Владислав/19

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ДЕЈСТВО ТРЕЋЕ
◄   ПОЗОРЈЕ ТРЕЋЕ ПОЗОРЈЕ ЧЕТВРТО ПОЗОРЈЕ ПЕТО   ►

ПОЗОРЈЕ ЧЕТВРТО

(Тамница, ноћ)

Ивица (сам).



Сутра дакле, сутра да светиња правде просија, да се крв Радомирова освети над невиним човеком, како ће бесни вук распуђено стадо лакше раздирати моћи. Кад крв моја на бојном пољу за отечество није могла протећи, нек' протече на губишту, с везаним наопако рукама. — Никакве слабости, Ивица! Увек си јунак био, буди и напоследак, да ти рана смрт витешки живот не помрачи. Не цвета на овом свету босиље среће, онде, где Владислав убитачном својом паром воздух трује, јер онде нема шчастија. Несрећни Владиславе, кад би те моја крв Радомиром земљи учинити могла, трипут би радије на смрт поитио. Али Радомира неће више мати одојити. Радомир је један био, за кога бих хиљаду живота, да имам, жертвовао; и — овог краља убица да у спомену народа останем, о, то боле, већма боле, него удар смртоносног мача. Шта ме задржава невиност моју пред светом осведочити? Моја је смрт известна, јер то спокојство Владислава захтева. На губишту нека чује са трепетом народ ко је Радомира убио; нека чује моја Смиљка да Ивица невин са света полази. Како ће јој лакше бити смрт и моју и оца свога сносити! О, где си блага, добра, незлобна душо г врла кћери врлог родитеља, где си, да ти само једну реч, да ти последњи пут с Богом остај рекнем. Сутра ћеш ме на губишту, у рукама мрског губитеља видети, хиљада очију управиће поглед свој на нас двоје; ништа ти на само казати не могу, никакови спомен верне моје љубови теби оставити. С Богом добра, лепа душо, из дубине ове не чујеш гласа мога, мртвачки попац око тебе тужи, прими њега место гласа Ивичиног. (Чује се лупа на вратима). Шта раздваја браву у овој поноћној тишини? Боји л' се Владислав мене јавно погубити? О, то жалостно бедан са овог света полазим.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 163 године.