Velika Srbija (V. Ćorović) 2

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
VELIKA SRBIJA
Pisac: Vladimir Ćorović


DRUGI DEO
OSLOBOĐENjE SRBIJE I VASKRS SRPSKE DRŽAVNE MISLI
I.

Karađorđev ustanak izbio je iznenadno. Ako su ga i pripremali ranije, Srbi ipak nisu bili još na čisto o tome kad bi ustanak imao da otpočne. Da je bilo po njihovom planu, najverovatnije je da bi on izbio negde u proleće, kad ozeleni gora i kad je šuma najprirodniji saveznik za odbranu i za napad. Ovako, ustanak se javio onda kad se na dahisku odluku za seču knezova nije moglo odgovoriti drukčije nego ili pokorno poviti glavu ili prihvatiti za oružje. Ustanak je počeo sasvim otvoreno, početkom februara i to „u sred zime, kad mu vreme nije“. Srbija je usled prepada od strane Turaka i početka svog neposrednog otpora u sred zime došla u veoma nezgodan položaj. Ustanak na ostalim stranama nije još bio dovoljno pripravljen, niti se, u to doba godine, dao lako krenuti; i otud je bilo jasno da će Srbija sada imati da izdrži prve i najteže udarce i da je, u glavnom, upućena sama na svoju snagu.

Primivši opasnu borbu sa dahijama, pod svežim utiskom učinjenog prepada i seče knezova, Srbi u prvi čas kao da nemaju druge želje no da se krvavo obračunaju i da se zaštite od sličnih iznenađenja u budućnosti. 0 stvaranju samostalne države, u taj mah, nije se mislilo u ustaničkom logoru. Naprotiv, Da bi olakšali svoj položaj, oni izrično izjavljuju na sve strane da njihov ustanak nije uperen protiv sultana i zakonitih vlasti, nego protiv uzurpatora i onih koji ne vode mnogo računa o željama i savetima Stambola. Osim toga, pri prvim svojim koracima, naročito na važnoj narodnoj skupštini u Ostružnici, oni ne traže drugo nego izvesnu malu autonomiju: progon janičarskih dahija, obrazovanje jedne srpske narodne vojske pod vrhovnom vlašću vezirovom, onako kao za vreme Mustafa-pašino, i delotvornu primenu slobode koju im je garantovao reformni hatišerif od 1793. Novo je bilo samo traženje da im turske vlasti priznadu izbor jednog vrhovnog kneza, koji bi bio glavni narodni predstavnik i preko koga bi samo vezir opštio sa Srbima. „Kad Porta zadovolji u svemu pravedne zahteve srpskoga naroda, — reklo se tako naročito, — Srbi će biti voljni da i život svoj žrtvuju za sve što bi Porta zapovedila i obećavaju najveću pokornost u svemu“. Ta je rečenica jasan dokumenat o tadašnjem obimu srpskih želja i potreba.

Da su beogradski Turci uvideli za vremena važnost celog srpskog pokreta i odmah izišli Srbima na susret, ispunjavajući njihove prve i veoma skromne želje, sva je prilika da bi stvar lakše legla i da bi ustanak u većem obimu bio odložen. Ali, Turci, a posebno dahije, kojima se radilo o glavi i čija upornost, zbog toga, beše dvostruko veća, ne shvatiše značaj časa i, odbivši popuštanje, dovedoše dotle da se vatra razbukti. Srbi su znali njihovo raspoloženje i počeli se i sami osiguravati. Posle prvih dana ustanka, kad je žeđ za osvetom nešto popustila, ali narodni pokret počeo naglo da osvaja sve šire krugove, i kad je bilo jasno da je stvar do bila sasvim ozbiljan karakter, i sami vođi ustanka osetiše potrebu, da uđu u pitanje dublje i da ga osmotre sa svih strana. Tim više što se svi raniji planovi pokazaše kao nestvarni i što su oni bili potpuno osamljeni prema Turcima. Ma koliko bili hrabri i požrtvovni, vođi ustanka znali su vrlo dobro da su se upustili u vratoloman posao i da njihova snaga jedva dostaje za borbu sa protivnikom. Oskudica u municiji, topovima i drugoj ratnoj spremi osećala se isto tako; a, bez toga, znalo se da ne može biti pravog uspeha akcije. Radi toga, vođi ustanka odmah iza prvih nedelja borbe traže naslona na nekog prijatelja ili saveznika.

Prvi koji je mogao doći u obzir bila je Austrija, neposredni sused Srbije, ona čija bi se pomoć osetila najbrže. Sećanja na stare zajedničke borbe protiv Turaka behu još živa. Osim toga, veliki deo naših ljudi, i Karađorđe sam, imađahu sa Austrijom mnogo veza; i starijih, čisto vojničkih, i novijih trgovačkih, i drugih. Jasno je s toga što se naši ljudi u prvom redu obraćaju tamo. Iz jednog Karađorđeva pisma zemunskom majoru Mitezeru od 16. aprila 1804. saznajemo, da je Karađorđe lično dolazio njemu i govorio sa njim o potrebi da austriske vlasti pomognu srpski ustanak. Mitezer je tada dao nešto obećanja; ali, nije ih izvršavao ili ne bar u meri koja je jedino mogla biti od značaja za ustanike. S toga ga Karađorđe u pomenutom pismu opominjaše da učini što je obećavao: „dajte nama pomoći i starijega, jali nam odkažite, zašto mi već ne možemo u ovoj zemlji biti, ako vi ne uradite kako ste nami govorili“. Srbima je, vidi se, ponajviše bilo stalo do toga da dođu do municije; ali, očigledno je isto tako da su, osećajući svoj težak položaj, bili spremni primiti ponovo austrisku vrhovnu zaštitu i čak i jednog „starijega“ od njihove strane, samo da bi imali više sigurnosti da neće ostati sasvim sami prema Turcima i njihovoj sili. Malo docnije, na svome sastanku sa austriskim pograničnim kapetanom Šajtinskim, Karađorđe je bio još jasniji. U tri tačke on je ovako formulisao srpske želje: 1.) da ih Austrija primi pod svoju vlast; 2.) Beograd, Šabac i Smederevo, kad budu osvojeni, biće ponuđeni austriskom caru, a za to će jedan austriski princ doći za upravnika u Srbiju; i 3.) ako Austrija ne htedne da ih primi, oni će se morati obratiti nekoj drugoj sili, „samo da se jedanput hrišćanski narod oprosti turskoga ropstva“. O samostalnoj srpskoj državi nema, kao što se vidi, ni pomena; ne bar u onom smislu, kako se to nekad zamišljalo. Sam Karađorđe pristaje da svoj položaj učini provizornim i da ga rado ustupi nekom tuđem princu, čiji bi dolazak značio garantiju više za spas Srbije od Turaka.

Austrija, sva zauzeta zapadnim odnosno francuskim i nemačkim pitanjem, nije mogla ni pomišljati nato da svojom otvorenom pomoći Srbima izazove i gnev Turske. S toga odmah odbija i pomisao da primi Srbiju pod svoje okrilje. Ali, bojeći se da tim odbijanjem ne ogorči Srbe i naročito da ih ne otera Rusiji, ona nalazi za potrebno da ih uveri o svom saučešću i dobroj volji i da im preko karlovačkog mitropolita i svojih organa poruči da Srbija „za sada ne može pripasti nikome drugom osim Porti“ i da će Porta, koja je i inače prema Srbima dobro raspoložena, na preporuku austriskoga cara, učiniti dosta da im olakša položaj.

