Велика недеља (драма у три чина)/30

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ТРЕЋИ ЧИН
◄   XIV I II   ►

ТРЕЋИ ЧИН

ДВОРИШТЕ КУЋЕ МИЛОШЕВИЋА

(Кућа потпуно порушена, тако да је сад отворен простор те се догледа поље и брдо за њим и по гдекоја кућица у даљини. Види се и пут који крај куће води. Рушевине леже па гомили, по гдекоји камен развучен овамо и онамо. Дрвета у дворишту поломљена, тарабе нема, само још један дирек од капије и о њему висе поломљене вратнице)

I

СТАНОЈЕ, ЖИВАНА, ЊИХОВА КЋИ

СТАНОЈЕ (Долази путем с десна, за њим његови. Свако носи по нешто ствари. Застаје код некадање капије и загледа): ЕВО, овде се можемо одморити који час. Има се нашто сести.
ЖИВАНА: Чије ли је, Боже, ово?
СТАНОЈЕ: Ничије! Где ћеш да знаш чије је. Пролазио сам овуда селом, али, не памтим нешто. Ако не буде то онога Андрића што умре на лађи те га бацише у море... (Гледа око себе)... Ко ће знати? А неће ни бити Андрића, она је више горе у брду.
ЖИВАНА: Да чудне несреће, да чудне грехоте! Ко олујина да је оборила.
СТАНОЈЕ: Олујина него! Зар ниси видела кроз ова села што смо пролазили, колико је оборених кућа? Зар ти је ово прва? И све што дубље залазимо све је црње и горе. Ко зна како ћемо нашу кућу затећи?
ЖИВАНА: Овако, црној мени! Нашта идем и нашта се враћам?
СТАНОЈЕ: Ето на то што гледаш сад очима и што си видела целим путем. Зар не виде како су нам њиве изгажене, како су дрва поломљена, како су шуме сатрвене, како су куће оборене? Пуста поља а пусте и горе. А гробови, гробови, гробови, где год се окренеш, сами гробови! Ето, то је отаџбина наша, то ти је и село наше у које се враћамо. А како смо тамо, док смо били, и јутром и вечером само о томе зборили, само да се вратимо, само да видимо наше лепе горе, наша плодна поља, наше миле кућице!... Ево, видели смо их!
ЖИВАНА: Боље да их нисмо видели. Нема нам живота овде!
СТАНОЈЕ: Нисам ја ни дошао да живим овде, дошао сам да умрем. И што је било дана још за наш живот, остало је тамо... тамо где смо гладовали, где смо се мрзли и где смо боловали...


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 81 година.