Велика Србија (В. Ћоровић) 2

ВЕЛИКА СРБИЈА
Писац: Владимир Ћоровић

ДРУГИ ДЕО ОСЛОБОЂЕЊЕ СРБИЈЕ И ВАСКРС СРПСКЕ ДРЖАВНЕ МИСЛИ I.

Карађорђев устанак избио је изненадно. Ако су га и припремали раније, Срби ипак нису били још на чисто о томе кад би устанак имао да отпочне. Да је било по њиховом плану, највероватније је да би он избио негде у пролеће, кад озелени гора и кад је шума најприроднији савезник за одбрану и за напад. Овако, устанак се јавио онда кад се на дахиску одлуку за сечу кнезова није могло одговорити друкчије него или покорно повити главу или прихватити за оружје. Устанак је почео сасвим отворено, почетком фебруара и то „у сред зиме, кад му време није“. Србија је услед препада од стране Турака и почетка свог непосредног отпора у сред зиме дошла у веома незгодан положај. Устанак на осталим странама није још био довољно приправљен, нити се, у то доба године, дао лако кренути; и отуд је било јасно да ће Србија сада имати да издржи прве и најтеже ударце и да је, у главном, упућена сама на своју снагу.

Примивши опасну борбу са дахијама, под свежим утиском учињеног препада и сече кнезова, Срби у први час као да немају друге жеље но да се крваво обрачунају и да се заштите од сличних изненађења у будућности. 0 стварању самосталне државе, у тај мах, није се мислило у устаничком логору. Напротив, Да би олакшали свој положај, они изрично изјављују на све стране да њихов устанак није уперен против султана и законитих власти, него против узурпатора и оних који не воде много рачуна о жељама и саветима Стамбола. Осим тога, при првим својим корацима, нарочито на важној народној скупштини у Остружници, они не траже друго него извесну малу аутономију: прогон јаничарских дахија, образовање једне српске народне војске под врховном влашћу везировом, онако као за време Мустафа-пашино, и делотворну примену слободе коју им је гарантовао реформни хатишериф од 1793. Ново је било само тражење да им турске власти признаду избор једног врховног кнеза, који би био главни народни представник и преко кога би само везир општио са Србима. „Кад Порта задовољи у свему праведне захтеве српскога народа, — рекло се тако нарочито, — Срби ће бити вољни да и живот свој жртвују за све што би Порта заповедила и обећавају највећу покорност у свему“. Та је реченица јасан докуменат о тадашњем обиму српских жеља и потреба.

Да су београдски Турци увидели за времена важност целог српског покрета и одмах изишли Србима на сусрет, испуњавајући њихове прве и веома скромне жеље, сва је прилика да би ствар лакше легла и да би устанак у већем обиму био одложен. Али, Турци, а посебно дахије, којима се радило о глави и чија упорност, због тога, беше двоструко већа, не схватише значај часа и, одбивши попуштање, доведоше дотле да се ватра разбукти. Срби су знали њихово расположење и почели се и сами осигуравати. После првих дана устанка, кад је жеђ за осветом нешто попустила, али народни покрет почео нагло да осваја све шире кругове, и кад је било јасно да је ствар до била сасвим озбиљан карактер, и сами вођи устанка осетише потребу, да уђу у питање дубље и да га осмотре са свих страна. Тим више што се сви ранији планови показаше као нестварни и што су они били потпуно осамљени према Турцима. Ма колико били храбри и пожртвовни, вођи устанка знали су врло добро да су се упустили у вратоломан посао и да њихова снага једва достаје за борбу са противником. Оскудица у муницији, топовима и другој ратној спреми осећала се исто тако; а, без тога, знало се да не може бити правог успеха акције. Ради тога, вођи устанка одмах иза првих недеља борбе траже наслона на неког пријатеља или савезника.

Први који је могао доћи у обзир била је Аустрија, непосредни сусед Србије, она чија би се помоћ осетила најбрже. Сећања на старе заједничке борбе против Турака беху још жива. Осим тога, велики део наших људи, и Карађорђе сам, имађаху са Аустријом много веза; и старијих, чисто војничких, и новијих трговачких, и других. Јасно је с тога што се наши људи у првом реду обраћају тамо. Из једног Карађорђева писма земунском мајору Митезеру од 16. априла 1804. сазнајемо, да је Карађорђе лично долазио њему и говорио са њим о потреби да аустриске власти помогну српски устанак. Митезер је тада дао нешто обећања; али, није их извршавао или не бар у мери која је једино могла бити од значаја за устанике. С тога га Карађорђе у поменутом писму опомињаше да учини што је обећавао: „дајте нама помоћи и старијега, јали нам одкажите, зашто ми већ не можемо у овој земљи бити, ако ви не урадите како сте нами говорили“. Србима је, види се, понајвише било стало до тога да дођу до муниције; али, очигледно је исто тако да су, осећајући свој тежак положај, били спремни примити поново аустриску врховну заштиту и чак и једног „старијега“ од њихове стране, само да би имали више сигурности да неће остати сасвим сами према Турцима и њиховој сили. Мало доцније, на своме састанку са аустриским пограничним капетаном Шајтинским, Карађорђе је био још јаснији. У три тачке он је овако формулисао српске жеље: 1.) да их Аустрија прими под своју власт; 2.) Београд, Шабац и Смедерево, кад буду освојени, биће понуђени аустриском цару, а за то ће један аустриски принц доћи за управника у Србију; и 3.) ако Аустрија не хтедне да их прими, они ће се морати обратити некој другој сили, „само да се једанпут хришћански народ опрости турскога ропства“. О самосталној српској држави нема, као што се види, ни помена; не бар у оном смислу, како се то некад замишљало. Сам Карађорђе пристаје да свој положај учини провизорним и да га радо уступи неком туђем принцу, чији би долазак значио гарантију више за спас Србије од Турака.