Ali, Srbima nije bilo do čekanja. Stojati nekoliko nedelja pod oružjem, u borbi, a biti opkoljen sa tri strane turskim područjem i znati da će Turci ovaj ustanak u svakom slučaju hteti kazniti, značilo je za njih, sasvim opravdano, izložiti se suviše otvoreno protivničkom udarcu, Čekati kad će za Austriju doći pogodan čas da ih može primiti, značilo bi vezati svoje pitanje za austriske interese. Oni s toga dolaze na misao da se obrate za pomoć jednoplemenoj pravoslavnoj Rusiji, zaštitnici hrišćana u Turskoj i prijateljici srpskoga naroda već u više prilika. Svojim pismom od 3. maja 1804. obratili su se ustanici, na čelu sa K a r a đ o r đ e m, ruskom poslaniku u Carigradu, A. I t a l i n s k o m. Izloživši mu sav pritisak i zulume od strane janičara, oni izrično kažu: „Mi sad nemamo druge pomoći i nade nego da prebegnemo pod krilo Ruskoga Prestola, kako bi svetim omoforom pokrio nas bedne hrišćane, kao što je pokrio mnoge druge oblasti, Krf, Vlašku, Moldavsku, i ostale, te da ne bi nas skoro 100.000 hrišćana u Srbiji bilo ubrzo poraženo oštricom mača“. Dalje vele: „Naša je želja da posredovanjem svete ruske nepobedne države dobijemo slobodu, da naše hrišćanstvo čuvamo, crkve i manastire podižemo i da se izbavimo od nesnosnog turskog jarma. Mi nismo protivni sultanu danak davati, već samo da se oslobodimo od ostalih tereta i gonjenja turskih“. Da pospeše rusku odluku, oni kazuju, da su dahije dan pre te molbe donele odluku da „celu Srbiju opuste“.

Međutim, na samoj Porti, a i kod mnogih okolnih paša i begova, ustanak nije smatran kao nešto mnogo opasno. Protivnici dahija, sami Turci koji behu usled dahiske uzurpacije lišeni vlasti, počeše širiti vesti da je ustanak prirodna reakcija na nasilja i da nije ni malo u interesu pravednih turskih vlasti da sprečavaju raju u njenoj osveti. Dahije treba da budu kažnjene. Na Porti se čitav pokret dahija smatrao kao novo izdanje Pazvanoglove akcije i verovalo se, u mnogom, da ima dosta tendencija protiv centralne vlasti. U Stambolu nije moglo biti prijatno da se u Srbiji, na domak Austrije i na očima zapadnog sveta, ojača jedan pokret dahiskih osobina, koji bi davao povoda opravdanim optužbama raje protiv turskih nasilja. Kad je u Carigrad stigla jedna srpska deputacija, da podnese tužbe i izrazi ujedno svoju vernost prema sultanu i redovnim vlastima; i naročito kad se na Porti videlo i čulo da se za ustanak počinju ozbiljnije interesovati Rusija i Austrija i da je kod ustanika došlo do nekih smelijih nada na tuđu intervenciju, odlučio se sultan da se protiv dahija preduzmu oštre mere. Bosanski vezir Bećir-paša dobija naredbu da ide u Beograd i izravna stvar. Šemu je naročitim fermanom dana neograničena vlast „da može zbaciti dahije, raspustiti janičare i zavesti na mesto one uprave koju ukine novu upravu, tako da se može povratiti potpun mir u Srbiji“. Obavešteni o njegovom dolasku, Srbi su veoma predusretljivi i ponavljaju mu svoja uveravanja kako oni nisu ustali protiv sultana, nego da je njihova želja da se samo oslobode zuluma i obezbede za budućnost. Dahije su, isto tako, bile čule za dolazak Bećir-pašin i njegovu misiju i znale su, prirodno, da će se čitava istraga morati završiti jedino njihovim zbacivanjem, ako ne i čim gorim. Oni s toga prema Portinu izaslaniku imaju puno nepoverenja i ne puštaju ga čak bez izvesnih uslova ni u beogradski grad; šta više, počinju sa njim pregovore na tuđem, austriskom tlu.

Za ovo vreme kod Srba je sazrevala misao o nešto široj samoupravi, izazvana iskustvom poslednjih godina; a pomalo je raslo i samopouzdanje. Osetili su da se o njihovom pokretu vodi računa i da, prema tome, nije svejedno kojim će se pravcem razvijati stvari. Držanje dahija davalo im je dovoljno razloga da pred Bećir-pašom ne samo pokažu kako je njihova buna jedino sredstvo, nego i da podvuku Portinu izaslaniku i prirodne pouke iz tog slučaja. A ta se pouka, po njihovom mišljenju, sastojala u tome da im jedna strana sila, za sad Austrija, bude neka vrsta jemca za pravilno izvršavanje obaveza. „Ako bi mi pokvarili ugovor, neka Nemci pišu u Stambol da smo mi krivi; ako li Turci pokvare i zulum počnu, da Nemac javi sultanu koja je strana kriva“. Turci na tu pogodbu nisu mogli pristati iz prostog i jasnog razloga što bi to značilo tuđe mešanje u njihove unutrašnje poslove, odnosno davanje novog karaktera čitavom srpskom pitanju. Ali, ni Austrija iz svojih razloga nije mogla da se primi te posredničke uloge. Jedno s toga što nije htela da muti svojih odnosa sa Portom; a drugo što ni sama nije želela da Srbi dobiju neku širu samoupravu i radi svojih Srba, a i radi budućnosti, kad bi Srbija, eventualno, došla ponovo pod njenu vlast. Nu, to odbijanje i sa turske i sa austriske strane ne zbunjuje Srbe. Pošavši jednom u tom pravcu, oni ne misle lako da ga menjaju bez ljute nevolje. I s toga odlučuju da tu ulogu jemca i neke vrste vrhovnog pokrovitelja ponude Rusiji i upućuju u Petrograd jednu svoju deputaciju, početkom septembra 1804.

Za ovakvo držanje Srba glavni je razlog bio nesumnjivo u tome što su želeli da se čvršće osiguraju. Njima su naročito otvorila oči nekolika krupna fakta. Pazvan-Oglu u Vidinu održao se protiv sultana i Porte sve do tog momenta i radio u svome kraju što je hteo; u Beogradu gine jedan predstavnik redovne vlasti i Porta odgovara na to tek . posle tri godine i tek zbog srpskoga ustanka. U Beogradu Bećir-paša nema moći da sam skrha dahije i da kao vrhovni komesar sultanov uđe u grad ni protiv dahija ni protiv krdžalija Alije Gušanca. Kad sredinom avgusta 1804. dolazi u Srbiju novi vezir sultanov, njega krdžalije ke puštaju u glavni grad zemlje, nego mora da odseda u Smederevu. Šta znači sve to? Srbima ta rečita fakta govore ovo: da centralna vlast ne radi kako treba, odnosno da radi samo onda kad se pribojava težih zapleta i tuđeg posredovanja; i drugo, da je naročito neaktivna onda kad uzurpacija dolazi od muslimanskih elemenata. Iz tih razloga Srbi žele pod svaku cenu strano jemstvo; i to, naravno, strano jemstvo jedne sile koja ima dovoljno ugleda na Porti. Austrija im je bila više s ruke i s toga su u prvom redu mislili na nju; a kada je ona odbila, Rusija je bila jedina sa kojom se moglo ozbiljno računati.

