Велика Србија (В. Ћоровић) 1

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ВЕЛИКА СРБИЈА
Писац: Владимир Ћоровић


ПРВИ ДЕО
СРПСКА ДРЖАВНА МИСАО ДО XIX ВЕКА
I.

Потпуно свестан српски државни систем или, простије речено, српску државну мисао први је створио Стеван Немања. То су осећали, веома рано и сасвим јасно, већ његови непосредни наследници, који су у њему са поносом гледали „сакупитеља изгубљених крајева отачаства“, а још више његово даље потомство. За широки круг српских средњевековних летописаца српска историја уопште и почиње са Немањом; све што је било пре њега потонуло је у маглу заборава и сматрало се као нешто мутно, нестално и нимало сјајно.

Значај Немањине појаве доиста је велики. Пре њега, српска држава, разбијена у више јединица, долазила је до неког већег значаја само изузетно, силним напором неког активног појединца (Часлав) или вештим искоришћавањем неприлика суседних земаља (Бодин); али, трајнијег замаха и дубље унутрашње заједнице у тим државним творевинама није било. Оне су постојале привремено, са кратким дахом; и исто онако како су се брзо дизале, оне су се исто тако брзо и распадале. Противности, које су постојале између појединих српских покрајина, доводиле су често до сукоба, понекад веома сурових; свест о националној заједници није постојала, а етничка јављала се само онда кад би се и сувише непосредно осетио општи притисак туђина. Нешто што би ближе спајало географски иначе готово природно одвојене наше поједине области није још било нађено и једно време чинило се чак као и да не може да се нађе. Личне, породичне и племенске противности биле су појачане противностима у култури и духовној оријентацији; страсти су распириване за читаве десетине година, и унутрашње сређивање место да се током времена ојача било је све више разривано. Класичан пример за то, који испуњава целу српску историју у првој половини XII века, даје борба између две наше покрајине, Рашке и Зете.

Приморска Зета, са много романског елемента и под непосредним и веома јаким утицајем западне културе, била је у основи својој сасвим друкчија од брђанске и конзервативне Рашке и противности између њих развиле су се у дуго и крваво супарништво о превласт међу Србима. Зета је била прва наша покрајина која је ушла у дубље везе са Римом и Италијом; у њој се првој јављају државне организације западног типа; ту је са Баром прва организација католичко-латинског духовништва и апсолутна превласт латинског језика и западног обреда. Позната је ствар да у унутрашњости, близу Подгорице, кад се родио Немања, на почетку XII века, није било православних свештеника и да је новорођени крштен у римокатоличкој вери. Зета је од средине XI века показивала један јачи замах: срушила врховну византиску власт и под Бодином успела да стекне хегемонију над свима осталим српским земљама. Доста брзо, још пред крај Бодинова живота, та њена превласт пада и место ње се постепено али осетно диже Рашка. У склопу гора старе Херцеговине, од Неретве до Новог Пазара, са средиштем око Лима и Ибра, у тешко приступачним планинама, где се развијао горштачки култ слободе и старо племенско наслеђе народног језика и патријархалног морала, рашка племена беху много друкчија од приморских и у битности више способна за једну чвршћу народну акцију. Она се развијаху споро, али стално. У Рашкој беху и иначе услови за солидан развој: национално у главном чиста; доста удаљена од сваког непосредног утицаја и са истока и са запада и по томе мање изложена да потпадне под само једну врсту културног опредељивања; својим планинама довољно заштићена од сваког завојевања, које би ишло до потпуног народног подјармљивања. Ну, оно што је поред свега тога било најважније, то је несумњиво географски положај Рашке, у склопу осталих српских земаља. Никад и нигде перифериске области нису могле постати државно и национално средиште. С тога, понајвише, Зета није могла добити трајно водство; с тога је, по нашем мишљењу, била без дужег даха и стара хрватска краљевина на Приморју. Рашка је била у средишту српских насеља. Иза ње, до Саве, Пливе и Цетине, беху јака српска племена и насеља; на југу, све до мора, исто тако. На северу већ су Немањини претци држали чачански крај, а српска насеља допираху до велике моравске долине. Топлицу и крај око ње имао је Немањин отац. Једино према Косову и југоистоку граница беше отворена; али, и тамо је пут водио у своја словенска насеља. Положај Рашке био је према томе најподеснији за акцију. Њена племена, по својој природној експанзији, могла су као планинске лавине да се спусте у суседне долине и завладају њима; а по невољи планине им беху згодна склоништа за чекање бољег часа.