Аустрија, сва заузета западним односно француским и немачким питањем, није могла ни помишљати нато да својом отвореном помоћи Србима изазове и гнев Турске. С тога одмах одбија и помисао да прими Србију под своје окриље. Али, бојећи се да тим одбијањем не огорчи Србе и нарочито да их не отера Русији, она налази за потребно да их увери о свом саучешћу и доброј вољи и да им преко карловачког митрополита и својих органа поручи да Србија „за сада не може припасти никоме другом осим Порти“ и да ће Порта, која је и иначе према Србима добро расположена, на препоруку аустрискога цара, учинити доста да им олакша положај.

Али, Србима није било до чекања. Стојати неколико недеља под оружјем, у борби, а бити опкољен са три стране турским подручјем и знати да ће Турци овај устанак у сваком случају хтети казнити, значило је за њих, сасвим оправдано, изложити се сувише отворено противничком ударцу, Чекати кад ће за Аустрију доћи погодан час да их може примити, значило би везати своје питање за аустриске интересе. Они с тога долазе на мисао да се обрате за помоћ једноплеменој православној Русији, заштитници хришћана у Турској и пријатељици српскога народа већ у више прилика. Својим писмом од 3. маја 1804. обратили су се устаници, на челу са К а р а ђ о р ђ е м, руском посланику у Цариграду, А. И т а л и н с к о м. Изложивши му сав притисак и зулуме од стране јаничара, они изрично кажу: „Ми сад немамо друге помоћи и наде него да пребегнемо под крило Рускога Престола, како би светим омофором покрио нас бедне хришћане, као што је покрио многе друге области, Крф, Влашку, Молдавску, и остале, те да не би нас скоро 100.000 хришћана у Србији било убрзо поражено оштрицом мача“. Даље веле: „Наша је жеља да посредовањем свете руске непобедне државе добијемо слободу, да наше хришћанство чувамо, цркве и манастире подижемо и да се избавимо од несносног турског јарма. Ми нисмо противни султану данак давати, већ само да се ослободимо од осталих терета и гоњења турских“. Да поспеше руску одлуку, они казују, да су дахије дан пре те молбе донеле одлуку да „целу Србију опусте“.

Међутим, на самој Порти, а и код многих околних паша и бегова, устанак није сматран као нешто много опасно. Противници дахија, сами Турци који беху услед дахиске узурпације лишени власти, почеше ширити вести да је устанак природна реакција на насиља и да није ни мало у интересу праведних турских власти да спречавају рају у њеној освети. Дахије треба да буду кажњене. На Порти се читав покрет дахија сматрао као ново издање Пазваноглове акције и веровало се, у многом, да има доста тенденција против централне власти. У Стамболу није могло бити пријатно да се у Србији, на домак Аустрије и на очима западног света, ојача један покрет дахиских особина, који би давао повода оправданим оптужбама раје против турских насиља. Кад је у Цариград стигла једна српска депутација, да поднесе тужбе и изрази уједно своју верност према султану и редовним властима; и нарочито кад се на Порти видело и чуло да се за устанак почињу озбиљније интересовати Русија и Аустрија и да је код устаника дошло до неких смелијих нада на туђу интервенцију, одлучио се султан да се против дахија предузму оштре мере. Босански везир Бећир-паша добија наредбу да иде у Београд и изравна ствар. Шему је нарочитим ферманом дана неограничена власт „да може збацити дахије, распустити јаничаре и завести на место оне управе коју укине нову управу, тако да се може повратити потпун мир у Србији“. Обавештени о његовом доласку, Срби су веома предусретљиви и понављају му своја уверавања како они нису устали против султана, него да је њихова жеља да се само ослободе зулума и обезбеде за будућност. Дахије су, исто тако, биле чуле за долазак Бећир-пашин и његову мисију и знале су, природно, да ће се читава истрага морати завршити једино њиховим збацивањем, ако не и чим горим. Они с тога према Портину изасланику имају пуно неповерења и не пуштају га чак без извесних услова ни у београдски град; шта више, почињу са њим преговоре на туђем, аустриском тлу.

За ово време код Срба је сазревала мисао о нешто широј самоуправи, изазвана искуством последњих година; а помало је расло и самопоуздање. Осетили су да се о њиховом покрету води рачуна и да, према томе, није свеједно којим ће се правцем развијати ствари. Држање дахија давало им је довољно разлога да пред Бећир-пашом не само покажу како је њихова буна једино средство, него и да подвуку Портину изасланику и природне поуке из тог случаја. А та се поука, по њиховом мишљењу, састојала у томе да им једна страна сила, за сад Аустрија, буде нека врста јемца за правилно извршавање обавеза. „Ако би ми покварили уговор, нека Немци пишу у Стамбол да смо ми криви; ако ли Турци покваре и зулум почну, да Немац јави султану која је страна крива“. Турци на ту погодбу нису могли пристати из простог и јасног разлога што би то значило туђе мешање у њихове унутрашње послове, односно давање новог карактера читавом српском питању. Али, ни Аустрија из својих разлога није могла да се прими те посредничке улоге. Једно с тога што није хтела да мути својих односа са Портом; а друго што ни сама није желела да Срби добију неку ширу самоуправу и ради својих Срба, а и ради будућности, кад би Србија, евентуално, дошла поново под њену власт. Ну, то одбијање и са турске и са аустриске стране не збуњује Србе. Пошавши једном у том правцу, они не мисле лако да га мењају без љуте невоље. И с тога одлучују да ту улогу јемца и неке врсте врховног покровитеља понуде Русији и упућују у Петроград једну своју депутацију, почетком септембра 1804.

За овакво држање Срба главни је разлог био несумњиво у томе што су желели да се чвршће осигурају. Њима су нарочито отворила очи неколика крупна факта. Пазван-Оглу у Видину одржао се против султана и Порте све до тог момента и радио у своме крају што је хтео; у Београду гине један представник редовне власти и Порта одговара на то тек . после три године и тек због српскога устанка. У Београду Бећир-паша нема моћи да сам скрха дахије и да као врховни комесар султанов уђе у град ни против дахија ни против крџалија Алије Гушанца. Кад средином августа 1804. долази у Србију нови везир султанов, њега крџалије ке пуштају у главни град земље, него мора да одседа у Смедереву. Шта значи све то? Србима та речита факта говоре ово: да централна власт не ради како треба, односно да ради само онда кад се прибојава тежих заплета и туђег посредовања; и друго, да је нарочито неактивна онда кад узурпација долази од муслиманских елемената. Из тих разлога Срби желе под сваку цену страно јемство; и то, наравно, страно јемство једне силе која има довољно угледа на Порти. Аустрија им је била више с руке и с тога су у првом реду мислили на њу; а када је она одбила, Русија је била једина са којом се могло озбиљно рачунати.