U odnosima sa Rusijom ustanicima se činilo da mogu biti nešto iskreniji. Već pri svojim obraćanjima Austriji Srbi su dovoljno jasno izražavali nadu da se Srbija oslobodi Turske i da dobije zasebnu upravu, makar ta i ne bila pod Srbinom. U vezama sa Rusijom njihove su želje još jasnije. U pismu bačkom episkopu Jovanu Jovanoviću, svome iskrenome prijatelju, srpske starešine govore 15. juna 1804. kako im je Austrija nepouzdan i neiskren prijatelj i kako oni, njegovim posredstvom, žele rusku pomoć i ,,za vsegda izbavlenije i iskuplenije“. Ta pomoć, veli se u tome veoma važnome pismu, treba da bude „za blagosostojanije i obščeje našego serbskago naroda bezsmertnoje blagopolučije, polzu i slavu“. U tome pismu prvi put javlja se kod ustanika ta nacionalna iskrena nota, koja kazuje da je njihova akcija, posle pet meseci, dovela do dubljeg shvatanja čitava pokreta i da se iz obične bune na dahije razvija borba za pravo nacionalno oslobođenje. Ono što nisu smeli reći tuđim javnim predstavnicima, kazali su sad otvoreno svom srpskom prijatelju, davši tom prilikom da se dublje sagleda unutrašnja strana njihova borbenog stava.

To se naročito vidi još i iz pisma što su ga Karađorđe i drugi vođi uputili hercegovačkim glavarima na adresu Arsenija Gagovića. Dovedeni pred dilemu ili izginuti ili živeti u poštenju, Srbi su se odlučili za borbu i, posle nekoliko meseci ustanka, uspelo im je da sem Beograda zavladaju svim područjem od Morave do Drine. „Mi smo svi, u ime božje, namislili i zdogovorili se da nam više turski jaramazi ne sude, nego mi sami da se sudimo i da caru našemu budemo vjerni i ocijekom da mu dajemo koliko je pravo i kako on zapovijeda... Zato, ljubezna braćo moja, — nastavlja se odmah na tu misao, — evo vi sada vrijeme i slučaj da se i vi oslobodite i sa nama sjedinite. Nemoite pošteđeti ka i mi poslednju kaplju krove proliti za vjeru hristijansku, za svete cerkve i monastire i za slobodu otečestva svojego.“ Da se vidi da je osnovna misao pokreta u ovo vreme (sredinom jula) bila već sasvim upućena u nacionalnom pravcu, pored svih kompromisnih ograda o poštovanju sultanske vrhovne vlasti, dovoljno je pročitati samo ovo što dalje sledi. Hercegovina treba da počne sa svoje strane akciju i odmah će joj se pridružiti Bosna, „koja je sva gotova podignuta da se sjedini s nama, samo čeka na vas...“ „Zato, ljubezna braćo, ne upustite iz vaših rukah srećno vrijeme i slučaj, no svi jedno i zajedno pomolite se vsevišnjemu Bogu stvoritelju, pomoščniku hristijanskomu, i udarite vi o te strane, a mi ćemo ot ove s neustrašimim duhom, i s pomoćiju božijeju prije mjesec danah sastaće nam se vojske u Sarajevu, gdje zahira, džebana, svako blago i biser neizčitajemi u bezmjernaja sokrovišča koje su Turci ot nas i našijeh starijih pograbili. Mi kad počnemo sami za svoje otečestvo, za častni krst vojevati, svaki car hristijanski hoće nam pomoć dati, zašto mi ništa tuđe nećemo ticati, no sobstveno naše ot starinah, koje je svemu svijetu poznato da je rođeno naše, hoćemo vozvratiti, i to je pošteno pred svijem svijetom, i po zakonam božijim i carskim niko nam neće braniti, nego još svaku pomoć dati. Zato, ljubezna braćo moja, sjedinite vaše oružje sa našijem i gonite ljutago mučitelja našego, pak ćemo biti slobodni ka i braća naša Cernogorci, koji se danas nahode pod pokrovom Velikoga Imperatora Rusijskoga“. U tom optimističkom tonu ima, nesumnjivo, jedna dobra nota hotimične vedrine, potrebne da se stvar krene; ali, van spora je i to da je nešto od tih planova bila i stvar verovanja. Jer ne poziva na opšti pokret čitavo pleme onaj koji misli da se zadovolji sa prvom povoljnom vezirskom bujruntijom i koji ne veruje da je došao čas da se postigne i nešto više. Ova naivnost, kojom pismo olako predstavlja dobijanje čitave Bosne i Hercegovine, pokazuje nesumnjivo da je sve ovo samo plan ustanika i njihovih prijatelja, ljudi sa malo iskustva u velikoj politici i sa nedovoljno obaveštenosti o pravoj snazi Turske. Ali, takvi ljudi, pregaoci, koji ne omeraju mnogo, koji i veliki ratni pokret prosuđuju samo kao prošireno hajdučko četovanje, takvi ljudi krenuli su i čitav ustanak i bili jedino podobni da ga, kao srčan i smeo zamah, nastave i prošire i dalje. To se, uostalom, od njih i očekivalo. Na usta starog i uvek narodskog Dositeja klicalo se tada sa mnogo srpskih strana;

Vostani, Serbije, mati naša mila!
I postani opet što si prije bila!
Serbska tebi vopiju iskrena čada,
Koja hrabro vojuju za tebe sada.
Vostani, Serbije!
Davno si zaspala,
U mraku ležala;
Sada se probudi
I Serbe vozbudi!
Bosna, sestra tvoja, na tebe gleda!
- - -
Hercegova zemlja i Černaja Gora
Daleke države i ostrovi mora:
Svi tebi pomoć nebesnu žele,
Sve dobre duše tebi se vesele.

Tako se, eto, već za prvo pola godine ustanka, malo pošto je prošao prvi prepad i ljudi došli sebi, stvara pomalo i sve određenije nacionalni program nove srpske države. Ukoliko ga još ne znaju da formulišu sami vođi, koji ga nose u duši i u čitavom svom krvnom nasleđu, utoliko im ga sugeriše okolina i oni Srbi sa drugih strana, koji su u ustanku nazrevali nov poklič za narodno okupljanje i novi zametak vaskrsavanju stare srpske državne misli i tvorevine.

II.