Немања је јасно оценио значај Рашке и њеног елемента за стварање једне чврсте државе. Ради тога он њу узима као средиште своје акције, а вероватно ради тога прима и веру источног обреда, више популарну у овим крајевима с тога што је беху проповедали маћедонски словенски свештеници, ученици и последници Ћирила и Методија. У дугом низу од неких двадесет година (1168.—1190.) Немањи је пошло за руком да сјајно искористи тај средишни положај Рашке и да своја освајања упути у сва три главна правца, којима се доцније развијала српска држава: према Тимоку, низ Косово и према мору. За његове владе нестало је потпуно самосталне зетске државе; дуго завађене две наше главне области тога времена сједињују се под његовом моћном руком. „Сакупитељ изгубљених крајева отачаства“ дао је тако прву потребну основу за ужу сарадњу дотле растурених српских области: довео их је под једну власт и присилио их на заједнички живот.

Другу битну основу за одржање Немањине творевине извршио је Св. Сава. Немања је, истина, уклонио зетску династију и Зету подвргао врховној власти Србије ; али, он не беше учинио ништа више да те две области тешње приближи једну другој. Напротив. Кад је, одрекавши се власти 1195., на рашки престо поставио свога сина Стевана, византиског царског зета, а старијем Вукану дао на управу Зету, Немања је створио могућност да наново оживи стара распра. Том поделом земља се поново распала у два своја разна саставна елемента. Да ће Вукан послушати очев савет и признати власт млађег брата било је мало вероватно; а не учини ли то, као што је био случај, ствари су се поново враћале у опасни вртлог ранијих сукоба. Тако је и било. Вукан је одмах, искоришћавајући супарничке традиције Зете, тражио везе са папом и ушао у један савез са Мађарима. Ту опасну борбу између браће, која је поново добила карактер борбе за превласт Рашке или Зете, угушили су суседи и доцније Св. Сава.

Друга опасност, која је у то време могла бити од тежих последица по Србију, беше образовање Латинског Царства у Цариграду (1204.) и утицај западних елемената на читаво њено суседство. Папин легат венчао је већ 1205. краљевском круном бугарског владара Калојана; исте године дошао је Дубровник под млетачку врховну власт; у Зети се Вуканов син Ђорђе, 1208., заклео на верност дуждевој држави. Под утицајем свега тога колеба се и Стеван Немањић. Он још раније беше отерао своју прву жену, византиску принцезу, и сад је, да створи потребне везе са западом, узео једну унуку млетачког дужда Дандола. Преко својих нових пријатеља и преговорима са Римом успео је, најпосле, да и он од папе добије краљевску круну и да га њом венча папин легат 1217. године.

Св. Сава, трећи Немањин син, који је провео младост у Светој Гори и био сав запојен духом источне византиске теологије, није, природно, мирно могао гледати такав развој догађаја у Србији. Борба између браће у знаку православља и католичанства њему беше отворила очи, да види тежиште домаћег зла; обраћање Стеваново западу појачало је само страх од западног утицаја и уверење да се тим из темеља подрива оно што је Немања створио. Сава је јасно уочио да није било доста довести само наше разне покрајине под једну власт, него да тим покрајинама треба дати и један дух. Као верско лице, и то као верско лице Средњег Века, он је ту јединственост духа мислио да постигне само јединственошћу вере. За њ, образована на истоку, није било сумње којој се вери има дати првенство; уосталом, ту је већ пример Немањин, који је довољан да покаже у ком се правцу има наставити почета политика. По Савиној замисли, Србија је требала постати јединствена православна држава, у којој ће вера бити спајајући елеменат свих племена и покрајина и онемогућити понављање сукоба, какви беху они између Рашке и Зете, односно између православља и католичанства. Сава с тога одлучује, да организује самосталну српско-православну цркву у народној држави и да тој организацији, коју ће он сам створити, повери рад на општем народном прибирању и консолидацији. У том циљу, а са одобрењем братовљевим, који је приметио политичко опадање латинства на Балкану, Сава одлази у Никеју. Тамо је било привремено седиште цара и патријарха Византије. Савин долазак на никејски двор примљен је веома лепо. На двору и у патријаршији с болом су гледали латинске витезове у поносном Цариграду и налазили да су Савине тужбе на Латине и искрене и оправдане; а у Србима мислили су да ће наћи новог савезника против мрског наметника. Савина молба да Срби добију своју самосталну цркву била је лако одобрена ; а за главу те цркве одређен је и од цара и од патријарха сам Св. Сава као најзгоднија и њима од раније добро позната и поуздана личност (1219. год.).

