Večiti mladoženja/XIX

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

XIX
◄   XVIII XXVI XX   ►

Šamika je neveseo. On je izgubio milo i drago, ali uspomena mu je ostala. Otišao je u Peštu, pa je kod frizera od Lujzine kose dao isplesti venac i u sredi pismena: „Lj.” „V.” „N.” — „Ljubav”, „Vera”, „Nadežda”, pa taj venac posle metnuo u zlatan medaljon. I taj medaljon će Šamika uvek u džepu kod srca nositi. Moli oca da mu dâ za neko vreme za ženidbu mira.

Prolaze dani i meseci, a Šamika jednako preživa staru ljubav. Gospodar Sofra se opet bacio u brigu: šta će biti ako se, naposletku, i ne oženi? Šamika vrlo dobro zna da se treba ženiti. Treba se ženiti za sebe, mora se ženiti za oca. Posle nekog vremena, kad mu se bólja malo utaložila, drži da je vreme opet ženidbu započeti. Uzeo je na oko svoje varoške frajle. Počne u jednu, u drugu kuću odlaziti. Svud ga dragovoljno primaju. Upočetku ga malo peckaju, prebacuju Lujzu, ali mu je opet sve oprošteno. Ne škodi mu; štaviše, može se dičiti. Ali kod tolikih na izbor, ne zna kojoj će pre.

Zapodene na jednom mestu, na drugom, na trećem i tako dalje; svud je rad zadosta učiniti. Boji se da se gde ne zameri. Šamika je tek „galantom”, ništa drugo. Frajle sve zbunjene: jedna drži da je Šamika već njen, druga tako isto, pa i treća, pa tako dalje. Kad se jedna s drugom sastane otkrivaju tajne, pa se ispovedi jedna da voli Šamiku i Šamika nju, a druga to isto kaže, pa tako uhvaćene posle smeju se. A nije, nije ništa ustvari, — komedija. Šamika je bio zadovoljan kad su dame o njemu lepo govorile; on je u tom uživao. I što je čudno, kod kuće ga uvek misao o ženidbi mori, a kad dađe među frajle, on u toj konkurenciji zaboravi na ženidbu, pa s njima „štrika“, „hekluje” i pripoveda kako je bila ova ili ona u crkvi obučena. Kod njega je bila ljubav neki „Sport”, spoljašnji formalitet, a ženidba iz konvenijencije, nužno zlo. Upočetku su mu to zamerali, štaviše i ogovarali su ga, da je nepostojan; ali kad ga poznaše, nisu mu mnogo zamerale, nije nijednoj škodio. Njegova ženidba postala je šuplja tema; niko za nju ne daje ništa. Kada je otac primetio da odlazi u kuće gde su devojke na udaju, drži da je vreme da ga oslovi. Prvom prilikom, zapita ga.

— No, Šamika, hoće l’ biti jedared što? Čujem kud odlaziš, pa ’de uzmi ma koju, koja ti se dopada.

— Ovde, otac, teško će što biti.

— Zašto?

— Znaš, svud sam dobro primljen; ako uzmem jednu, zameriću se jednoj, ako drugu, drugoj, samo bi’ neprijatelja stekao. Badava, neću nigde da se zameram.

— Pa šta ti je stalo do zamerke? Ta zar ne znaš da svakog đuvegiju ogovaraju? Ako si pri sebi, sinko, šta govoriš?

— Ostavite to, otac, na mene. Oženiću se, al’ sa strane.

— Ta ma otkud, samo se ženi jedared. Ta da mi nije žao za pokojnom materom, kuće radi sâm bi’ se ženio. Ta na koga će sve to ostati? De, svrši jedared!

— Druge nedelje idem na put; imam već jednu zabeleženu.

— Pa idi jedared!

Druge nedelje spremi se Šamika, pa će da otputuje. Imao je i sam nešto novaca, i još mu je otac dao dve hiljade forinti. Ode opet u Košicu. No ovde se sve njegove poznate poudavale. Badava, svet se svaki dan menja. Menja se i Šamika, ali sam na sebi ni primećava. Stari poznati zaradovaše se njegovom dolasku, i na ruku su mu išli, kad su čuli da se tiče ženidbe.