Jednom krenuta i izgovorena misao o narodnom oslobođenju dobija malo po malo sve svesniji oblik. Prvi jači podstrek za to dalo je Srbima držanje Rusije. Ma da i sama zauzeta pitanjima na zapadu, ma da i sama željna da Tursku ne izazove i ne dobije kao neprijatelja, ona ipak nije kao Austrija pokušala da Srbe zadovolji samo rečima i nadama za budućnost. Osećajući tačnije psihološko stanje srpskih ustanika, a naročito njihovih vođa, ona je videla dobro da može i održati svoj ispravni stav prema Turskoj, a ipak naći načina da ustanicima pokaže stvarniji interes i stavi u blizak izgled jači oslon. Rusija ne uzima ulogu stroga učitelja, koji uzbuđenom borcu prebacuje to što je prihvatio oružje ili što je prihvatio u nezgodan čas; naprotiv, ona taj pokret razume, čini se da ga sa izvesnim ustručavanjem odobrava i, što je najvažnije, hoće da savetuje ustanike i da ga nastave, i da svakako gledaju uzeti Beograd. Pad Beograda predočio bi Turcima svu opasnost položaja i učinio bi ih mekšim i pristupačnijim za pregovore. To bi bio čas kada bi se moglo javiti i rusko posredovanje. Rusija se čak sama nudi Srbima, u času opasnosti, kad joj se čini da bi Srbi mogli zlo proći, U pogledu stvaranja srpske kneževine, ruski kabinet već početkom oktobra 1804. ima dosta jasan program: „Namera koju je Porta imala da od Sr: bije načini kneževinu kao što je Vlaška i Moldavija, bila bi jedina koja je po volji srpskoga stanovništva, ako bi knez, koji bi njome upravljao, bio Srbin, koga bi oni izabrali; ali, to je baš ono na što bi Porta teško pristala. Ali, kako se to najviše slaže sa našim željama, ja mislim da je u interesu našega dvora da ublaži sudbu onoga naroda i da ga priveže za nas“. To je službeno gledište ruske vlade; očevidno i usrdnije i prijateljskije od poznatog nam stanovišta Austrije.

Prirodno je da je srpska deputacija, koja je početkom septembra pošla u Rusiju, naišla tamo na srdačan doček. Osokoljeni tim, naši predstavnici govore sasvim otvoreno. Oni traže rusku zaštitu i pomoć. Prvo kao najjače moralno sredstvo za opši pokret, a drugo kao materijalni uslov za najširu akciju. Ta pomoć, vele oni, „toliko bi ohrabrila ceo srpski narod da je lako predvideti kako bi se cela oblast u kojoj Srbi žive, u jednom trenutku, sjedinila i zbacila sramni nečovečni i tiranski jaram . Srpski je plan neposredan i jasan, i, u stvari, u taj mah, ne traži ništa više od onoga što u Turskoj već postoji. „Srbi nikada jednodušnije nisu mislili o oslobođenju svoje otadžbine, niti su ga usrdnije želeli nego danas. Božanskom, prirodnom i večnom vezom krvi, jezika i vere koja postoji između Srba i Rusa, savezom političkim i najljubaznijim vezama mogla bi se buduća sreća srpskoga naroda osvetiti i na nepokolebivoj i čvrstoj osnovi utvrditi. Prve osnove tome poslu treba otpočeti u današnjim važnim prilikama baš s toga što je jednoglasna želja svih Srba: da se u Srbiji ustanovi samostalna srpska uprava pod imenom „Serbskoje Pravlenije“ ili pod drugim sličnim imenom, kao što su na primer onih sedam ostrva jonskih, a pod neposrednom zaštitom Rusije, čuvajući u isto vreme da ne narušimo prava sultanova koja mu pripadaju, to jest plaćati mu umeren danak.

Jasan ustanički cilj je stvaranje srpske države. Njene veze sa sultanom i odnos prema garantnoj velikoj sili, u ovom slučaju Rusiji, nisu još dovoljno precizirani, niti, u osnovi, utiču mnogo na izrađivanje same misli, Za ustanike je glavno da oni u zemlji samoj, na svom ognjištu, postanu samovlasni gospodari i da osete kako im nije tuđa ruka stalno na perčinu; ostalo će se, bez mnogo komplikacija, rešavati samo sobom, Isticanje vrhovne vlasti sultanove dolazi nesumnjivo još uvek kao akt lojalnosti, da bi im položaj bio lakši i prema Porti i prema drugim državama, kojima bi se inače, bez te ograde, u duhu legitimiteta, čitav pokret mogao učiniti suviše revolucionaran. U duši svojoj već tada Srbima bi bilo najmilije da prekinu uopšte sve veze sa Turcima. Njihove reči 15. jula 1804,: „Istina da nam je sultan obećao svoju milost i da nam oprašta danak za devet godina; ali, ko se od hrišćanskoga neprijatelja može nadati milosti, jer — ako isteramo ove buntovnike — sultan će poslati drugi garnizon, koji će se prema nama ne samo ponašati kao njihovi prethodnici već i gore, sveteći se nad nama, Oni i dosad nisu slušali sultana, a danas su oni svi sultani,“ — te reči najbolje pokazuju pravo lice stvari i pravo raspoloženje u većine naroda.

Srdačan prijem deputata u Petrogradu, ruski interes za srpsko pitanje, pun saučešća i donekle odobravanja, i, nada sve, ruska pomoć od 3.000 dukata za dalji rad i obećanje iskreno i stvarno da će na Porti svetovati najveću moguću predusretljivost, učinili su da je kod ustanika poraslo samopouzdanje i usled toga i njihove želje i njihove nade. Ali, taj prijem naišao je na oduševljenje i kod Srba van Srbije. Karlovački mitropolit Stevan Stratimirović, uvek odličan rodoljub, bio je odmah, na početku ustanka, izradio jednu promemoriju za rusku vladu, u kojoj je preporučivao Rusiji da, mesto na obnovi grčkog carstva, radi na stvaranju i jednoverne i jednoplemene slaveno-srpske države, prirodne ruske saveznice, i to ako ne kao potpuno samostalne a ono bar kao vazalne države sa kakvim ruskim princem na čelu. Sadašnji ruski interes za srpski ustanak davao je nade da će nešto od tih planova moći biti ostvareno ili bar življe krenuto. Još aktivniji beše bački vladika Jovan Jovanović, jedna od najsimpatičnijih ličnosti srpske jerarhije XIX veka. U svojoj pastirskoj poslanici od 24. decembra 1805., upućenoj Srbima i Bugarima Srbije, Bosne, Hercegovine, Crne Gore, Maćedonije, Epira, Rumelije, Vlaške i Moldavije, u „silnoga cara Stefana Nemanjića carstvo“, on kazuje da je odmah posle seče knezova bio uputio molbu ruskom caru za pomoć u nevolji Dok ruska pomoć ne stigne, srpski junaci neka se sete svojih slavnih predaka, od cara Dušana do Sekule „nećaka“, i nek seku „proklete Turke“, „tako ne osanula vaša ruka, da pokažete svetu da ste pravi i istini Srbi i potomci junački serbski“. Sad, posle tih dobrih vesti iz Petrograda, Srbi treba, u mogućem savezu sa Rusima, da počnu borbu još energičnije, „za veru, otečestvo, za čast i slavu Serbskoga roda, za svobodu i volnost Serbskuju o poslednjih naslednikah vaših“. Sebi samom oduševljeni starac, u ekstazi, želi, između ostalog, da vidi i da dočeka „da Cara Serbljem krunišemo u Prizrenu gradu“ i „patriarha u Peću“.

