иште један кишу, кад други сунца захтева; срди се на ветар овај, кад онај с молитвама ветар проси. Нема задовољства, нема сумње у тешком краљевању. О, хајде у колебу, љубо, у колеби ћу свој, у колеби тек твој бити!
КОСАРА: Владимире!
ВЛАДИМИР: И у тамници оца твога, као сужан роб, окован, био сам ти срећнији. Прелетао сам мислима слободно по целој подсунчаној земљи, пењао се парно до престола вечности, враћао се утешен у варљивог света коло и задовољно време проводио с побраћеним пауком. Једна туга, да земља моја туђег краља тешке окове носи, огорчаваше ми живот. Сад ми је жеља испуњена. Моја земља није робкиња стране надувене власти, лепи закони међу мојим поданицима дружевни савез праве. Србину сам доста Србин живио, пусти ме, да и мени мало поживим.
КОСАРА: О небо, оно му је тешко што многи са убиством другога траже.
ВЛАДИМИР: Скудоуман је човек, Косаро, не познаје евоју природу. Колико би више срећа цветала, кад би сваки себе познавао. Али страсти човека носе као ветром подигнути вихор, дижу га више његових сила, док се уморен и занесен у вечиту пропаст не присвали.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.