Вечити младожења/I
У вароши У. живео је господар Софроније Кирић, трговац. То је било пре шездесет и пет година. Тојест, он је већ и пре тога а и после живео, али година 1812-13 то је била у његовом животу најважнија година, јер је срећно прекужио „црне банке“ и „девалвацију”. Варош У. лепа је варошица, крај Дунава. Господар Софроније Кирић, или да рекнемо господар Софра, имао је кућу и трговину баш код бајира, на најбољем месту. „Господар Софра” — тако се звао у послен дан — свецем и недељом, у цркви или каквој црквеној седници звао се „господар Софроније Кирић”, и тако се и потписивао. У кући је имао красну трговину, па и механу. Та његова трговина звала се „бакалница”, али каква бакалинца! Шта је према томе »Nürnberger Handlung« — ништа! Већ издалека пред дућаном, о ћепенку и капку, или испод њега, виде се ствари — еспапи, метле, лопате, опанци, чарапе, и шта још не, да човек избројати не може. Па тек унутра — луле, камиши, ножеви, ћебета, дугмета, дромбуље, али све се избројати не може. Па то чудоредно „сортирање”, да човек све што помисли одмах добити може. Ни сам праотац Поје на свом броду није био тако „сортиран”. Тек ако би у Видину или Пироту таково што видео. Штета што не беше фотографије да се код потомства овековечи.
И лепо је било видети господара Софру пред дућаном како изглеђује муштерије, све лево десно лицем миче, како примамљивим очима муштерије довлачи. Па још у дућану како продаје, како еспап хвали, мило га је видети и чути, а шегрт као на дроту игра — еспап додаје!
У дућану, у обичан дан, на себи је имао стари кратак „јанкл”, лети и без њега, са засуканим рукавима на кошуљи, па онда увек чакшире у чизмама, капа од црне коже.
Господар Софра био је низак човек, но широк, темељан, јаких плећа и прсију, труп дугачак а ноге врло кратке, мало угнуте као ленче, руке дугачке, јаке, види се да од детињства тешко ради. Појако грбав, повећи нос, очи велике црне, јаки бркови и обрве, коса врана, густа, цела глава као да је у Месопотамији изникла, импозантна, но би требало да је за њу знатна дужина осталог тела, та овако је само контраст.
Господар Софра за недељу и свеца имао је две феле хаљина, и то за недељу од зеленог маншестра чакшире и „јанкл“, и то без гајтана, свецем, пак, чакшире гајтаном исцифране, тако исто и кратка долама, на њој педесет рифа гајтана, и то све од фине црне чоје. Најпре је почео учити трговину, па онда је постао „табак”, зато се тако измешано носи. Табаклук није му добро ишао, почео је трговати, и то срећно.
Кад је „парадно” био обучен, цео изглед му је био за циганског војводу, што није замерити, јер те војводе редовно импозантно изгледају, па као они, и господар Софра, носио је дебео, подужи, горе јако сребром окован штап.
Госпођа Софија, или Сока Кирићка, више није млада, има велику децу, па је још и сад лепа; као млада, морала је бити баш лепота. Лице оријентално, тако као што је кад ко намалао најлепшу матер божју, а стас и сав створ дивотан.
Господар Софра помогао се за време ратова Бунипарте. Посао је добро ишао, „црних банака” било је тма. Он је те банке држао у једном јаком зиданом лагуму, у кади и у бурету. И за времена проснило му се да банке дуго не држи, јер ће пасти. И сан се испунио. Но господар Софра „благовремено” купио је за те банке куће, земље, винограде, и почео је већ и платном трговати. По томе наравно да је и добру кућу водио. Лако му је кад је пуна кућа.
Главна кућа му је била на један кат. Његов стан имао је четири собе. Једна соба за посету, „физиту“.
Диван од јаке зелене чоје, и шест таквих столица, сто и огледало „рококо“ са издељаним сирадама, огледало још и позлаћено. Над огледалом лик светог Николе, патрона господара Софре, а пред њим озго виси на сребрном ланцу велико сребрно кандило. Даље на десној страни на дувару две велике слике. Једна је господара Софре, друга госпође Соке. Господар Софра насликан у свој величини и дужини, у потпуно парадном оделу, у долами, па још преко исте долама, па онда црвен, златом ишаран појас. Па јоште на „казателном” прсту, на десној руци, велики златан прстен, у средини велики црвен „карнијол”, а на њему изрезано сидро, „котва”, па с једне стране писмо С., с друге писмо К., значи „Софроније Кирић“. Враголан тај молер, намалао га да десни прст пружа на госпођу Соку, која је до њега, па онда у целој његовој дужини, са дугачким трупом, кратким, дебелим, кривим ногама. Погодио га је сасвим, само није требало да је у „свој“ величини; мора да је сликао пародију. Боље да га је допола сликао онако као »Büste«, јер господар Софра кад седи, са својом главом и прсима, леп је, импозантан човек; како устане, стоји — карикатура, права кртина.
Госпођа Сока намалана је у половини величине; није нужно било у целој, јер је била много већа од господара Софре. Зелене фине свилене хаљине, дугачке кожне жуте рукавице, о врату ђердан шестострук крупног бисера, руке упола прекрштене, а у десној руци држи сребром окован „зборник“; на глави златна капа, красан оквир за то лице. Наравно, лицем је окренута господару Софри, а господар Софра њојзи.
На левом дувару три „алијирта“, све то у златном оквиру. Даље опет слике, фигуре, облигатне у свакој честитој кући: „пролеће“, „лето“, „јесен“, „зима“. На столу опет лежи „зборник“, тај исти насликани, и лепеза, па онда „Вечити календар“. Сановник и годишњи календар је господар Софра у дућану држао. Напослетку, на једном сточићу у углу велики „швајцерски сат“ на четири ступчића од алабастра, и тек се онда навија кад ће гости доћи.
Све то је господар Софра набавио после „девалвације“, када је већ пре тога „црне банке“ утрошио.