Организаторски рад Савин био је веома енергичан. Он је, пре свега, тој организацији дао чист национални карактер. Грка владику, кога је затекао у Призрену, свргнуо је и на место њега поставио Србина, свог ученика, односно свог човека. И то није једина црта његове борбености. Кад погледамо списак његових осам новооснованих епископија, видимо јасно да је некима од њих постављен посебни задатак. Према Босни, у старој Рашкој, његова је епископија потпуно на граници, у Дабру на Лиму, и имала је да дејствује против босанских богумила. У Хуму, према католичким приморским елементима, он оснива епископију у Стону, готово потпуно на периферији, са одлуком верске активности у томе крају, и то, по свој прилици, не само за верску одбрану. Та је намера још очевиднија према месту епископије зетске. Најјужнија, она је дошла у приморје, на Превлаку, у Боку Которску, где је имала да паралише рад которског бискупа и дубровачке архиепископије. Свестан поверене му мисије, први епископ зетски подиже манастир св. Николе на отоку Врањини, у Скадарском Језеру, а после се дижу манастири у Скадру и под улцињским градом. У раније време и православни су манастири били подвргнути надзору католичког барског надбискупа; после Савине акције тај се утицај мења, ма да не одвише видно, и већ у Душаново време извесни католички свештеници у северној Албанији постају поданици православних манастира.

Српску државну мисао немањићске династије створио је, дакле, физички Немања, а духовно Сава. Потпуну свесност и доследност његова рада очигледно карактеришу ове чињенице. Прво, што у српској хијерархији хоће само Србе, знајући да се само на њих може потпуно поуздати као на пријатеље слободне српске државе. Друго, активност према иноверцима; према богумилима и нарочито католицима. Са тим у вези је и треће. Да учврсти и саму династију у Немањиној и својој традицији, да искључи сва колебања и спречи нове вукановско-стевановске сукобе, он свога братића Предислава намењује за свог другог наследника (Сава II), хотећи тим још и да угледом и примером династије делује на туђе елементе. Расцепкане српске државе, са разнородним културама, гложиле би се и сатирале међусобно, да их није сјединила несаломљива воља Немањина; али, да није било Савина рада, оне би се опет, после престанка Немањина, вратиле на старо такмичење и бориле или до новог Немање или до неке опасне катастрофе. Сава је то предвидео и спречио. Свештенство је радило по једном даном плану — стари биографи наглашују да је Сава на све епископске столице поставио своје ученике — и створеном традицијом у начину рада и успело да је очува кроз читаву нашу историју. Национално, односно етничко јединство, колико је уопште постојало, било је недовољно свесно и не би спречило да и даље долази до онаквих сукоба какви беху они између Рашке и Зете, односно између католичанства и православља. Верско јединство било је у она времена једина спона од дејства и, захваљујући Савином раду, оно је доиста и деловало.

II.

Под Немањом створена српска држава показала се као стабилна. Она се развијала стално и поступно, за дуг низ година без имало неприродних скокова. Од 1217. она је краљевина и њен углед очевидно расте исто као и њена снага. Нарочито се од друге половине XIII века развијају њена финансиска средства откривањем и експлоатисањем богатих сребрних рудника. Тада се за новостворену државу јавља и домаћа ознака Србија, први пут у црквеној служби преносу тела Св. Саве у Милешево (6. маја 1237.).

Груписање области са српским становништвом које су дотле или биле под туђином или живеле, бар деломично, засебним животом, око Рашке и њеног владара, вршило се готово као по Неком плану. Под Драгутином је привремено дошла у ближу везу са Србијом североисточна Босна са Мачвом и Сремом. Са Милутином почело је систематско ширење Срба према вардарској долини, пошто је моравска већ одавно била у њиховој власти, и од краја ХШ века Скопље постаје престони град ојачане државе. На североистоку под српску власт долази рудама богато Браничево. У великој одлучној битци на Велбужду (1330.) српска војска је одлучно поразила Бугаре, потисла их потпуно од Маћедоније и учинила Бугарску све до пада под Турке балканском државом другог реда. Са Милутином и Дечанским Србија се очито развија у правцу да постане прва сила на Балкану.