Ovaj polet i vera u bolje dane uzimaju mah. Crnogorski vladika, Petar I Petrović nesumnjivo bi se odazvao pozivima nekih susednih plemena, Moračana, Nikšića, Pivljana i Drobnjaka, koji već behu zakrvili sa Turcima, krenuti Karađorđevim primerom, i koji klikovahu „ja sada, ja nikada“, — da nije imao u taj mah vezane ruke. Ruska jedna komisija vodila je 1804. jednu istragu protiv njega, tobož s toga što je ušao u neke veze sa Francuzima, i učinila ga zbog tog neaktivnim i ozlovoljenim. Osim toga, Rusija se bojala francuskog iskrcavanja na dalmatinsku ili albansku obalu i htela je da u tom slučaju ima Crnogorce pripravne za borbu na toj strani. Razumljivo je s toga da njoj nije bilo u interesu da se Crna Gora zapliće na drugoj strani i da, što je još gore, uz francusko neprijateljstvo navuče još i tursko. Ovako, Petar I je na sve pozive morao da ćuti. U Drobnjaku su, ipak, i bez njegove pomoći borbe trajale dosta dugo; ali, na kraju, bile su, kao osamljen pokušaj, savladane ili bar za izvesno vreme prigušene.

Za Srbe u Beogradskom Pašaluku bilo je jasno da će posle toga dosta povoljnog odgovora iz Rusije biti u svojim traženjima energičniji i da će ih pre povećati nego umanjiti. Kod njih se počelo stvarati uverenje da Turke u Carigradu treba silom prilika u Srbiji naterati da ustaničko pitanje uzmu u ozbiljnije rasmatranje. Dosadašnji javašluk išao je, istina, u prilog ustanicima; ali, tako i ne može i ne sme dalje ostati, Ljudi su hteli da se zna na čemu su. Videći da se Turcima ne žuri, odnosno nemajući od njih nikakvih poruka u pogledu svojih zahteva, oni odlučiše da se na neki način sami obezbede. A to je moglo biti samo tako da očiste Beogradski Pašaluk od Turaka; da se pripreme za svaki slučaj; i da se sa izvesnom snagom i sa zalogom u ruci upuste u pregovore. Razumljivo je da se na Portina sva ta srpska spremanja i na neskrivene veze sa Rusijom gledalo sa mnogo podozrenja. Tamo se počelo uviđati da ustanak nije ni samo protiv dahija, ni privremen revolt zatalasanih seoskih masa, nego da počinje dobijati sve više karakter borbenog stava protiv celog režima, a možda i protiv turske vlasti uopšte. Radi toga, Porta menja svoju dosadašnju politiku toleriranja stvari, i u proleće 1805. rešava da iznudi odluku.

Koliko je, međutim, i kod Srba sazrevala odluka da treba borbom raščistiti stvar, daje lep primer ovaj slučaj. U ono isto vreme kada su Srbi, po ruskome savetu, odabirali deputaciju koja bi u Carigradu izložila srpske zahteve i počela pregovore, i kada su prebrajani novci određeni za harač, Karađorđe je, ugledavši toliki novac, kliknuo: „Eto, kojekude, je li ovo pravo ovolike silne novce davati Turcima, da nas bolje tuku, ili je bolje za ove ovake novce kupovati džebanu, pa mi Turke da bijemo“.

Posledica toga shvatanja beše bitka na Ivankovcu 6. avgusta 1805., gde je srpska vojska sprečila ulazak u Srbiju sultanovim četama i tim otvoreno počela borbu protiv samog Stambola. Ustanak je tim aktom dobio jasan i svoj pravi karakter. Počela je prava borba za oslobođenje, odnosno nastalo je ono svetlo doba, kad beše „krvca iz zemlje provrela“ i kad, po Višnjićevim rečima, dođe zeman:

„Svaki svoje da pokaje stare“.
III.

U narodu, dugo potištenom a u osnovi slobodoljubivom, uspeh srbijanskog ustanka dočekan je sa naročitom radošću. Oko neobičnog imena Crnoga Đorđa, veoma pogodna za mitsku figuru, razvio se čitav niz legendi u jednog naroda koji je i inače bio sklon romantici i sav živeo u kultu i krugu ideja narodnog deseterca. Jedan francuski izveštaj iz Bosne, pisan 28. maja 1805., kazuje kako i tamo raste slava Karađorđeve ličnosti, kako se o njemu šire pesme i kako se on u njima slavi kao skori osloboditelj hrišćana. Čak se među katolicima kretala akcija u tom pravcu. Sa tim u vezi sigurno se javila i ona klasična reč narodnog pevača, koji je prikazivao Karađorđa u odnosu prema Bosni i stavio mu u usta onaj ponosni uzvik, koji će docnije postati čitav nacionalni program:

Drino vodo, plemenita međo
Izmeđ Bosne i izmeđ Srbije,
Naskoro će i to vreme doći
Kada ću ja i tebeka preći
I čestitu Bosnu polaziti…

Kroz srpski svet, posle bitke na Ivankovcu, doista se pustio glas da treba u tako odsudnom času da se svi nađu protiv zajedničkog neprijatelja. Nije više u pitanju lokalna borba u Beogradskom Pašaluku. Nastalo je, naprotiv, odlučno rešavanje između „krsta i polumeseca“, između Srba i Turaka uopšte. Na narodnoj skupštini, držanoj poslednje nedelje meseca novembra u Smederevu 1805. godine, rešeno je ni manje ni više nego da se Porti, zbog ratovanja uskrati dalji danak, a da se pokupljeni harač upotrebi na vojnu spremu. Jedna odredba te skupštine glasila je: „da se među vojnike prime i Srbi izvan Beogradskog Pašaluka; uopšte, svaki koji bi došao iz srpskih zemalja pod Turskom i želeo da se bori protiv Turaka“. U očekivanju turskog udarca, Srbi su se bili zbili u jedan jak i solidan front i, kao retko kada, behu sasvim složni i u najboljoj volji da jedan drugog pomognu. „Svi smo u slozi, — javljao je jedan srpski izveštač toga vremena, — i u dogovoru jednom dušom dišemo“. U novoj molbi upućenoj ruskoj vladi, u februaru 1806., Srbi kazuju čemu se nadaju od svoje šire akcije. Ako bi im Rusija pritekla u pomoć, i to sa oružanom silom od nekoliko pukova, to bi imalo nesumnjivo dejstvo na Srbe iz ostalih krajeva. Srbi iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Dalmacije i Arbanije, mogli bi dići vojsku od 200.000 ljudi i postići svoje davne želje. Na čelo te srpske vojske molili su da dođe brat cara ruskoga, veliki knez Konstantin Pavlović. Sa njim kao vođom i Rusijom kao saveznicom — Srbi bi mogli čuda da postignu.