У односима са Русијом устаницима се чинило да могу бити нешто искренији. Већ при својим обраћањима Аустрији Срби су довољно јасно изражавали наду да се Србија ослободи Турске и да добије засебну управу, макар та и не била под Србином. У везама са Русијом њихове су жеље још јасније. У писму бачком епископу Јовану Јовановићу, своме искреноме пријатељу, српске старешине говоре 15. јуна 1804. како им је Аустрија непоуздан и неискрен пријатељ и како они, његовим посредством, желе руску помоћ и ,,за всегда избавленије и искупленије“. Та помоћ, вели се у томе веома важноме писму, треба да буде „за благосостојаније и обшчеје нашего сербскаго народа безсмертноје благополучије, ползу и славу“. У томе писму први пут јавља се код устаника та национална искрена нота, која казује да је њихова акција, после пет месеци, довела до дубљег схватања читава покрета и да се из обичне буне на дахије развија борба за право национално ослобођење. Оно што нису смели рећи туђим јавним представницима, казали су сад отворено свом српском пријатељу, давши том приликом да се дубље сагледа унутрашња страна њихова борбеног става.

То се нарочито види још и из писма што су га Карађорђе и други вођи упутили херцеговачким главарима на адресу Арсенија Гаговића. Доведени пред дилему или изгинути или живети у поштењу, Срби су се одлучили за борбу и, после неколико месеци устанка, успело им је да сем Београда завладају свим подручјем од Мораве до Дрине. „Ми смо сви, у име божје, намислили и здоговорили се да нам више турски јарамази не суде, него ми сами да се судимо и да цару нашему будемо вјерни и оцијеком да му дајемо колико је право и како он заповиједа... Зато, љубезна браћо моја, — наставља се одмах на ту мисао, — ево ви сада вријеме и случај да се и ви ослободите и са нама сједините. Немоите поштеђети ка и ми последњу капљу крове пролити за вјеру христијанску, за свете церкве и монастире и за слободу отечества својего.“ Да се види да је основна мисао покрета у ово време (средином јула) била већ сасвим упућена у националном правцу, поред свих компромисних ограда о поштовању султанске врховне власти, довољно је прочитати само ово што даље следи. Херцеговина треба да почне са своје стране акцију и одмах ће јој се придружити Босна, „која је сва готова подигнута да се сједини с нама, само чека на вас...“ „Зато, љубезна браћо, не упустите из ваших руках срећно вријеме и случај, но сви једно и заједно помолите се всевишњему Богу створитељу, помошчнику христијанскому, и ударите ви о те стране, а ми ћемо от ове с неустрашимим духом, и с помоћију божијеју прије мјесец данах састаће нам се војске у Сарајеву, гдје захира, џебана, свако благо и бисер неизчитајеми у безмјернаја сокровишча које су Турци от нас и нашијех старијих пограбили. Ми кад почнемо сами за своје отечество, за частни крст војевати, сваки цар христијански хоће нам помоћ дати, зашто ми ништа туђе нећемо тицати, но собствено наше от старинах, које је свему свијету познато да је рођено наше, хоћемо возвратити, и то је поштено пред свијем свијетом, и по законам божијим и царским нико нам неће бранити, него још сваку помоћ дати. Зато, љубезна браћо моја, сједините ваше оружје са нашијем и гоните љутаго мучитеља нашего, пак ћемо бити слободни ка и браћа наша Церногорци, који се данас находе под покровом Великога Императора Русијскога“. У том оптимистичком тону има, несумњиво, једна добра нота хотимичне ведрине, потребне да се ствар крене; али, ван спора је и то да је нешто од тих планова била и ствар веровања. Јер не позива на општи покрет читаво племе онај који мисли да се задовољи са првом повољном везирском бујрунтијом и који не верује да је дошао час да се постигне и нешто више. Ова наивност, којом писмо олако представља добијање читаве Босне и Херцеговине, показује несумњиво да је све ово само план устаника и њихових пријатеља, људи са мало искуства у великој политици и са недовољно обавештености о правој снази Турске. Али, такви људи, прегаоци, који не омерају много, који и велики ратни покрет просуђују само као проширено хајдучко четовање, такви људи кренули су и читав устанак и били једино подобни да га, као срчан и смео замах, наставе и прошире и даље. То се, уосталом, од њих и очекивало. На уста старог и увек народског Доситеја клицало се тада са много српских страна;

Востани, Сербије, мати наша мила!
И постани опет што си прије била!
Сербска теби вопију искрена чада,
Која храбро војују за тебе сада.
Востани, Сербије!
Давно си заспала,
У мраку лежала;
Сада се пробуди
И Сербе возбуди!
Босна, сестра твоја, на тебе гледа!
- - -
Херцегова земља и Чернаја Гора
Далеке државе и острови мора:
Сви теби помоћ небесну желе,
Све добре душе теби се веселе.

Тако се, ето, већ за прво пола године устанка, мало пошто је прошао први препад и људи дошли себи, ствара помало и све одређеније национални програм нове српске државе. Уколико га још не знају да формулишу сами вођи, који га носе у души и у читавом свом крвном наслеђу, утолико им га сугерише околина и они Срби са других страна, који су у устанку назревали нов поклич за народно окупљање и нови заметак васкрсавању старе српске државне мисли и творевине.

II.