Под Душаном она то и постаје. Полутрула Византија давала је утисак државе која се распада сама и чијој болести нема лека; другог такмаца на Балкану у то време за Србе није ни било. Као некад што је бугарски принц Симеон, проводећи детињство у Цариграду, изблиза сагледао беду босфорских господара и створио у души одлуку да тај оболели организам замени свежом снагом свог племена, тако је и Душан имао довољно прилике, да, као млади византиски заточеник у Цариграду, позна трулеж врховне управе царства и да се увери како су слаби темељи на којима се оно држи. Снажан, телом и духом, са вољом, у којој је било и варварске суровости и незазирања од крајњих средстава, али која је увек знала шта хоће и увек имала истрајности да то што хоће постигне и натури, он је брзо и одлучно ишао за циљем, да у вођењу Балкана Србијом замени Византију. Под његовим ударцима падале су, као у песми, читаве земље и градови. У кратком размаку од непуних петнаест година он је одузео Византији готово читав западни Балкан до линије маричко-солунске. Он је са поносом могао 1345. да јавља млетачком дужду, како је постао „господар готово читавог царства ромејског“, и да на Васкрс идуће године овенча своју победничку главу царском круном. Српска држава дошла је тим до врхунца своје политичке моћи. На читавом Балкану не беше више никог ко би јој могао оспорити власт. Али, у том наглом успеху био је и заметак пропасти. Душан је, опијен победама, обухватио далеко већи круг од оног који би био могућ да се приљуби и асимилује новој .држави. Његова освајања донела су готово више земље од оног што је већ имао. И, што је још важније, донела су туђ елеменат. Српска држава, ма да није била млада, није, ипак, имала још ни довољно вештине ни довољно времена да у нове покрајине унесе свој дух; а то и иначе није било лако. Грчки елеменат, са својом надмоћнијом и дужом културом, могао је бити политички савладан, али не и духовно; а нарочито не онда, кад је он у састав нове државе улазио у веома великом броју и у многим областима био далеко претежнији од словенског. После, те су земље биле освојене, а не придружене; у њима је остао јак траг старе припадности и осећања за њу, и оне су биле покорне само дотле док су веровале да би сваки покушај трзања био у крви угушен. Најзад, при таквој наглој активности централна државна власт морала је да слаби; једно с тога што је цар, носилац те власти, био заузет војним покретима и једва доспевао да обрати пажњу и на унутрашњу организацију; а друго с тога што је толика раширеност, у оно време слабих веза и тежих комуникација, онемогућавала лак преглед и непосредан надзор. Последица тога беше јачање појединих обласних господара, развијање извесних центрифугалних тенденција и на крају распадање државе у покрајинске јединице. Том свему дошла је као храна нагла смрт Душанова, у његовој пуној мушкој снази, и апсолутна неспособност његова наследника.

Међу савременицима у читавој појави Душановој гледало се нешто велико, али при том и нешто језиво. Све је ишло сувише брзо да би испало довољно добро. Велики успех као да је помрачавала слутња несреће. Клетва цариградског патријарха, ма да потекла из себичних мотива, чинила се у извесним круговима као осетан притисак те коби. Међу последницима, међутим, Душанова појава изазивала је усхићење. У време тешких дана робовања и нарочито у романтичарском патриотизму XIX века Душан се славио не само с тога што је то био први наш цар, што је освојио големе земље и градове и што је Србији дао прво место међу балканским државама, — него још више с тога што је он представљао способност наше расе за нешто веома велико и што јој је давао утеху да смо и ми, понесени полетом јачих вођа, могли исписати неколико страница историје равних најбољима код других народа.

Брзо развијена, Душанова држава почела је брзо и да пропада. Петнаест година требало је њему да од младог зетског краља постане моћни цар (1331.—1346.); а тачно петнаест година (1355.—1371.) требало је од његове смрти па до маричке катастрофе и нестанка немањићске династије. Разбијена у неколико малих области, нејаких по властитој снази не само за дела већег обима него и за успешан отпор против силног турског завојевача, Србија се држала у тешком напору још једно столеће, а извесне њене земље и нешто мало дуже; али, не више као држава смелих планова за будућност, него као болесник који се грчевито хватао да очува живот.

Био је само још један покушај, и то сасвим нов и ван дотадашње наше државне традиције, да се образује нова једна државна творевина са нашим средишним елементом. Подстрек је долазио из Босне, из једне наше области која је још од средине XII века изишла из српске државне заједнице и живела засебним животом. Од владања краља Драгутина у североисточној Босни и удаје његове кћери у династију Котроманића, у Босни је створена извесна веза између обе владајуће куће и са тим могућност да се једног дана са те стране ухвати нит немањићске традиције. Довољно ојачана за владе Стевана II Котроманића, босанска држава је осећала потребну меру снаге да у једном тешком часу српске државне кризе предузме на себе улогу вођа. Твртко Котроманић долази на власт две године пре смрти Душанове и има довољно прилике да сагледа све недаће његових наследника и све мане читавог државног склопа његова времена. По смрти Урошевој и пошто је савладан погранични династа између Босне и Србије, жупан Никола Алтомановић, јавља се Твртко као најозбиљнији претендент на „престо мојих прародитеља, господе српске“. У Милешеву, на гробу Св. Саве, 1377. године он ставља на главу круну Немањића. Његов политички програм био је много простији од Душановога и са народног гледишта много непосреднији. Место империјалистичких тежњи према Цариграду и туђем подручју, у Твртка се јавила мисао да створи државу од нашег народног елемента. По свом средишном положају у српско-хрватским земљама Босна му се чинила као предодређена да постане стожер нове државе. Око ње требале су да се групишу све српске земље, свеједно да ли као савезне државе или као покрајинске области. Кнез Лазар, видећи потребу стварања веће заједнице за борбу са Турцима, разумева тачно жеље Тврткове, не протестује против његове краљевске круне и постаје му један од најближих савезника. Нова држава, чији се господар звао „краљ Србљем, Босни и Приморју“, ширила се и према западу. Искористивши нереде настале у Мађарској после смрти краља Људевита, Твртко је освојио највећи део Далмације и 1390. год. својој титули додао је и нове атрибуте: краља Далмације и Хрватске. Тврткова држава била је, према томе, национална, српско-хрватска. Она само није била јединствена по схватањима ондашњег времена. У њој се укрштаху три вере: православна, богумилска и католичка, и три елемента, развијана под три политичко-културне традиције, под приморском, босанском и рашком. Случај Тврткова спајања држава био је у многом сличан Немањином: унутрашњи саставни елеменат државе био је истог племена али разних култура. Значи, дужим систематским радом и ту, само сад вероватно са нешто више тешкоћа, могао је да се постигне скоро исти резултат, који се постигао и раније. Али, на жалост, за то не би времена. Већ 1391. године Твртко је покојник. Његова крупна личност, која би могла да натури извесна решења и да утиче са енергичном доследношћу, била је осамљена и недовољно схваћена, и са њим, као и са Душаном, лежу у гроб сви наши планови о нечем већем.

