Vladislav/18
| ◄ ПОЗОРЈЕ ДРУГО | POZORJE TREĆE | ПОЗОРЈЕ ЧЕТВРТО ► |
POZORJE TREĆE
David, pređašnji.
VLADISLAV:Vladislav. Veseli se, Davide, zmija je uhvaćena; za malo, pa će Srbija naša biti.
DAVID: Je l' Kosara s' izvolila?
VLADISLAV: Ne pitaj, već kupi vojsku da Srbiju damo potčiniti. Kako je pištalo žensko maloumije pod udarom muškog razuma? Ali, ah, daleko me revnost zavela. Obećao sam, Davide, od čega sav strepim, obećao sam zakletvu u crkvi položiti, obećao sam krst i sveto jevangelije kao znak vere poslati, Vladimiru ništa biti neće.
DAVID: Velika namera i sredstva zahteva velika.
VLADISLAV: Strašim se, Davide, od onog velikog Sudije. Pred svakim mogu srce ukriti, ali onaj vidi i najmanju čerticu. Bojim se svakoga koji mi za tajnu zna.
DAVID: Detinjske misli!
VLADISLAV: O, ja sam ti u zločinstvu još dete. Još me svašta uznemirava, strepim pred svakim šuškom, i zidovi kanda mi viču: Ubico Vladislave! Oči moje jedva se smeju s drugima sastajati, svaki nevini poziv poražava me čisto zemlji.
DAVID: I viče: Kosara te čeka.
VLADISLAV (uplašeno): Kosara? — Da, Kosara, Kosara. Na stranu vi bodljive misli; kad dovršim što sam naumio, onda me ukoravajte. Sad bež'te, bež'te, puštajte, nek' se otrov po mojoj sovesti rasprostire. (S Davidom ode).
|