Једном кренута и изговорена мисао о народном ослобођењу добија мало по мало све свеснији облик. Први јачи подстрек за то дало је Србима држање Русије. Ма да и сама заузета питањима на западу, ма да и сама жељна да Турску не изазове и не добије као непријатеља, она ипак није као Аустрија покушала да Србе задовољи само речима и надама за будућност. Осећајући тачније психолошко стање српских устаника, а нарочито њихових вођа, она је видела добро да може и одржати свој исправни став према Турској, а ипак наћи начина да устаницима покаже стварнији интерес и стави у близак изглед јачи ослон. Русија не узима улогу строга учитеља, који узбуђеном борцу пребацује то што је прихватио оружје или што је прихватио у незгодан час; напротив, она тај покрет разуме, чини се да га са извесним устручавањем одобрава и, што је најважније, хоће да саветује устанике и да га наставе, и да свакако гледају узети Београд. Пад Београда предочио би Турцима сву опасност положаја и учинио би их мекшим и приступачнијим за преговоре. То би био час када би се могло јавити и руско посредовање. Русија се чак сама нуди Србима, у часу опасности, кад јој се чини да би Срби могли зло проћи, У погледу стварања српске кнежевине, руски кабинет већ почетком октобра 1804. има доста јасан програм: „Намера коју је Порта имала да од Ср: бије начини кнежевину као што је Влашка и Молдавија, била би једина која је по вољи српскога становништва, ако би кнез, који би њоме управљао, био Србин, кога би они изабрали; али, то је баш оно на што би Порта тешко пристала. Али, како се то највише слаже са нашим жељама, ја мислим да је у интересу нашега двора да ублажи судбу онога народа и да га привеже за нас“. То је службено гледиште руске владе; очевидно и усрдније и пријатељскије од познатог нам становишта Аустрије.

Природно је да је српска депутација, која је почетком септембра пошла у Русију, наишла тамо на срдачан дочек. Осокољени тим, наши представници говоре сасвим отворено. Они траже руску заштиту и помоћ. Прво као најјаче морално средство за опши покрет, а друго као материјални услов за најширу акцију. Та помоћ, веле они, „толико би охрабрила цео српски народ да је лако предвидети како би се цела област у којој Срби живе, у једном тренутку, сјединила и збацила срамни нечовечни и тирански јарам . Српски је план непосредан и јасан, и, у ствари, у тај мах, не тражи ништа више од онога што у Турској већ постоји. „Срби никада једнодушније нису мислили о ослобођењу своје отаџбине, нити су га усрдније желели него данас. Божанском, природном и вечном везом крви, језика и вере која постоји између Срба и Руса, савезом политичким и најљубазнијим везама могла би се будућа срећа српскога народа осветити и на непоколебивој и чврстој основи утврдити. Прве основе томе послу треба отпочети у данашњим важним приликама баш с тога што је једногласна жеља свих Срба: да се у Србији установи самостална српска управа под именом „Сербскоје Правленије“ или под другим сличним именом, као што су на пример оних седам острва јонских, а под непосредном заштитом Русије, чувајући у исто време да не нарушимо права султанова која му припадају, то јест плаћати му умерен данак.

Јасан устанички циљ је стварање српске државе. Њене везе са султаном и однос према гарантној великој сили, у овом случају Русији, нису још довољно прецизирани, нити, у основи, утичу много на израђивање саме мисли, За устанике је главно да они у земљи самој, на свом огњишту, постану самовласни господари и да осете како им није туђа рука стално на перчину; остало ће се, без много компликација, решавати само собом, Истицање врховне власти султанове долази несумњиво још увек као акт лојалности, да би им положај био лакши и према Порти и према другим државама, којима би се иначе, без те ограде, у духу легитимитета, читав покрет могао учинити сувише револуционаран. У души својој већ тада Србима би било најмилије да прекину уопште све везе са Турцима. Њихове речи 15. јула 1804,: „Истина да нам је султан обећао своју милост и да нам опрашта данак за девет година; али, ко се од хришћанскога непријатеља може надати милости, јер — ако истерамо ове бунтовнике — султан ће послати други гарнизон, који ће се према нама не само понашати као њихови претходници већ и горе, светећи се над нама, Они и досад нису слушали султана, а данас су они сви султани,“ — те речи најбоље показују право лице ствари и право расположење у већине народа.

Срдачан пријем депутата у Петрограду, руски интерес за српско питање, пун саучешћа и донекле одобравања, и, нада све, руска помоћ од 3.000 дуката за даљи рад и обећање искрено и стварно да ће на Порти световати највећу могућу предусретљивост, учинили су да је код устаника порасло самопоуздање и услед тога и њихове жеље и њихове наде. Али, тај пријем наишао је на одушевљење и код Срба ван Србије. Карловачки митрополит Стеван Стратимировић, увек одличан родољуб, био је одмах, на почетку устанка, израдио једну промеморију за руску владу, у којој је препоручивао Русији да, место на обнови грчког царства, ради на стварању и једноверне и једноплемене славено-српске државе, природне руске савезнице, и то ако не као потпуно самосталне а оно бар као вазалне државе са каквим руским принцем на челу. Садашњи руски интерес за српски устанак давао је наде да ће нешто од тих планова моћи бити остварено или бар живље кренуто. Још активнији беше бачки владика Јован Јовановић, једна од најсимпатичнијих личности српске јерархије XIX века. У својој пастирској посланици од 24. децембра 1805., упућеној Србима и Бугарима Србије, Босне, Херцеговине, Црне Горе, Маћедоније, Епира, Румелије, Влашке и Молдавије, у „силнога цара Стефана Немањића царство“, он казује да је одмах после сече кнезова био упутио молбу руском цару за помоћ у невољи Док руска помоћ не стигне, српски јунаци нека се сете својих славних предака, од цара Душана до Секуле „нећака“, и нек секу „проклете Турке“, „тако не осанула ваша рука, да покажете свету да сте прави и истини Срби и потомци јуначки сербски“. Сад, после тих добрих вести из Петрограда, Срби треба, у могућем савезу са Русима, да почну борбу још енергичније, „за веру, отечество, за част и славу Сербскога рода, за свободу и волност Сербскују о последњих наследниках ваших“. Себи самом одушевљени старац, у екстази, жели, између осталог, да види и да дочека „да Цара Сербљем крунишемо у Призрену граду“ и „патриарха у Пећу“.