No velika je razlika između sada i onda, kada je Šamika u Košici jurista bio. Onda je mogao koja mu se dopala na krilima vatrenim odneti. Ali sada ne. Sad ispitivaju koliko Šamika miraza ište, koliko ima njegov otac, šta će mu dati. Šamika se misli: to nije ljubav, to je trgovina. Za takvog „galantoma” strašan udarac, uvreda. Odmah okrene Košici leđa. Sad ode u Đur. Gde god se pojavi, svud dobar utisak učini. Nema jedne koja ne bi za njega pošla. U društvu izvrstan igrač, na gitaru „virtuoz”, lepo svira u flautu, lepa figura, govori talijanski, ponašanje elegantno. Kome neće u oči pasti?

No roditelji ispituju, pogađaju se. Ne ide mu u račun. Jedna lepa, mlada udovica, pa bogata, gotovo da poludi za njim. Ne dopada mu se što je lako pobedu dobio. U Šamike je jedna crta romantike; hoće da opsedne žensku kao jak grad, da se muči, da je zasluži. Neće jeftine pobede. I tu se zadovolji s time što ga sve hoće. Okrene leđa, pa otputuje. Badava, Šamika je samo „galantom”. Bludi kao trubadur tamoamo, traži dame, peva, svira o ljubavi, i zadovolji se sa jednim „buketom” i krinom kose. Za bukete i kose imao je srebrne kutije, i kad se već buket u prah pretvorio, i to je poštovao; u njemu su sve ljubavi njegove izmešane.

Bludeo je tako godinu dana, sve na jednu formu. Vratio se kući, a nijednu nije isprosio.

Otac već izgubi svu nadu.

— Šta je, sinko? Još nisi ništ’ svršio? Bogalji se oženiše, a ti takav momak. Il’ zar za tebe nigdi na svetu nema ženske? Teško meni, teško mojoj staroj glavi! Još jedared zaklinjem te senom matere, oženi se jedared!

— Hoću. Vidite, otac, na strani se ne mogu oženiti; devojaka dosta, sve hoće za mene, al’ nji’ovi ocevi odma’ pitaju šta imam, šta ti imaš, hoće da dođu ovamo da ispituju.

— Pa nek’ dođu, nek’ vide. Fala bogu, nisam bankrot.

— Za mene je to uvreda. No dajem ti reč, da ću se oženiti ovde u varoši.

— Bog iz tebe govorio!

Čulo se da se Šamika vratio i da nije nikoju isprosio. Sve devojke smeju se. Već su ga i spevale.

„Svi se momci oženiše,

Šamika osta sam.”

Šamika opet pravi posete, pripoveda svud gde je bio i šta je radio, i to sve iskreno. Frajle imaju sad dosta s njime zabave. Opet počinje oko njih bajati. Već se misli da će koju upecati, ili koja njega. Ali uvek se nađu kakve nezgode.

Sirota Katica usamljeno živi, uređuje svoju baštu, poliva svoje cveće, uči siromašnu žensku decu. Gorka je njena sudba. Kad je još bila mlada, kao majski cvet, zavole je jedan mladić, doktor svršen. Fini, izobražen mladić. Zaprosi je u oca. Katica hoće da pođe, otac se zateže, kaže da je mlada, neka počeka još godinu dana. To je bio samo izgovor; gospodar Sofra je hteo Katicu za trgovca udati, koji ima svoje, kao što gospodar Sofra veli, „sostojanije”, tojest imetka. Doktor nije ništa imao osim diplome. Pre nego što će se navršiti godina, umre doktor u tifusu, a Katica neće se nikad udati. No Katica je od nekog vremena slaba u zdravlju, sve vene, dok nije uvela. Katica se suši, vidi da neće dugo, a u kući, na ovom svetu nema za nju radosti; gotova je polaziti na onaj tajanstveni svet, o kome još niko ne zna ništa, u nadi da će se možda . . . sa svojim sastati. Njoj je ovaj svet tamnica. Smrt je iz te tamnice izbavila. Katica je umrla. Tuga je ubila. Ukopali su je, po njenoj želji, do njene matere. Zahvalna deca plačući su je do groba dopratila.

Veliki udar za Sofronija Kirića. Pokojna Katica, doduše, nije bila gazdarica po tiparu gospodara Sofre, da ide u dućan, da u mehani služi, ali kući nije škodila, nego služila joj na diku. Svaki stranac, koji je za nju čuo i ovud proputovao, išao je posetiti i videti to divno stvorenje. Sirota Katica umrla je neudata: ona je bila kao cvet u pustinji koji je neotkinut uneo.

I Šamiki je vrlo žao; veoma je poštovao. Sad je opet ženidba za godinu dana odgođena. Šamika će godinu dana crninu nositi.