Velika nedelja (drama u tri čina)/31
II
OTAC TOMA, PREĐAŠNjI
TOMA (Starac, bele brade): Pomozi vam Bog!
STANOJE: (Diže se, a i Živana. Ćerka prilazi i ljubi svešteniku
Ruku): Bog ti pomogao, oče!
TOMA: Sedi, sedi, odmarajte se! Putnici ste?
STANOJE: Jesmo, oče!
TOMA: Odakle idete?
STANOJE: Bome iz daleka, iz tuđine.
TOMA: A iz OVIH ste sela?
STANOJE: Ima, bome, poći još pola dana.
TOMA: Vraćaju se, vraćaju se naši?
STANOJE: Vraćaju se... idu... Ali znaš kako je, nema kao pre da nas goni sila te idu lagano, kako ko može. Mnogo će proći dok se svi zberemo iz raznih krajeva sveta. Gde nas sve nije nevolja rasula.
TOMA: Jest, bome. I mi što ostadosmo pa se rasuli, a kamo li vi? Al’ dolaze. U mene već stigli Andrićevi, pa Gavrilo Rajić, pa Nikola Jović i drugi. Al’ ima još pustih kuća, nije još sve stiglo.
STANOJE: A ti si, oče, odavde, iz sela?
TOMA: Jes’, odavde, pa me zvao ovaj domaćin, Nikola, ovde malo više. Stigao sa svojima iz tuđine pa zatekao praznu kuću, te molio da mu svetim vodicu i poškropim kuću pre no što uđe.
STANOJE: Ako, to je dobro! A ova kuća ovde?
TOMA: Eto vidiš! Kakva to beše kuća: majka, sinovi, unuče... sve zdravo... sve napredno... pa, eto!
STANOJE: Rasturi se?
TOMA: Kad pršte sve, pršte i ova kuća. Ostade samo majka stara da čuva kuću i eto sačuvala je ruševine. Tu joj je grob, pod tim kršem.
ŽIVANA: Nesretna majka!
STANOJE: A deca?
TOMA: Jedno pođe pred neprijatelja pa ga zadržaše te se vrati u selo, ali se odmetnu u planinu sa drugovima. I Bog da pomože, ta nam deca čuvaše selo, ako se imalo još šta sačuvati. A drugi ode s vojskom i dugo ne čusmo šta je s njim, te ovi što prvi dođoše rekoše: živ je. A unuče otišlo, odneli ga u svet, tamo gde ste i vi bili.
STANOJE: Niko se nije vratio?
TOMA: Onaj mlađi tu je... taj što je slegao sa planine. Sedi tamo dole, u strica i obilazi svaki dan ove ruševine. Pali majci sveću... čeka; pogleda tamo niz drum i čeka svoje. Raspituje svakog ko prođe, izlazi po sat i dva u susret i čeka.
STANOJE: Mislio sam, oče, daj samo da se vratimo u svoju zemlju pa će nevolji biti kraj. A ono, ego...
TOMA: Još nije kraj našim nevoljama, još ćemo mi dugo i dugo plaćati krvavu porezu ovome teškome udesu koji je snašao naše doba. Šta ćeš, podneti se mora... ’Ajd, ostanite sa zdravljem i srećan vam put. Odoh ja da osvetim vodicu. Daj vam Bože da zatečete kuću kako ste je ostavili. (Odlazi levo).
|