III.

Када је пала и последња српска држава на крају XV века, једини носилац старих државних традиција беше свештенство српске цркве, а једини видни помен старе славе и бољих дана прошлости поносне задужбине владарске.

Сав сјај српске православне цркве створила је династија Немањића. Она је акцијом Св. Саве, после Немањина учвршћивања државног средишта у Рашкој, обезбедила тој цркви првенство над свима осталима у држави; она је изагнала јеретике и била кула православља и учинила га државном вером; она је најзад учешћем својих многих чланова у хијерархији и калуђерству створила посебне интимне везе са клиром и ушла потпуно у његов круг. Највећи успон владалачке снаге прати и највећи успон цркве. Уз царство се диже и патријаршија. Колико је баш она била осећана као државна потреба и доцније, кад се под ударцима несрећа стало сумњати у корист царства, види се најбоље по том што није упуштена као цена за измирење са цариградском патријаршијом, 1375. године. Штедри поклони, богата имања и сва пажња према манастирима трајали су док је било старих владалаца. Касније, свега тога видно нестаје и некад нарочито штовани свештенички сталеж осећа сву тежину нестанка тог свог моћног ослонца. Стари летописи и родослови, и по њима народна традиција, брижљиво помињу и бележе те дане старе славе, „својих славних цара задужбине“, и, казујући спомен о њима, оживљавају редовно и сву традицију историје и митску лепоту тих потамнелих времена.

Поред извесних других момената ово идентификовање цркве и државе у немањићском периоду учинило је највише да се у православном делу нашег народа очува јака државна традиција. Широком асоцијацијом идеја, појам о нашој „српској вери“ и „часном крсту“ Бошка Југовића обухватао је сву нашу прошлост и духовни круг племенске заједнице, који је остављао спомен нечег што је било боље, светло и лепо, а у садашњости живео у осећању истих успомена, истих потреба и истих жеља. Такво израђивање народне идеологије, на очи само црквенско или верско, долазило је понајвише отуд што је виши духовни живот кроз неколико стотина година представљало свештенство, жив носилац немањићских традиција; што је противник био „Агарјанин“ и насилник против његове вере; и читава борба за слободу доносила собом неминовну потребу да се завојевач Турчин замени Хришћанином и да се обнови све оно „царско“, велико и давно, што је пало и опустело. Оног дана кад пропоју старе задужбине и сине култ старе славе, тог дана, знало се, настаће повратак слободе и бољег живота. Није случајно да су се главна зборишта народна налазила око манастира и цркава и да је много националних покрета од XVI до XIX века имало духовна лица као своје вође. Кад Бошко Југовић одбија молбу Царице Милице, да остане са њом у Крушевцу, и говори:

А ја ти се не бих повратио
Ни из руке крсташ барјак дао,
Да ми царе поклони Крушевац!
Да ми рече дружина остала:
„Гле страшљивца Бошка Југовића!
Он не смједе поћи у Косово,
За крст часни крвцу прољевати
И за своју вјеру умријети!“

он то не говори, на уста народног певача, као они мученици из првих дана хришћанства, који су умирали само за веру, него то казује као идеалисани витез народног схватања, коме су вера и крст часни заједнички појам борбе за слободу, личну и државну, и за слободно одржавање племенске традиције, у којој је вера само саставни део. Он не иде да гине за саму веру религије, него за спас своје нације, за могућност њеног опстанка. Порушени часни крстови на црквама само су символ пада слободе, и отуд после најречитији символ њене обнове. Осећајући ту дубљу везу појмова, општу код свег нашег племена, и могао је један наш владика, најраснији међу свима, пустити да се његови јунаци са поносом куну „вером Обилића“.

