Večiti mladoženja/II

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

II
◄   I XXVI III   ►

Gospodar Sofra, mada se već obogatio, zato opet uvek je dućan i mehanu držao. Nije hteo dalje od svog izvora.

Kalfe nije imao, držao je samo jednog šegrta, a kad je mnogo mušterija ili gostiju bilo, morali su svi pomagati, i sama služavka, a i sam je služio. Na po godine pre nego što će šegrta osloboditi, uzeće novog, da se malo uvedžba, a imao je već i jednog sina koji je pomagao.

Gospodar Sofra jako je voleo Isaila Čamčića. Isail, ili Isa Čamčić, bio je osobita šaljivčina, a gospodar Sofra voleo je šalu, i rekao je i primao je, nije bio mrgoda. Isu Čamčića je od sviju najvoleo.

Isa Čamčić, trgovac bez dućana, imao je kuću i trgovao je sa svačim, sa kožom, platnom, i što god mu do ruke dođe. Oko pedeset godina star, srednjeg stasa, suv, lice okruglo, nos „na nebo vopijušči“, usta uvek na smej gotova, oči sitne, zelene, lice uvek na ironiju ili šalu gotovo. Duhom pretežniji od gospodara Sofre. Dece nije imao; on sam sobom i ženom može živeti. A bio je te naravi da je ceo svet držao za komediju, i lozinka života mu je bila: „Jedi, pij, veseli se, ta život ne traje hiljadu godina”.

Rado se družio sa onima od kojih je bio duhom pretežniji, a da s njima lakše šalu zbija.

Nije se nosio kao gospodar Sofra. Premda je u poslen dan i on nosio „jankl“ od manšestra, ali pokraj toga pontalone i kapu. Nedeljom i svecem u paradi, kaput od zelenog „trajdrota“ i pantalone na „hozentrogere“. Pa kakvog je divnog kroja taj kaput dugačak do pete, a struk i dva dugmeta na sredini rtenjače! Pa kalajisan šešir, cilindar, dole uzan, gore širok, kao izvrnut kotlić.

Gospodar Sofra rado se s njim družio i k njemu je odlazio kartati se „friše fire“ ili „marijaš“. Išli su skupa u subotu na večernje u crkvu, i obojica su pojali za dve pevnice. Gospodar Sofra je biodobar „pevac“, bar on se za takvog držao. Tom prilikom bi se nadmetali; osobito „treći glas“ je voleo gospodar Sofra.

Praznikom velikim već nije se smeo upustiti, no čitao je „očenaš“, učitelj mu knjigu držao, a gospodar Sofra bi u „čteniju“ „kazatelni“ prst, na kom je veliki prsten, na knjigu metnuo. Pa kad su takom prilikom u crkvu ušli, divno ih je bilo videti u „trajdrotu“ i dolami. Posle službe gospodar Sofra obično bi učitelja na ručak pozvao.

Dođe Čamčić gospodaru Sofri. Baš je bio ponedeljak. Bilo je posle ručka.

— Na zdravlje ručak, Sofro! Jesi l’ za razgovor?

Gospodar Sofra je još za trpezom sedeo.

— Jesam. Sedi, Čamčo. — Sipa mu u čašu vino.

— Fala, baš sam i ja sad ručao. Jesi l’ juče imao dobra pazara? Ta kod tebe uvek dobro ide.

— Fala bogu, jesam. Imao sam noćas i lađara dosta u meani, samo ta vraška deca dame slušaju, već sve od posla izmiču.

— Pa kaži mi kog vraga već trguješ, zar još ti nije dosta, ta već si malim Ročildom postao! Ja da sam na tvom mestu, ne bi’ se više mučio, već bi’ se sveta manuo, pa bi’ komotno živio.

— Ja sam već tako naučio, da bez posla živiti ne mogu.

— Pa dokle ćeš tako živiti?

— Dok mogu raditi; znaš ko je kako živio, tako mora i umreti.

— Pa već i tvoj Pera skoro će te zamenuti.

— Moj Pera još nije zreo; sad mu je tek sedamnaest godina, pa još kapom vetar tera.

— A da šta će, kad se otac za njega pobrinuo.

Gospodar Sofri je to milo.

— Al’ sam se dosta namučio.

— Da ne bi Buniparte, i ti ne bi do toga došao. I ja sam imao sandučić crni’ banaka, no zadocnio sam se.

— Ne bi’ propao ni da sam se zadocnio, jer kuća i dućan bi mi ostali, pa bi’ opet nanovo.