Овај полет и вера у боље дане узимају мах. Црногорски владика, Петар I Петровић несумњиво би се одазвао позивима неких суседних племена, Морачана, Никшића, Пивљана и Дробњака, који већ беху закрвили са Турцима, кренути Карађорђевим примером, и који кликоваху „ја сада, ја никада“, — да није имао у тај мах везане руке. Руска једна комисија водила је 1804. једну истрагу против њега, тобож с тога што је ушао у неке везе са Французима, и учинила га због тог неактивним и озловољеним. Осим тога, Русија се бојала француског искрцавања на далматинску или албанску обалу и хтела је да у том случају има Црногорце приправне за борбу на тој страни. Разумљиво је с тога да њој није било у интересу да се Црна Гора заплиће на другој страни и да, што је још горе, уз француско непријатељство навуче још и турско. Овако, Петар I је на све позиве морао да ћути. У Дробњаку су, ипак, и без његове помоћи борбе трајале доста дуго; али, на крају, биле су, као осамљен покушај, савладане или бар за извесно време пригушене.

За Србе у Београдском Пашалуку било је јасно да ће после тога доста повољног одговора из Русије бити у својим тражењима енергичнији и да ће их пре повећати него умањити. Код њих се почело стварати уверење да Турке у Цариграду треба силом прилика у Србији натерати да устаничко питање узму у озбиљније расматрање. Досадашњи јавашлук ишао је, истина, у прилог устаницима; али, тако и не може и не сме даље остати, Људи су хтели да се зна на чему су. Видећи да се Турцима не жури, односно немајући од њих никаквих порука у погледу својих захтева, они одлучише да се на неки начин сами обезбеде. А то је могло бити само тако да очисте Београдски Пашалук од Турака; да се припреме за сваки случај; и да се са извесном снагом и са залогом у руци упусте у преговоре. Разумљиво је да се на Портина сва та српска спремања и на нескривене везе са Русијом гледало са много подозрења. Тамо се почело увиђати да устанак није ни само против дахија, ни привремен револт заталасаних сеоских маса, него да почиње добијати све више карактер борбеног става против целог режима, а можда и против турске власти уопште. Ради тога, Порта мења своју досадашњу политику толерирања ствари, и у пролеће 1805. решава да изнуди одлуку.

Колико је, међутим, и код Срба сазревала одлука да треба борбом рашчистити ствар, даје леп пример овај случај. У оно исто време када су Срби, по рускоме савету, одабирали депутацију која би у Цариграду изложила српске захтеве и почела преговоре, и када су пребрајани новци одређени за харач, Карађорђе је, угледавши толики новац, кликнуо: „Ето, којекуде, је ли ово право оволике силне новце давати Турцима, да нас боље туку, или је боље за ове оваке новце куповати џебану, па ми Турке да бијемо“.

Последица тога схватања беше битка на Иванковцу 6. августа 1805., где је српска војска спречила улазак у Србију султановим четама и тим отворено почела борбу против самог Стамбола. Устанак је тим актом добио јасан и свој прави карактер. Почела је права борба за ослобођење, односно настало је оно светло доба, кад беше „крвца из земље проврела“ и кад, по Вишњићевим речима, дође земан:

„Сваки своје да покаје старе“.

III.

У народу, дуго потиштеном а у основи слободољубивом, успех србијанског устанка дочекан је са нарочитом радошћу. Око необичног имена Црнога Ђорђа, веома погодна за митску фигуру, развио се читав низ легенди у једног народа који је и иначе био склон романтици и сав живео у култу и кругу идеја народног десетерца. Један француски извештај из Босне, писан 28. маја 1805., казује како и тамо расте слава Карађорђеве личности, како се о њему шире песме и како се он у њима слави као скори ослободитељ хришћана. Чак се међу католицима кретала акција у том правцу. Са тим у вези сигурно се јавила и она класична реч народног певача, који је приказивао Карађорђа у односу према Босни и ставио му у уста онај поносни узвик, који ће доцније постати читав национални програм:

Дрино водо, племенита међо
Измеђ Босне и измеђ Србије,
Наскоро ће и то време доћи
Када ћу ја и тебека прећи
И честиту Босну полазити…

Кроз српски свет, после битке на Иванковцу, доиста се пустио глас да треба у тако одсудном часу да се сви нађу против заједничког непријатеља. Није више у питању локална борба у Београдском Пашалуку. Настало је, напротив, одлучно решавање између „крста и полумесеца“, између Срба и Турака уопште. На народној скупштини, држаној последње недеље месеца новембра у Смедереву 1805. године, решено је ни мање ни више него да се Порти, због ратовања ускрати даљи данак, а да се покупљени харач употреби на војну спрему. Једна одредба те скупштине гласила је: „да се међу војнике приме и Срби изван Београдског Пашалука; уопште, сваки који би дошао из српских земаља под Турском и желео да се бори против Турака“. У очекивању турског ударца, Срби су се били збили у један јак и солидан фронт и, као ретко када, беху сасвим сложни и у најбољој вољи да један другог помогну. „Сви смо у слози, — јављао је један српски извештач тога времена, — и у договору једном душом дишемо“. У новој молби упућеној руској влади, у фебруару 1806., Срби казују чему се надају од своје шире акције. Ако би им Русија притекла у помоћ, и то са оружаном силом од неколико пукова, то би имало несумњиво дејство на Србе из осталих крајева. Срби из Босне и Херцеговине, Црне Горе, Далмације и Арбаније, могли би дићи војску од 200.000 људи и постићи своје давне жеље. На чело те српске војске молили су да дође брат цара рускога, велики кнез Константин Павловић. Са њим као вођом и Русијом као савезницом — Срби би могли чуда да постигну.

И за Турке је сада већ било сасвим јасно шта то Срби хоће. Ако су се дотле и заваравали, ма из којих разлога, да ће раја остати верна самом султану и да покрет ни у колико не угрожава његову суверену власт, сада су увиђали, после свега што су чули и сазнали, да је стање духова сасвим другаче. Једном султановом бујрунтијом обавестили су с тога из Стамбола све подручне власти „да се појавио бунт у Србији, да су српски неверници подигли гласе, да теже ослободити се својих ропских патњи, и да, као бунтовници и устаници, не признајући султанову власт, не само што отказују плаћање царског данка, већ су се подигли да се као непријатељи царевине са оружјем у руци туку са муслиманима и војују“. Нешто даље гласила је султанска наредба: „С тога је султанова влада решила да поступа оштро и немилосрдно са подигнутом и побуњеном рајом. Зато се издаје заповест да се убија, уништава и стреља сваки бунтовник, па ма где се ухватио, само да би се у корену могла уништити клица устанка“.