Кад је у XV веку нестало и последње српске самосталне државе и кад су престале све феудално-државне и уже племенске границе и турска управа створила нове пашалуке, остали су као једино заједничко добро свих потлачених Срба — вера и језик. Они су сад спајали све, чак и национално мање свесне елементе раније поцепаних српских држава. Пећска патријаршија прелази све раније политичке међе и успева да све подручје где је било Срба узме под своју духовну власт. Она својим народним, односно словенским језиком у опреци према грчким фанариотима, и својим читавим националним наслеђем постаје свестан носилац идеје народне заједнице. Својом традицијом, везаном за стару српску државу, она постепено делује на све српске елементе, па чак и на оне који јој нису раније припадали, као што је, на пример, случај са средишном и западном Босном. И тако се, утицајем цркве, развија интерес за летописе и родослове „српске господе“, обнавља се успомена на њих и са народном песмом ствара се њихова славна жива хроника. Кнез Лазар постаје општа „српска круна златна“, и Кочићев Давид из далеке Крајине говори на народска уста кад кочоперно одговара аустриским властима: „Не мере се сваком рећи: Царе Лазо, честито кољено!“ У народној традицији наши прави владари су једино Немањићи. Ниједан од босанских краљева, са Твртком заједно, не ушавши у црквену традицију није ушао ни у народну, чак ни у самој Босни. Захваљујући томе, у народу је нестало политичке свести о првашњим појединачним државним областима и господствима. Црква је с тога могла да израђује нову јединственост, узимајући, природно, своје обележје као најбитније. Противници Ислама и турских господара, далеки и неповерљиви према Риму, наши су се људи збијали у све јачу духовно-верску заједницу, осећали на читавом пространом подручју својих насеља извесну истоветност интереса, и тако свесно тежили да се једног дана та истоветност изрази и једном државном творевином. Идеја уједињавања српског народа у прошлости, истоветност националних жеља „Срба свих и свуда“, плод је колико уједињавајућег робовања под Турцима, толико и заједнице верских и државно-националних традиција немањићске државе.

Колико је у наших монаха за време робовања под Турцима била развијена слободољубивост и свежа традиција о старој држави, најбољи пример пружа један докуменат из 1597. год. Желећи ослобођење од Турака, нека наша црквена лица беху чак ушла у везе са папом, обећавајући му признање његове врховне власти, ако их само помогне да дођу до циља. Два српска калуђера, Дамјан и Павле, као представници тога покрета, упутила су папи Клименту VIII један меморандум, чија прва половина садржи саму глорификацију династије Немањића и њихових заслуга за цркву. „То је племе Немањића свето и добро“, веле они папи, па како су они изумрли и остали без потомака, „за то, сада, наша земља плаче“. У том духу, како се говорило папи, још се сигурно непосредније говорило народу. Отуд је разумљиво што српска државна мисао за време робовања не само да није утрнула, него је чак, у чежњи и у створеном култу, била идеалисана и добила је, овим широким учешћем цркве и целог народа, још дубљи и јачи корен.

IV.

Крајем XVI јављају се на западу, а нарочито на папској курији, велики планови да се Турци потисну из средње Европе и да се са тим у вези помогну настојања балканских народа за ослобођењем. Због тога јача и интерес за те народе и њихову прошлост. Кад су почетком XVII века стали видно да избијају знаци турског пропадања и да долази до већих пораза њихове војске, самопоуздање и код балканских народа поче да јача. Са тим упоредо јавља се и свест о широј заједници племенској, у првом реду словенској. Две велике словенске државе беху тад слободне и прилично јаке, Пољска и Русија, и обе беху противнице Турака. Пољске победе над Турцима изазваше код нашег католичког дела народа најлепше наде и одушевљене глорификације (Гундулићев Осман); а руски интерес за наше цркве и манастире створи трајније везе са православнима. У те две словенске државе упираху се очи балканских хришћана, да ће, свесне своје ослободилачке мисије, кренути акцију против Турака. Уздало се природно у осећање словенске и хришћанске солидарности. У осврту на заједничко порекло и на славну прошлост појединих словенских племена, обраћа се од многих писаца нарочита пажња славним страницама српске историје. Прошлост са толико пожртвовања и јунаштва и витешке патње давала је несумњиву гарантију да то племе и у новом животу неће бити постидно пред осталима у Словенству. Српску прошлост са признањем истицао је дубровачки Гундулић:

У њих свуд се витез хвали,
Кога круном копје обдари,
Стјепан Урош и остали
Од Немањић куће цари.
У њих живе слава обилна,
Ку Кобилић стече мудри,
Кад ханџаром цара силна
На Косову смртно удри.
Просвјетлит се у њих хајо,
Не завидећ сунце жарко,
Свилојевић још Михајо
И Краљевић јунак Марко.