I za Turke je sada već bilo sasvim jasno šta to Srbi hoće. Ako su se dotle i zavaravali, ma iz kojih razloga, da će raja ostati verna samom sultanu i da pokret ni u koliko ne ugrožava njegovu suverenu vlast, sada su uviđali, posle svega što su čuli i saznali, da je stanje duhova sasvim drugače. Jednom sultanovom bujruntijom obavestili su s toga iz Stambola sve područne vlasti „da se pojavio bunt u Srbiji, da su srpski nevernici podigli glase, da teže osloboditi se svojih ropskih patnji, i da, kao buntovnici i ustanici, ne priznajući sultanovu vlast, ne samo što otkazuju plaćanje carskog danka, već su se podigli da se kao neprijatelji carevine sa oružjem u ruci tuku sa muslimanima i vojuju“. Nešto dalje glasila je sultanska naredba: „S toga je sultanova vlada rešila da postupa oštro i nemilosrdno sa podignutom i pobunjenom rajom. Zato se izdaje zapovest da se ubija, uništava i strelja svaki buntovnik, pa ma gde se uhvatio, samo da bi se u korenu mogla uništiti klica ustanka“.

Ma koliko da su osećali težinu položaja i opasnost turske sile i ma koliko da su bili na čisto sa tim šta sve u borbi stavljaju na kocku, srpski ustanici, videvši da se borba ne može izbeći i da Turci neće da čuju za ustupke po njihovoj želji, ne samo da nisu bili malodušni, nego u jednom pregalačkom zamahu misle čak sami na udarac. Nada u Rusiju i uverenje da neće biti sasvim napušteni, opredeljuju Srbe na aktivnost, koja je bila visokih vrednosti i puna požrtvovanja kod njih kad god je trebalo spasavati čast i obraz. Kada se god. 1806. spremala na njih sa tri strane turska vojska, oni mole Rusiju da dozvoli Srbima prelaz u ofanzivu. „Bolje je da mi Turke na njihovom zemljištu razbijamo, nego da ih dočekujemo na našem. I da smo to dopuštenje imali, dosad bili bismo jedni u Sofiji, drugi u Bosni, treći u Arnautluku, a četvrti do Ruščuka.“ Ako u tim rečima i ima nešto samohvalisanja, nesumljivo je da ima i dosta vere i, unekoliko, izvesne obaveze.

I doista, 1806. godina bila je godina najvećih uspeha buntovne Srbije. Sreće je bilo na svima stranama. Poneseni svi jednom voljom, zadahnuti svi samo jednom željom, oni su imali svi i samo jedan cilj: da delo oslobođenja krunišu pobedom i prijatelju kao i neprijatelju dadu jaka dokaza o unutrašnjoj vrednosti njihova pokreta. Početkom godine uzeti su Poreč i Negotin na istoku; Paraćin, Ražanj i Aleksinac na jugu; Kruševac na jugozapadu. Srpske čete prodreše čak do Kuršumlije na jednoj i do Studenice na drugoj strani, a neke čak do Višegrada i Nove Varoši. Kroz svu zemlju pođe poklič da se hvata za oružje, a u oskudici oružja i za sekire. Oduševljenje posta još veće kada početkom aprila stigoše vesti i iz Crne Gore, koje davahu nade da će i ona stupiti u akciju. Sav radostan, Karađorđe je pisao cetinjskom vladici Petru I: „Mi smo od početka našega ustanka sve do danas jednako na vas i na vaše slavne Srbe, crnogorske vitezove, i oči i srce naše obraćali kao na jednu jedinu slobodnu i nezavisnu i preslavnu državu i, oh, bez naše krivice izgubljene srpske države vitešku čast, koja je danas svima Srbima i odbrana velika i i preslatka dika. U istom pismu on je izražavao svoju najiskreniju želju, „da Bog sjedini misli opšte narodnih poslova naših s vama i da sveže među nama i vama neraskidan savez, savez građanstva najslađi i večni, kao što je nas vezao krvnom vezom roda, plemena i vere“... „Molimo i zaklinjemo vas krvlju srpskom, koja teče kroz žile vaše i vaših vitezova, a znamo da je ona u mnogih plemenitih srdaca u današnje vreme davno već uskipela, da se nama sa vojskom, što skorije možete, na pomoći nađete i da odmah sa leđa otuda na Bosnu udarite, da dižemo sve što se čestitim krstom krsti, da ustane Bosna i Hercegovina na opšte izbavljenje sviju Srba . . . Da živimo zajedno sjedinjeni, kao što nam Bog zapoveda, koji je u nas jednu istu srpsku krv ulio i jednom nas verom prosvetio, tako da živimo i da budemo jedna braća, jedno telo, jedno srce i jedna duša i ljubezni sugrađani pod jednim krilom i zaštitom . . . blagočestivog gospodara sveruskog“. Ovo Karađorđevo pismo, svetli dokumenat potpuno jasne narodne misli kod naših vođa još na početku XIX veka, čitav naš nacionalni program onoga vremena i nekoliko desetina godina docnije, nije na žalost moglo postići ono što je želelo. Crnogorci sa Petrom I behu baš u ovo isto vreme pozvani od Rusa da spasavaju Boku od Francuza. Sasvim zauzeti na toj strani, oni sada nisu mogli da se odazovu Karađorđu i olakšaju ugroženi položaj Srbije. Ali, ova je, zahvaljujući svojoj tvrdoj odluci da istraje u svom herojskom pregalaštvu, uspela i sama. Vojvoda Milenko Stojković potukao je 24. juna istočnu tursku vojsku pod Jusif-pašom, koja je nadirala prema požarevačkoj nahiji; 20. jula odbijen je jedan jači turski napad na valjevsku nahiju; 1. avgusta odneo je Karađorđe svoju slavnu pobedu na Mišaru, najsjajniji srpski uspeh u Prvom Ustanku. Malo posle, 22.—24. avgusta, razbili su Srbi na Deligradu i treću tursku vojsku, koja je imala da napreduje od Niša, i u borbama prodrli su Srbi do Prokuplja i čak do Banjske na Kosovu. Najposle, kao kruna svega, došlo je osvojenje Beograda definitivno i potpuno 27. decembra; a 25. januara 1807. predao se i Šabac. Srbija je bila oslobođena, oteta na krvavom maču, i u vezirski Beograd, posle nekoliko vekova, ušao je Srbin kao gospodar.

Ovaj uspeh, veoma velik i veoma značajan, ma sa koje strane bio posmatran, digao je silno i duh i veru sveg srpskog naroda. Oživeli su, kao iz bajke začarani, svi lepi snovi o prošlosti i projezdila je još jedanput sva ona bogata srednjevekovna legenda od kneževa Kruševca do despotova Beograda i Đurđeva Smedereva. Kao nov i neosporno osetan elemenat tog pojačanog značaja Srbije i njene opravdane vere u bolju budućnost, došao je 1807. još i pravi pismeni savez sa velikom ruskom carevinom. Ma da je u to doba Porta, želeći da prema Rusiji ima potpuno slobodne ruke, bila veoma sklona da ispuni najveći deo srpskih želja i to Srbima jasno naznačila, kod ovih, jednom ponesenih željom za slobodom, prevladao je ruski uticaj, i oni su bez mnogo ustručavanja napustili povoljne turske ponude i odlučili se na dalji rat. To je momenat u kom srpski ustanak dobiva nesumnjivo obeležje. U prvoj svojoj fazi on je bio ustanak protiv dahija i da je onda završen on se ne bi bio razvio van okvira jedne uže samouprave. Od bitke na Ivankovcu taj je ustanak dobio, istina, karakter borbe protiv same turske vlasti; ali, ipak, sa naglašavanjem da to još uvek nije i borba protiv sultana i da je sporazum dosta lako moguć. A on bi i bio moguć, samo da su Turci tada Srbima dali ono što su nudili godinu docnije ili čak i sa nešto manje ustupaka. Sada sve to više ne pomaže. Srbi pristaju uz jednu veliku tuđu silu, otvoreno pred celim svetom, i tim na najotvoreniji način kazuju da je ova njihova borba odsada borba za uništenje i turske vlasti u Srbiji i, ako može biti, i turske države u Evropi. Kad je turski muhasil, po Portinoj zapovesti, tražio od Srba, kao turskih podanika, da dadu 20.000 ljudi za borbe protiv Rusa, dobio je 19. marta 1807. od kneza Sime Markovića, tada predsednika Srpskog Upravnog Saveta, ovaj ponosni i odlučni odgovor: „Srbija smatra sebe kao nezavisnu državu; nikakva danka ne pristaje dati, niti će dizati oružja na svoju jednovernu braću i saveznike“.