Ма колико да су осећали тежину положаја и опасност турске силе и ма колико да су били на чисто са тим шта све у борби стављају на коцку, српски устаници, видевши да се борба не може избећи и да Турци неће да чују за уступке по њиховој жељи, не само да нису били малодушни, него у једном прегалачком замаху мисле чак сами на ударац. Нада у Русију и уверење да неће бити сасвим напуштени, опредељују Србе на активност, која је била високих вредности и пуна пожртвовања код њих кад год је требало спасавати част и образ. Када се год. 1806. спремала на њих са три стране турска војска, они моле Русију да дозволи Србима прелаз у офанзиву. „Боље је да ми Турке на њиховом земљишту разбијамо, него да их дочекујемо на нашем. И да смо то допуштење имали, досад били бисмо једни у Софији, други у Босни, трећи у Арнаутлуку, а четврти до Рушчука.“ Ако у тим речима и има нешто самохвалисања, несумљиво је да има и доста вере и, унеколико, извесне обавезе.

И доиста, 1806. година била је година највећих успеха бунтовне Србије. Среће је било на свима странама. Понесени сви једном вољом, задахнути сви само једном жељом, они су имали сви и само један циљ: да дело ослобођења крунишу победом и пријатељу као и непријатељу даду јака доказа о унутрашњој вредности њихова покрета. Почетком године узети су Пореч и Неготин на истоку; Параћин, Ражањ и Алексинац на југу; Крушевац на југозападу. Српске чете продреше чак до Куршумлије на једној и до Студенице на другој страни, а неке чак до Вишеграда и Нове Вароши. Кроз сву земљу пође поклич да се хвата за оружје, а у оскудици оружја и за секире. Одушевљење поста још веће када почетком априла стигоше вести и из Црне Горе, које даваху наде да ће и она ступити у акцију. Сав радостан, Карађорђе је писао цетињском владици Петру I: „Ми смо од почетка нашега устанка све до данас једнако на вас и на ваше славне Србе, црногорске витезове, и очи и срце наше обраћали као на једну једину слободну и независну и преславну државу и, ох, без наше кривице изгубљене српске државе витешку част, која је данас свима Србима и одбрана велика и и преслатка дика. У истом писму он је изражавао своју најискренију жељу, „да Бог сједини мисли опште народних послова наших с вама и да свеже међу нама и вама нераскидан савез, савез грађанства најслађи и вечни, као што је нас везао крвном везом рода, племена и вере“... „Молимо и заклињемо вас крвљу српском, која тече кроз жиле ваше и ваших витезова, а знамо да је она у многих племенитих срдаца у данашње време давно већ ускипела, да се нама са војском, што скорије можете, на помоћи нађете и да одмах са леђа отуда на Босну ударите, да дижемо све што се честитим крстом крсти, да устане Босна и Херцеговина на опште избављење свију Срба . . . Да живимо заједно сједињени, као што нам Бог заповеда, који је у нас једну исту српску крв улио и једном нас вером просветио, тако да живимо и да будемо једна браћа, једно тело, једно срце и једна душа и љубезни суграђани под једним крилом и заштитом . . . благочестивог господара сверуског“. Ово Карађорђево писмо, светли докуменат потпуно јасне народне мисли код наших вођа још на почетку XIX века, читав наш национални програм онога времена и неколико десетина година доцније, није на жалост могло постићи оно што је желело. Црногорци са Петром I беху баш у ово исто време позвани од Руса да спасавају Боку од Француза. Сасвим заузети на тој страни, они сада нису могли да се одазову Карађорђу и олакшају угрожени положај Србије. Али, ова је, захваљујући својој тврдој одлуци да истраје у свом херојском прегалаштву, успела и сама. Војвода Миленко Стојковић потукао је 24. јуна источну турску војску под Јусиф-пашом, која је надирала према пожаревачкој нахији; 20. јула одбијен је један јачи турски напад на ваљевску нахију; 1. августа однео је Карађорђе своју славну победу на Мишару, најсјајнији српски успех у Првом Устанку. Мало после, 22.—24. августа, разбили су Срби на Делиграду и трећу турску војску, која је имала да напредује од Ниша, и у борбама продрли су Срби до Прокупља и чак до Бањске на Косову. Најпосле, као круна свега, дошло је освојење Београда дефинитивно и потпуно 27. децембра; а 25. јануара 1807. предао се и Шабац. Србија је била ослобођена, отета на крвавом мачу, и у везирски Београд, после неколико векова, ушао је Србин као господар.

Овај успех, веома велик и веома значајан, ма са које стране био посматран, дигао је силно и дух и веру свег српског народа. Оживели су, као из бајке зачарани, сви лепи снови о прошлости и пројездила је још једанпут сва она богата средњевековна легенда од кнежева Крушевца до деспотова Београда и Ђурђева Смедерева. Као нов и неоспорно осетан елеменат тог појачаног значаја Србије и њене оправдане вере у бољу будућност, дошао је 1807. још и прави писмени савез са великом руском царевином. Ма да је у то доба Порта, желећи да према Русији има потпуно слободне руке, била веома склона да испуни највећи део српских жеља и то Србима јасно назначила, код ових, једном понесених жељом за слободом, превладао је руски утицај, и они су без много устручавања напустили повољне турске понуде и одлучили се на даљи рат. То је моменат у ком српски устанак добива несумњиво обележје. У првој својој фази он је био устанак против дахија и да је онда завршен он се не би био развио ван оквира једне уже самоуправе. Од битке на Иванковцу тај је устанак добио, истина, карактер борбе против саме турске власти; али, ипак, са наглашавањем да то још увек није и борба против султана и да је споразум доста лако могућ. А он би и био могућ, само да су Турци тада Србима дали оно што су нудили годину доцније или чак и са нешто мање уступака. Сада све то више не помаже. Срби пристају уз једну велику туђу силу, отворено пред целим светом, и тим на најотворенији начин казују да је ова њихова борба одсада борба за уништење и турске власти у Србији и, ако може бити, и турске државе у Европи. Кад је турски мухасил, по Портиној заповести, тражио од Срба, као турских поданика, да даду 20.000 људи за борбе против Руса, добио је 19. марта 1807. од кнеза Симе Марковића, тада председника Српског Управног Савета, овај поносни и одлучни одговор: „Србија сматра себе као независну државу; никаква данка не пристаје дати, нити ће дизати оружја на своју једноверну браћу и савезнике“.