Њом се исто тако поносио у XVIII веку и макарски фрањевац Андрија Качић Миошић, најпопуларнији песник Далмације, као и многи други писци тога времена.

У самом народу израђивала се идеологија вере у своју звезду и култ прегалаштва; идеалисање јунака, као Вук Мићуновић, који се рву и пре и после Косова. У једној варијанти класичне песме о мајци Југовића налази се ова поносна утеха њена, која садржи читав национални програм једног побеђеног, али не сатрвеног племена:

Богу хвала на његову дару!
Па их млада ни родила нисам
Да ми лeжe на меку душеку,
Већ да бране земљу од душмана.
Не плачите, моје кћерце драге!
Ак' и јесу одлетјели ждрали,
Остали су птићи ждраловићи;
Хранићемо птиће ждраловиће:
Н а ш е  п л е м е  п о г и н у т и  н е ћ е !

Уз ту идеологију отпорног става, издржљивости на тешку месту и прегалаштва у потребном часу, развијала се све то дубља свесност о тешњој заједници српског племена, растуреног на широком подручју, али спремног да се све крене у једном правцу. Поред црквене акције, веома повољне с тога што су под турском управом све српске верске јединице биле под једном влашћу, дошла је од XVII и нарочито од XVIII века и књижевна. Али, док су се западни писци одушевљавали опште-словенским или боље пансловенским идејама, код нашег племена, мање учена и мање магловита, јачала је више свест о српској заједници и о њеној ужој потреби. Култ прошлости имао је да послужи као спона за заједнички рад у будућности.

Свест о српској државној мисли, односно о обнови старог самосталног државног организма, избила је, јасна и одређена, већ крајем XVII века, у вези са турским поразом под Бечом, и са активношћу коју је развијала Аустрија међу нашим елементом, да је помогне у сузбијању Турака. Судбина несрећног грофа Ђорђа Бранковића један је од веома карактеристичних момената у том погледу. Рачунајући на своје име и доводећи га у везу са последњим владарима српске деспотовине, несрећни Бранковић је успео да изазове код својих саплеменика жељу и пристанак да раде на васпостављању новог српског деспотства и да за ту ствар одушеви чак и пећског патријарха, Арсенија Црнојевића. Ово је узело толико озбиљне размере да је Аустрија осетила за устук потребу присилних средстава, јер јој се чинило да би васпостављање српскога деспотства, ма и под њеном врховном заштитом, развило опасне тежње и нова држављанска схватања код Срба, што би једног дана могло довести до жеље за потпуном самосталности. Год. 1689. Бранковић је ухваћен и није више пуштан на слободу, све до смрти, 1711. године.

Његов случај веома је поучан. Вероватно да је читава мисао о васпостављању старе деспотовине само његово дело, потекло понајвише из личне амбиције. Али, нема сумње да он то дело не би покушавао у једном елементу где би свест о прошлости била мање жива и где не би било никаквих жеља и надања, макар и најтајнијих, да се обнове њена слава и сјај. Још је мање вероватно да би он у другом неком елементу наишао тако брзо на пристанак и на одзив тако резервисаних и високих достојанственика као што је један патријарх, кад ти високи достојанственици не би били уверени да је покрет дело најмилијих народних осећања. Да је то било тако види се понајбоље из живог саучешћа за деспотову судбину. Народни мученик, речит представник удеса нашег племена на раздобљу XVII и XVIII века, — у доба када се читаво племе разбијало у два ропства, турско и аустриско, и када се доиста није знало или је боље бити ослобођаван од новог завојевача или остати под притиском агарјанског зулума, — он је остао запамћен као носилац нечег нашег народног и као страдалник ради свог великог поверења. Подмукла у средствима, вештија него Турска, у бруталности њој често равна, а у цинизму још и грубља, Аустрија је значила једно велико разочарање за оне који су се њој обратили и једну нову опасност за све који су се у њој станили. Католичка и то верски страховито искључива, спахиска, милитаристичка и само за династију постојећа, Аустрија је била нова напаст за наш елеменат, који је желео да се смири и преда домаћинском раду. Место одмора наш народ је имао да постане аустриска мртва стража према Турцима, увек готов да буде први на ударцу и да у међувремену затишја издржава верска гоњења и спахиска исисавања. Већ 1695. нарицао је један наш калуђер у Сент-Андрији, како се наш народ налази у тешком положају: бескућник, који је лишен свега добра и старе постојбине, а који у новој отаџбини „никаково добро не приобретели“. Остали су сви „по злу добра чекајући“.