IV.

Pored toga što je sebe smatrala nezavisnom državom, Srbija Karađorđeva vremena smatrala je već tada sebe i nosiocem misli za narodno oslobođenje, odnosno kao glavni stožer nacionalne akcije. U svom jednom pismu vladici Petru I. od 14. aprila 1807., Karađorđe je govorio kako mora da daje pomoć „prekodrinskoj braći“, koja su se pobunila protiv Turaka i koja, prirodno, traže pomoći od njega i Srbije. „A prinuđen sam, — veli on, — davati im i hrišćanski rod dobro čuvati, da ne bi preko mere u nekrštene ruke u ropstvo zapao.“ Da ohrabre malo taj zaplašeni i u izvesnim krajevima Bosne učmali naš elemenat, prelaze dosta često srbijanske čete preko Drine i dopiru ponekad dosta duboko u unutrašnjost. Oko Đurđev-dana 1807. prodrla je četa prote Smiljanića do blizu Tuzle, a malo posle jedno veće odeljenje čak u gornju Posavinu, dok u maju nije počela nešto življa akcija Srba, i to sa povećim brojem četa. Ali, Bosanci ne behu ono što i Šumadinci, naročito ne Bosanci bogate i uvek malo odlučne i gotovo nikad na pokret gotove posavske ravnice. S toga svi pokreti Karađorđevih ljudi da ustalasaju Srbe s onu stranu Drine ostaše bezuspešni. Ljudi onih krajeva behu nešto i suviše zaplašeni od Turaka, a dobrim delom ni sami ne imađahu mnogo borbenosti ni volje da plodno tle svojih makar i kmetovskih njiva zamenjuju za opasni život četovanja.

Nešto više pregalaštva pokazivahu neki naši ljudi u krajevima sa austriske granice. Karađorđu nije nikad ni na um padalo da razvija ma kakvu agitaciju na toj strani, znajući vrlo dobro koliko je Austrija osetljiva i podozriva, a nalazeći, uostalom sasvim opravdano,da bi bilo gore nego nepolitički izazivati u času neravne borbe sa Turcima još i napast s austriske strane, Austrija sama, uvek na oprezu, budno je pratila sve pokrete kod svojih Srba. Kad je ustanak izbio i ona primetila koliko izaziva i radosti i oduševljenja kod Srba na njenom području, ona je surovo i brzo htela da uguši svaku javnu manifestaciju radosti, bila ona usmena ili pismena. Sistematski su zabranjivane sve knjige, pesme i slike, koje su hvalile junački pokret; a isto tako, sa istom pažnjom,zabranjivano je i sve što je bilo namenjeno da podseti Srbe na njihovu slavnu prošlost i da izazove kod njih želju za obnovom stare slave. Naročito im je upadala u oči jedna knjižica, koja beše izvadak iz Stematografije Hristifora Žefarovića, sa srpskim državnim grbovima i slikom cara Dušana, koju beše priredio jedan njen oficir, Nikola Stamatović. Austrija nije samo zabranjivala te knjige, slike i slično za svoje podanike, nego je živo nastojala da one ne pređu ni u Srbiju, da i tamo ne bi imale „opasno delovanje“. Zabranjivana je čak i slika Karađorđeva. Ali, sve to nije moglo da pomogne. Srpski rodoljubi iz Karlovačke Mitropolije, na čelu sa najodgovornijim licima, kao što behu, primera radi, mitropolit Stratimirović i bački vladika Jovanović, ne mogahu da ne pokazuju svoje živo saučešće sa pokretom u Srbiji, i da mu ne daju svoju pomoć. Srpski trgovci davahu novčane priloge, stvari i naročito municiju; srpski intelektualci, među njima i sam stari i čestiti Dositej Obradović, prelažahu preko Save i nuđahu na uslugu svoje znanje i pismenost; a Srbi oficiri napuštahu svoje položaje u Austriji i prelažahu u Srbiju. Dosta je u ovom poslednjem nizu podsetiti na slučaj starog kapetana Radiča Petrovića ili na slavnog kapetana Vuču Žikića, osnivača Deligrada. Nije, onda, čudo što je tamo došlo i do pokreta znatno ozbiljnijih razmera.

U Sremu je krajem marta 1807. izbila jedna čista pobuna, kojoj na čelu beše Todor Avramović, zvani Tican, iz Jaska. Pobuna je u početku imala karakter otpora protiv spahiskih činovnika rumskog i iločkog dominija, ali, brzo je dobila karakter seljačke bune za narodna prava. Primer bliske Srbije imao je nesumnjivo svoga dejstva. Austriski izveštaji govore o tome da je buna bila u stvari i potaknuta dobrim delom od Srbijanaca. Šta više, oni naglašavaju da je kao jedno jako sredstvo agitacije bila slika cara Dušana, koja je rasturana u narod, i koja je imala da podseti na staru slavu i na zajedničku prošlost i veze. U jesen, septembra i oktobra meseca iste godine, behu učestale vesti o srpskim emisarima, koji tobože ponovo bune narod po Sremu. Istina je da su neki sremski husari, većinom Srbi, hteli te godine da pređu u Srbiju i da je narod u Sremu sav saosećao sa braćom u Srbiji. Jedan špijunski austriski izveštaj iz toga vremena, preteran ali karakterističan, kazuje kako Srbi sa leve strane Save i Dunava „samo čekaju mig od Karađorđa, pa da se, kako oni tako i njihovi poverenici, ne samo u Zemunu, već na celoj graničnoj liniji do Oršave, pridruže Srbima“. „Pomoću zemunskih Srba, svaku noć prelazi od 10 do12 carskih dezertiraca u Srbiju“.