IV.

Поред тога што је себе сматрала независном државом, Србија Карађорђева времена сматрала је већ тада себе и носиоцем мисли за народно ослобођење, односно као главни стожер националне акције. У свом једном писму владици Петру I. од 14. априла 1807., Карађорђе је говорио како мора да даје помоћ „прекодринској браћи“, која су се побунила против Турака и која, природно, траже помоћи од њега и Србије. „А принуђен сам, — вели он, — давати им и хришћански род добро чувати, да не би преко мере у некрштене руке у ропство запао.“ Да охрабре мало тај заплашени и у извесним крајевима Босне учмали наш елеменат, прелазе доста често србијанске чете преко Дрине и допиру понекад доста дубоко у унутрашњост. Око Ђурђев-дана 1807. продрла је чета проте Смиљанића до близу Тузле, а мало после једно веће одељење чак у горњу Посавину, док у мају није почела нешто живља акција Срба, и то са повећим бројем чета. Али, Босанци не беху оно што и Шумадинци, нарочито не Босанци богате и увек мало одлучне и готово никад на покрет готове посавске равнице. С тога сви покрети Карађорђевих људи да усталасају Србе с ону страну Дрине осташе безуспешни. Људи оних крајева беху нешто и сувише заплашени од Турака, а добрим делом ни сами не имађаху много борбености ни воље да плодно тле својих макар и кметовских њива замењују за опасни живот четовања.

Нешто више прегалаштва показиваху неки наши људи у крајевима са аустриске границе. Карађорђу није никад ни на ум падало да развија ма какву агитацију на тој страни, знајући врло добро колико је Аустрија осетљива и подозрива, а налазећи, уосталом сасвим оправдано,да би било горе него неполитички изазивати у часу неравне борбе са Турцима још и напаст с аустриске стране, Аустрија сама, увек на опрезу, будно је пратила све покрете код својих Срба. Кад је устанак избио и она приметила колико изазива и радости и одушевљења код Срба на њеном подручју, она је сурово и брзо хтела да угуши сваку јавну манифестацију радости, била она усмена или писмена. Систематски су забрањиване све књиге, песме и слике, које су хвалиле јуначки покрет; а исто тако, са истом пажњом,забрањивано је и све што је било намењено да подсети Србе на њихову славну прошлост и да изазове код њих жељу за обновом старе славе. Нарочито им је упадала у очи једна књижица, која беше извадак из Стематографије Христифора Жефаровића, са српским државним грбовима и сликом цара Душана, коју беше приредио један њен официр, Никола Стаматовић. Аустрија није само забрањивала те књиге, слике и слично за своје поданике, него је живо настојала да оне не пређу ни у Србију, да и тамо не би имале „опасно деловање“. Забрањивана је чак и слика Карађорђева. Али, све то није могло да помогне. Српски родољуби из Карловачке Митрополије, на челу са најодговорнијим лицима, као што беху, примера ради, митрополит Стратимировић и бачки владика Јовановић, не могаху да не показују своје живо саучешће са покретом у Србији, и да му не дају своју помоћ. Српски трговци даваху новчане прилоге, ствари и нарочито муницију; српски интелектуалци, међу њима и сам стари и честити Доситеј Обрадовић, прелажаху преко Саве и нуђаху на услугу своје знање и писменост; а Срби официри напуштаху своје положаје у Аустрији и прелажаху у Србију. Доста је у овом последњем низу подсетити на случај старог капетана Радича Петровића или на славног капетана Вучу Жикића, оснивача Делиграда. Није, онда, чудо што је тамо дошло и до покрета знатно озбиљнијих размера.

У Срему је крајем марта 1807. избила једна чиста побуна, којој на челу беше Тодор Аврамовић, звани Тицан, из Јаска. Побуна је у почетку имала карактер отпора против спахиских чиновника румског и илочког доминија, али, брзо је добила карактер сељачке буне за народна права. Пример блиске Србије имао је несумњиво свога дејства. Аустриски извештаји говоре о томе да је буна била у ствари и потакнута добрим делом од Србијанаца. Шта више, они наглашавају да је као једно јако средство агитације била слика цара Душана, која је растурана у народ, и која је имала да подсети на стару славу и на заједничку прошлост и везе. У јесен, септембра и октобра месеца исте године, беху учестале вести о српским емисарима, који тобоже поново буне народ по Срему. Истина је да су неки сремски хусари, већином Срби, хтели те године да пређу у Србију и да је народ у Срему сав саосећао са браћом у Србији. Један шпијунски аустриски извештај из тога времена, претеран али карактеристичан, казује како Срби са леве стране Саве и Дунава „само чекају миг од Карађорђа, па да се, како они тако и њихови повереници, не само у Земуну, већ на целој граничној линији до Оршаве, придруже Србима“. „Помоћу земунских Срба, сваку ноћ прелази од 10 до12 царских дезертираца у Србију“.

