Večiti mladoženja/XXV
Prohujaše nekoliko godina.
Šamika sve stariji, ali ćud ne menja. Sad drže Šamiku za čoveka srećne ruke. Sve kuće njega prisvajaju. Gde on dođe u kuću, tu se devojke brzo udaju. Šamika je opkoljen od devojaka.
— Uzmite mene, mene, uzmite mene, — sve klikću.
A Šamika, kao stari rabotnik, svoj stari posao tera. Je li kakav bal kod njega, ili u kavani, svud je on omladini na ruci. Nema više Čamče. Nova vremena, nov naraštaj. On u novome naraštaju zadosta čini. Kada je bal, ma vancage padale, ide u Peštu i damama sve nužno kupuje. Ako kojoj trebaju rukavice, da mu dva cvancika. On kupi za četiri cvancika par. Sve ga hvale kako zna dobro. Bukete sveže zimi, pa s njima na fijakeru na bal, to je njemu mila zabava. Kod krojača čeka po tri sata, dok haljine nisu gotove, i to sve savesno izređuje; isplati i račun. Ne jedna frajla čeka za haljine; napolju pada sneg, ona čeka poluobučena, čeka Šamiku, ali Šamika ne sme faliti; mada je bal započeo, on je za po sata tu.
I kad je na balu sve gotovo, Šamika kao trijumfator dođe, — venі, vіdі, vіcі, — svi mu se klanjaju. Doneo je i dosta bonbona, šećerleme. Svi se Šamiki klanjaju.
Pa kako živi Šamika? Na balu pojede jedno dva jela, koju čašu vina. Kad je sam kod kuće, na podne dva tri jela, na veče jedno jelo, parče sira ili ma šta, čašu dve vina.
Nikad niko Šamiku pijana nije video. Nikad Šamika gadno psovao nije.
Kod njega je bila psovka „gumilasti” i „šmafu”.
Zimi, leti, kojoj je šta trebalo, ide u Peštu pa donosi. Omatorio je, ali kad iziđe iz kuće, lepo obučen, kao iz kutije. Nijedan prosijak nije prošao pokraj njega, da mu nije što udelio. Ocu, materi, sestrama podigao je lep spomenik. Plaća stražare koji čuvaju grobove njegovih najmilijih, roditelja, sestara i Juce. On kod sebe nosi u medaljonu Jucinu kosu. Pepeo njegovih uspomena u srebrnoj kutiji kod njega na stolu je noću. Kad ne može da spava, uzme kutije, pa ih ljubi. To niko ne vidi, niti on želi da ko vidi, jer samo on oseća bólju.
Ali on se jedared za dame žrtvovao; kako je živeo, tako će umreti. Čitao je novine, „Theaterzeіtung”, „Damenzeіtung”, drugo ništa. Corpus jurіs, to tek po imenu poznaje! A što da ga poznaje?
Onda ne bi bio „galantom”.
Kad su ga pitali zašto on ne fiškališe, odgovorio im je: „Ja u mom životu nikad nisam prodao nijedan jastuk, a kamoli kuću i zemlju.” I tako je Šamika živeo, samo da ženske usreći; ne jednu, dve, nego sve. I u društvu pred njim niko nije smeo ženske ogovarati. Ako se ko usudio, odmah mu je rekao: „Ruku ia srce! Jesi l’ ti grešan?” I Šamiku su tu njegovi prijatelji potpomagali. Doista, Šamika je pravi mučenik.
Kad mu vremena dostaje, ode Sokolovićevima, čiji sin je već oženjen, pa onda Sviraku i Polačeku. Kod Sviraka, osobito kad je i gospođa Matilda tu, najbolje se zanima. Gospođa Lujza bocka ga, da je nju napustio, i da je ova znala da je on tako neodvažan, ona bi njega ukrala. Gospođa Matilda isto potvrđuje i kaže mu bolje da je ženskom rođen. Pa onda počnu ga obadve grliti, pa se smeju.
— No vi ste, Herr von Kіrić, večiti mladoženja, ewіger Jud.
— „Gumilasti”, ni vi niste više „kabinetsštik”.
Tako živi Šamika.
Mnogi bi pomislili da je Šamika nesrećan čovek. Nije tako. Šamika je sa sobom sasvim zadovoljan.
Međutim, Pera se sasvim upropastio. Nema više nijednog konja, nijedne guske, nijednog pileta. Sad tek vidi da je usamljen. Nema više oca, nema matere. Izvor je već iscrpljen. I već je Pera starac. Nema više stare živahnosti, nema fantazije. Ozbiljno lice, izgleda i on već kao filozof. Dug život, — velika škola.
— Sad — veli Pera — da mi je otac živ, ljubio bi mu ruke, molio bi’ da mi oprosti.
I tako je Pera sasvim propao ima pet godina, a otkako se pokajao — pet godina. Pod starost je došao k sebi. Kad već ništa nije imao, predao je upravu svog kućevnog dobra — što ga nema — svojoj gazdarici. I dobra gazdarica iz ničega stvori sve. Patnjom poučena, svojim trudom lebac zaslužuje, a Pera, tim postiđen, kao starac radi. Dođe do malog dućanca, životari, i koje god dete dođe u dućan, poučava ga na dobro.
I taj čovek je hteo oca obesiti!