— Bome, da sam bogat kao ti, stidno bi’ se te drombulje i čegrtaljke prodavati.

Gospodar Sofra smeši se. Rado sluša o svom bogatstvu, i rado pripoveda kako se pomogao.

— Ja sam bio siroma’, učio sam i tabakluk i trgovinu. Teško mi je bilo do tri hiljade doći. Dvadeset godina je trebalo da sam mogao reći: imam načisto bez duga tri hiljade forinti. No kako sam do tri hiljade došao, onda je sve od sebe dalje išlo, pet, deset hiljada i više. Pa kad se opomenem kakvi su preda mnom bogati trgovci bili, kakav je bio Toša Sarajkić, pa eto došao do prosjačkog štapa. Ko bi pomislio da ću postati bogatiji od njega i od njegovi’ sinova!

— Možeš Buniparti sveću upaliti.

— Ne Buniparti već caru Aleksandru i Kutuzovu.

Onda se još sve na svetu o Buniparti, Aleksandru, Kutuzovu, Miloradoviću i drugim znamenitim ljudima govorilo, ali sve o ratu.

— Al’ vraški je čovek taj Buniparta, taj će još načiniti posla, moj Sofro!

— Može lako biti, da ga već ’oće u kavez, kao što sam čitao kako je Tamerlan Bajazita.

— Ja ne bi’ tako, Sofro, da sam ja đeneral; ja bi’ s njime sasvim drukčije postupio.

— Kako?

— Ja bi’ ga pustio nek dođe sa velikom vojskom, a ja bi’ na njega sa malom. Cara bi’ molio najpre da opet dâ praviti sijaset crni’ banaka, pa bi te opet pretvorio u talire i dukate. Tada bi’ dao razglasiti u vojsci francuskoj da koji vojnik dezertira i k meni dobegne, dobiće sto talira, i dvesta, a oficiri toliko dukata, pa da vidim ne bi l’ francuska armada k meni dobegla...

Gospodar Sofra slatko se smeje, briše oči.

— Ala si gi baš veliki đavo, Čamčo, tebe bi trebalo za đenerala načiniti!

Čamča ćuti, pa opet nastavi:

— Znaš šta bi sad dobro bilo, Sofro!

— Šta?

— Da dođeš k meni, sazvao sam društvo, pa da se malo kartamo.

Gospodar Sofra misli se.

— Ne branim. Sad posle podne i onako nema mušterija, a lađari tek pred noć dolaze. Milane!... Zovite Milana.

Viče šegrta. Milan dođe.

— Da znaš, sad ću malo otići, a ti pazi; vino neće do večere prolaziti, ali opet nešto ću ti ostaviti, ako ko uzište. Hajdmo!

Digne se gospodar Sofra, izvuče „jankl“, pa ode sa Čamčom u dućan, i zapovedi šegrtu da postoji u dućanu, pa onda ode u mehansku sobu, zaviri u „šenktiš“ da vidi ima li još niva u bokalu. U bokalu vina do polovine. Izvadi iz džepa kredu pa povuče tanku liniju — belešku dokle je vino, pa opet u dućan.

— Milane, u bokalu ima još dosta vina, al’ teško da će ko tražiti, no opet da ga imaš.

Tako Čamča i gospodar Sofra odu, i maločas pa su kod Čamče. Čamčina kuća je niska no podugačka. Tu je i kavana. Čamča i trguje i kavanu drži. Momka ne drži, služi on i njegova gospođa Sara. Suvonjava, visoka ženska oko četrdeset, pitomog izgleda.

Uđu u kanapu. Tu je jedan stari bilijar, već iskrpljen, stolice dosta stare i otrcane, pa četiri mala zelena stola, i jedan veliki. Ima već i društva.

— Daj, Saro, dvaput kave.

— Odmah.

— Hajd’, Sofro, sedimo. Šta ćemo se kartati?

— Malo nas je, nek’ dođe još kogod.

Čamča pozove još dva gospodara, purđera, i sad pitaju se šta će igrati. Jedni su za „friše fire“, a drugi su za „punišaka”. Slože se za poslednje. I kafa se donese.

Igrali su na male novce, na krajcare. Badava hoće Čamča da povisi taksu, gospodar Sofra ne dopušta. Donekle tako igrali, i svrši se tim igra, da je gospodar Sofra pokraj makovog keca ostao platka.

Ljutito baci kartu o sto. Svi se smeju.