Освајање Београда и долазак руске војске на Дунав, па српско-руски савез, деловали су необичном снагом на српски елеменат суседних аустриских области. Култ православне Русије у подручју Карловачке Митрополије трајао је кроз читав XVIII век. Позната је довољно историја руско-српских црквених и школских и књижевних веза; зна се добро какве је широке размере хтела да узме сеоба Срба из Аустрије у Русију 1750.-1752. год., и зна се, исто тако, одлично како је уопште порастао престиж Русије у другој половини XVIII века, после њених великих успеха према Турцима и Пољацима. Разумљиво је с тога што је код банатских Срба почело осетно врење на глас да Руси спремају ослобођење српских саплеменика и обнову српске државе. Једно писмо из тих крајева стигло је 1807. у руски главни стан. „Ми вама јављамо да желимо бити под руским двором и да хоћемо сви једногласно да устанемо против Немаца . . . И сами ћете увидети да су Немци од старине подли, нечасни и непостојани. Немац ће све наше земље са селима продати племићима, како би уништио српску Војну Границу, са изговором да не ради то он него Мађар, како би Срби мрзили на Мађаре, а не на Аустријанце. Ма колико да Турци желе зла Србима с тога што су саплеменици Русима, ипак их у томе превазилазе Немци“. У Банату се шире крупне вести о Србима. У Панчеву се био пронео глас да ће Срби искасапити католички елеменат на брашанчевској процесији 16. маја 1807., па је војска послала неколико чета да одржи ред и угуши сваки покрет. Крајем маја 1808. избила је, у ствари, буна у околини Беле Цркве, и то у селу Крушици. На челу те буне беше свештеник Димитрије Ђорђевић. Невешто вођен и недовољно организован, рачунајући наивно и са несигурним влашким елементом, тај устанак би брзо угушен. У аустриским круговима тврдило се да је и та буна („буна попа Ђака“) имала веза са Србијом и да је у њу био уплетен један пензионисани аустриски официр, Србин Маријан Јовановић.

V.

Године 1809. чинило се да ће српски планови почети да се приводе у дело. Између Русије и Турске беше дошло поново до рата, у којем су Срби, природно, суделовали на руској страни. И руска, а још више српска намера беше да једном дође до сарадње између србијанске и црногорске војске. Оне су се у бојном походу имале сјединити на најкраћем одстојању, преко Новог Пазара, и тако, удвострученом снагом, и моралном и материјалном, поћи у даље борбе. Поред тога, заузимањем Новог Пазара била би Босна и Херцеговина одсечена од Турске и пала би као зрео плод победничкој српској војсци. Сам Карађорђе беше узео на се да изведе тај тешки али веома часни задатак. Његова војска прешла је априла месеца старе границе и допрла до Новог Пазара и Сенице и одржала две лепе победе код саме Сенице и на Суходолу. Црногорци се беху кренули са друге стране и допрли да Планинице према Никшићу; извесна одељења беху се чак и сјединила са Карађорђевим четама; али, до праве сарадње није дошло, јер владика оклезаше и чекаше неке нарочите поруке. Усред Карађорђевих успеха на тој страни, стигоше црни гласови са Ниша, где српска војска, притиснута од надмоћније силе и растрзана унутрашњим размирицама вођа, беше претрпела осетне губитке и дошла у критичан положај. Да спасава саму Србију, Карађорђе мораде да напусти даље борбе у Новом Пазару и да хитно пожури на Мораву.

У Србији после тога нестаје првашњег полета и замаха. Несрећно ратовање 1809, год. појачало је унутрашње кризе у земљи и онеспособило је за већа предузећа. Војводе беху позавађене у узајамној суверњивости; а против самог Карађорђа, који беше одличан војник али несигуран државник, беше се створила јака опозиција, чија средства борбе не беху ни увек лојална ни у складу са државним интересима. Сукоб су појачале и две опречне политичке оријентације. Русија, забављена Наполеоном или патећи од последица тешких борби са њим, тражила је у ствари да Србија донесе за њу једно војничко олакшање, док су се Срби надали да ће их Русија обилато помоћи да дођу до слободе. Несрећни мир у Слобозији, где је Србија била занемарена од стране Руса, и руско мешање у унутрашње српске размирице, појачали су незадовољство код једног дела Срба, нарочито код Карађорђа, и створиле услове за аустриски утицај у земљи. То све бива праћено масом сплетака, које људима паралишу добру вољу и спутавају рад. Забављени тим унутрашњим злом, сумњом отрованих душа, наши људи губе прву енергију, и кад је дошао турски вихор од 1813. године, изазван Наполеоновим походом на Москву, они не могу да му се одупру својим старим духом јединства и прегалачке воље за борбу до истраге. Стојан Новаковић тачно приказује помућено стање у земљи: „Некако је сав свет осећао да је несрећан свршетак српскога устанка неизбежан. И пријатељи и непријатељи у суседству Србије мислили су да се она одржати не може. Општа малаксалост и неповерење у своју снагу (још више због турске најезде од 1809.) беху завладали од врховног вођа до последњег војника“.

Природно је да је још већа малаксалост настала у погледу схватања Србијиних планова према осталом Српству. Велике наде полагане у устанак беху сасвим пропале. Србија је, са пуно права, могла да зажали на Србе из осталих земаља, нарочито на Црну Гору и Србе под Турцима, што је читаво време оставише саму, да бије бој и за себе и за њих. Сви, међутим, или везани на другој страни или недовољно активни, заплашени за своје спокојство осетише убрзо колико су били себични према Србији и како су олако пропустили један важан час за велико дело заједничке акције. Али, као извињење за све, треба рећи да питање пуног српског ослобођења у тај мах не беше још сазрело. Крајем XVIII века још нико није тврдо веровао у могућност стварања једне своје српске државе; ни сами вођи устанка не беху увек начисто у томе правцу, Колики је онда успех, кад је херојска борба од 1804.—1809. пробудила све старе жеље и снове и дала им, за извесно време, реалан вид! Стварање своје српске државе постаде тада јасан програм и светао циљ. Та обновљена свест или, што би рекли наши романтичари, „тај распаљени жар“, беше једна од главних тековина тешке борбе Првог Устанка. Велики песник ослобођења нашег племена дао је најтачнију карактеристику за Карађорђа, кад је њему закликтао:

Диже народ, крсти земљу, а варварске
ланце сруши:
из мртвијех Срба дозва, дуну живот
српској души:
Ево тајна бесмртника! Даде Србу
сталне груди,
од витештва одвикнута у њим лафска
срца буди!