Osvajanje Beograda i dolazak ruske vojske na Dunav, pa srpsko-ruski savez, delovali su neobičnom snagom na srpski elemenat susednih austriskih oblasti. Kult pravoslavne Rusije u području Karlovačke Mitropolije trajao je kroz čitav XVIII vek. Poznata je dovoljno istorija rusko-srpskih crkvenih i školskih i književnih veza; zna se dobro kakve je široke razmere htela da uzme seoba Srba iz Austrije u Rusiju 1750.-1752. god., i zna se, isto tako, odlično kako je uopšte porastao prestiž Rusije u drugoj polovini XVIII veka, posle njenih velikih uspeha prema Turcima i Poljacima. Razumljivo je s toga što je kod banatskih Srba počelo osetno vrenje na glas da Rusi spremaju oslobođenje srpskih saplemenika i obnovu srpske države. Jedno pismo iz tih krajeva stiglo je 1807. u ruski glavni stan. „Mi vama javljamo da želimo biti pod ruskim dvorom i da hoćemo svi jednoglasno da ustanemo protiv Nemaca . . . I sami ćete uvideti da su Nemci od starine podli, nečasni i nepostojani. Nemac će sve naše zemlje sa selima prodati plemićima, kako bi uništio srpsku Vojnu Granicu, sa izgovorom da ne radi to on nego Mađar, kako bi Srbi mrzili na Mađare, a ne na Austrijance. Ma koliko da Turci žele zla Srbima s toga što su saplemenici Rusima, ipak ih u tome prevazilaze Nemci“. U Banatu se šire krupne vesti o Srbima. U Pančevu se bio proneo glas da će Srbi iskasapiti katolički elemenat na brašančevskoj procesiji 16. maja 1807., pa je vojska poslala nekoliko četa da održi red i uguši svaki pokret. Krajem maja 1808. izbila je, u stvari, buna u okolini Bele Crkve, i to u selu Krušici. Na čelu te bune beše sveštenik Dimitrije Đorđević. Nevešto vođen i nedovoljno organizovan, računajući naivno i sa nesigurnim vlaškim elementom, taj ustanak bi brzo ugušen. U austriskim krugovima tvrdilo se da je i ta buna („buna popa Đaka“) imala veza sa Srbijom i da je u nju bio upleten jedan penzionisani austriski oficir, Srbin Marijan Jovanović.

V.

Godine 1809. činilo se da će srpski planovi početi da se privode u delo. Između Rusije i Turske beše došlo ponovo do rata, u kojem su Srbi, prirodno, sudelovali na ruskoj strani. I ruska, a još više srpska namera beše da jednom dođe do saradnje između srbijanske i crnogorske vojske. One su se u bojnom pohodu imale sjediniti na najkraćem odstojanju, preko Novog Pazara, i tako, udvostručenom snagom, i moralnom i materijalnom, poći u dalje borbe. Pored toga, zauzimanjem Novog Pazara bila bi Bosna i Hercegovina odsečena od Turske i pala bi kao zreo plod pobedničkoj srpskoj vojsci. Sam Karađorđe beše uzeo na se da izvede taj teški ali veoma časni zadatak. Njegova vojska prešla je aprila meseca stare granice i doprla do Novog Pazara i Senice i održala dve lepe pobede kod same Senice i na Suhodolu. Crnogorci se behu krenuli sa druge strane i doprli da Planinice prema Nikšiću; izvesna odeljenja behu se čak i sjedinila sa Karađorđevim četama; ali, do prave saradnje nije došlo, jer vladika oklezaše i čekaše neke naročite poruke. Usred Karađorđevih uspeha na toj strani, stigoše crni glasovi sa Niša, gde srpska vojska, pritisnuta od nadmoćnije sile i rastrzana unutrašnjim razmiricama vođa, beše pretrpela osetne gubitke i došla u kritičan položaj. Da spasava samu Srbiju, Karađorđe morade da napusti dalje borbe u Novom Pazaru i da hitno požuri na Moravu.

U Srbiji posle toga nestaje prvašnjeg poleta i zamaha. Nesrećno ratovanje 1809, god. pojačalo je unutrašnje krize u zemlji i onesposobilo je za veća preduzeća. Vojvode behu pozavađene u uzajamnoj suvernjivosti; a protiv samog Karađorđa, koji beše odličan vojnik ali nesiguran državnik, beše se stvorila jaka opozicija, čija sredstva borbe ne behu ni uvek lojalna ni u skladu sa državnim interesima. Sukob su pojačale i dve oprečne političke orijentacije. Rusija, zabavljena Napoleonom ili pateći od posledica teških borbi sa njim, tražila je u stvari da Srbija donese za nju jedno vojničko olakšanje, dok su se Srbi nadali da će ih Rusija obilato pomoći da dođu do slobode. Nesrećni mir u Sloboziji, gde je Srbija bila zanemarena od strane Rusa, i rusko mešanje u unutrašnje srpske razmirice, pojačali su nezadovoljstvo kod jednog dela Srba, naročito kod Karađorđa, i stvorile uslove za austriski uticaj u zemlji. To sve biva praćeno masom spletaka, koje ljudima parališu dobru volju i sputavaju rad. Zabavljeni tim unutrašnjim zlom, sumnjom otrovanih duša, naši ljudi gube prvu energiju, i kad je došao turski vihor od 1813. godine, izazvan Napoleonovim pohodom na Moskvu, oni ne mogu da mu se odupru svojim starim duhom jedinstva i pregalačke volje za borbu do istrage. Stojan Novaković tačno prikazuje pomućeno stanje u zemlji: „Nekako je sav svet osećao da je nesrećan svršetak srpskoga ustanka neizbežan. I prijatelji i neprijatelji u susedstvu Srbije mislili su da se ona održati ne može. Opšta malaksalost i nepoverenje u svoju snagu (još više zbog turske najezde od 1809.) behu zavladali od vrhovnog vođa do poslednjeg vojnika“.

Prirodno je da je još veća malaksalost nastala u pogledu shvatanja Srbijinih planova prema ostalom Srpstvu. Velike nade polagane u ustanak behu sasvim propale. Srbija je, sa puno prava, mogla da zažali na Srbe iz ostalih zemalja, naročito na Crnu Goru i Srbe pod Turcima, što je čitavo vreme ostaviše samu, da bije boj i za sebe i za njih. Svi, međutim, ili vezani na drugoj strani ili nedovoljno aktivni, zaplašeni za svoje spokojstvo osetiše ubrzo koliko su bili sebični prema Srbiji i kako su olako propustili jedan važan čas za veliko delo zajedničke akcije. Ali, kao izvinjenje za sve, treba reći da pitanje punog srpskog oslobođenja u taj mah ne beše još sazrelo. Krajem XVIII veka još niko nije tvrdo verovao u mogućnost stvaranja jedne svoje srpske države; ni sami vođi ustanka ne behu uvek načisto u tome pravcu, Koliki je onda uspeh, kad je herojska borba od 1804.—1809. probudila sve stare želje i snove i dala im, za izvesno vreme, realan vid! Stvaranje svoje srpske države postade tada jasan program i svetao cilj. Ta obnovljena svest ili, što bi rekli naši romantičari, „taj raspaljeni žar“, beše jedna od glavnih tekovina teške borbe Prvog Ustanka. Veliki pesnik oslobođenja našeg plemena dao je najtačniju karakteristiku za Karađorđa, kad je njemu zakliktao:

Diže narod, krsti zemlju, a varvarske
lance sruši:
iz mrtvijeh Srba dozva, dunu život
srpskoj duši:
Evo tajna besmrtnika! Dade Srbu
stalne grudi,
od viteštva odviknuta u njim lafska
srca budi!