— Neću se više igrati. Nisam stekao na kartama, i mojim sinovima, da znam da će biti kartaši, sad bi’ im još šiju zavrnuo. Ustane, hoda, pa puši. Još malo, pa i ostalo društvo digne se, jer kad nema gospodara Sofre, nema ni punikaša ni smeja. Gospodar Sofra sedne sam za jedan sto, pa ište vina. Čamča mu donese, i sede do njega, gospođa Sara ostale goste služi.

Čamči u glavi vrze se neki plan. Dok je u kavani, misli se kako bi dobro bilo ovom ili onom robom špekulirati. Kada trguje i putuje, onda opet želi kući i planira kakvu će veliku gostionu I kavanu načiniti. Nepostojan duh.

— Znaš, Sofro, šta bi’ ti rekao?

— Šta?

— Hajd’ s čim god da špekuliramo. Šta će ti ta bakalnica?

— Ja mogu i bakalnicu imati i špekulirati. No, s čim da špekuliram?

— Ma s čim. Hoćeš li sa vinom? Vidiš sad kako je dobra cena u Đuru i Požunu. Ne bi zgoreg bilo dve-tri lađe odneti.

— Neću, vino se pije i uvek ga je manje, teško se pazi na njega.

— ’Ajdmo gore u Slovačku, na Vag, da spustimo Dunavom splavove, pa od čamova da pravimo tačke, pa da prodajemo, tu ima profita.

— Mrzi me na vodi trgovati.

— ’Ajdmo u Lajpcig, pa da donesemo razna espapa.

— Nisam za lajpciški espap, volem sa platnom.

— Pa dobro, ’ajd’ sa platnom.

— Pa kuda, u Šlesku?

— Ja bi’ bio za Krakovu.

— Davno želim i sam u Krakovu, još onde nikad nisam bio.

— Dakle, ’ajd’ u Krakovu.

Gospodar Sofra misli se, o tome već davno planira.

— Ta kako sam da idem?

— Kad bi ti pošao, išao bi i Jova Krečar.

— Ne bi zgoreg bilo, onda bi’ i ja išao.

— Pa i sam bi’ išao. Nešto novaca imam, a još bi’ nešto podigao, i ako ne bi’ mogao kao i vi, a ja bi pokraj vas profitirao, jer kad se u većem kvantumu kupi, jeftinije stoji. A ja sam bio već više puta u Krakovu, sve poznajem u prste.

— Promisliću se.

Tako se razgovaraju, i Čamča svojim slatkorečijem bacio je gospodar-Sofri crva u glavu; neće dugo trajati, pa će se odvažiti.

Sad se gospodar Sofra digne, vreme je već, mora kući. Ode.

— Zbogom, Čamčo.

— Zbogom, Sofro; promućkaj dobro što sam ti kazao.

Kada kući dođe, prvo stupi u dućan, pita Peru je li što pazario.

— Je l’ bio kogod, Milane?

— U dućanu sam prodao neke sitnarije, igle i konce, drugo ništ’.

— A vina?

— Nije niko tražio. Sad gospodar Sofra uđe u mehanu, pogledi u bokal, nema štrikle što je kredom prevukao, vidi se da nešto fali. Dok je bio kod Čamče, donde je Milan bokal nagnuo i malo se napio.

— Odi, Milane, ovamo.

— Izvolite.

Milan dođe, gospodar uhvati ga za levo uvo, pa mu glavu k bokalu pritegnuo.

— Gledaj, fali li što u bokalu, jesi l’ otpio?

Promrda ga.

— Jesi l’ pio?

— Nisam.

— Šta lažeš kad sam kredom zabeležio dokle je bilo; kaži pravo, jesi l’ pio?

— Jesam.

Gospodar gleda ga napreko; Milan strepi.

— Još jedared ako te uhfatim, oteraću te, znaš!

Gospodar Sofra bio je strog, ali pravedan prema mlađima. Nije se niko mogao potužiti da je gladan, no nije trpio biranje u jelu. Tako, kad je primetio da ko šta ne voli jesti, on je baš to dao kuvati. Kad je saznao i primetio da ko ne voli žutu repu, on je baš to dao kuvati; pa i sam nije voleo žutu repu, ali pri trpezi ipak je dosta jeo i hvalio kako je dobra, jer hoće da nauči mlađe na svašta. Naprotiv, kad je video da kogod bajagi neće da pije vino, on donde nudi, dok ga ne prinudi, jer veli nema gore nego koji se izvlači, ti će biti tek pijanci, ili već jesu.