Несрећни деспот, поред тог личног примера српске судбине под Аустријом, оставио је и један веома занимљив и утицајан писмени помен. То су његове Хронике, опсежно дело о српској прошлости, са неких 2000 страница исписаног рукописа. Настало у традицији средњевековних хроника, Бранковићево дело има доста старинског и већ онда излишног; али, оно је, са друге стране, први пут на језику ако не народном а оно бар народу приступачном, износило народну историју на широј основи, са много појединости, и тим доприносило знатно да се интерес за њу развије још више. И доиста, дело је, ма да нештампано, било предмет нарочите пажње и студије и имало је доста утицаја на извесна лица XVIII века. Тако је несуђени деспот у два правца био од неоспорне користи, ако не у стварању а оно свакако у јачању, освежавању и укорењивању државне мисли међу српским елементом. На њ надовезују своја историска дела Павле Ђулинац (1765.) и Јован Рајић (1794.); нарочито овај други, чија је Историја разних словвнских народов, наипачe Болгар, Хорватов и Сербов, из тми забвенија изјатаја“, била главно врело историског обавештавања за читаве три генерације српског друштва, и која је, са своје стране, веома много допринела да се код просвећенијег народног дела освежи и употпуни слика наше прошлости и појачају извесне тежње за будућност.

Српски свет у области Карловачке Митрополије имао је само једно преимућство над осталим деловима нашега народа, а то се састојало у томе што је, ипак, поред свих неприлика, добивао више могућности да. дође у везу са западном културом. Ма да не у великој мери, он је то своје преимућство искоришћавао; понекад, на жалост, на штету националне припадности. Добар део наших образованијих људи губио је везе са својима, стидео се њихове заосталости, сувише скоројевићски улетао у нове културе и друштва и ту се претапао и губио. Али, зато је други део остајао у народу, везан уза њ дубљим кореном и већом љубављу и настојао да својим стеченим знањем дигне ниво опште просвећености код нас. Ти људи су у другој половини XVIII века продубљивали и нашу националну свест. Идеја народности, која је у тај мах почела да осваја Европу, полако али снажно, постављала је, за разлику од Средњег Века, национално осећање у широком обиму далеко испред сваког другог. Место по верској припадности, људи су имали да се опредељују у ближе заједнице племенске и народне по свом језику и по својим обичајима. Верске разлике не могу растављати оно што је по крви и језику исто; тако се бар тврдо веровало у оно доба нове теорије. Немац, био протестант или католик, остаје само Немац. Стидна борба Тридесетогодишњег Рата, кад је устајао брат на брата само ради верских разлика, није смела никад више да се понови. Народи имају да траже оно што их спаја, не оно што их раставља. Свест о заједничкој прошлости, о истом језику, о једнаким обичајима довољна је спона да народе, разједињене верском борбом или политичком судбином доведе до заједничких жеља за будућност. Те идеје, још и сад недовољно разрађене у нашој средини, почеле су да се већ тада негују код нас. Проповедао их је Доситеј Обрадовић и његови следбеници, са намером ондашњих опште-човечанских настојања, да ублаже оиреке, да појачају национални фронт и да дигну општу народну свест.

Но, занимљиво, код свих тих људи са ону страну Саве и Дунава, препород нације ишчекивао се не из њихове средине, него одонуд где су срж и права снага племена. Србију је била општа жеља. У њој, ако васкрсне, могу доћи до пуног израза праве народне вредности. Срба у Карловачкој Митрополији сувише је мали број да би могли кренути нешто велико. После, они су били под Аустријом, под једном великом силом, једном од највећих ондашње Европе, и њима, који су гледали њена моћна средства, није ни у сну падало на ум да створе нешто против ње. За Србију је, међутим, било наде. Турска је очевидно била у опадању, и наше племе, ако се довољно спреми за велики час, може доћи до своје слободе. У XVIII веку још није било јасно да ли би та слобода могла бити сасвим самостална; изгледа, чак, да се мислило о томе пре у негативном, него у позитивном правцу. Али, била је друга нада. Аустриски Срби мислили су да би се решење нашег националног питања дало извести на тај начин што би се Србија ослободила помоћу Аустрије; односно што би доласком већег дела или по могућности свих Срба под аустриску власт било решено питање народног уједињења и тим, природно, потенцирана и народна снага. Када је Јосиф II 1788. године ушао са Катарином II у рат против Турака, српско друштво у Аустрији поздравило је тај корак као прву етапу народног ослобођавања. Сам Доситеј Обрадовић, сав одушевљен, клицао је поводом тога рата:

О, век златни! О, мила времена!
О, весеља и слатке радости!
С е р б и ј а  ј е  н а ш а  и з б а в љ е н а,
Б л а г а  ж е љ а  о д  н а ш е  м л а д о с т и !
Сербија мила сад у недри носи
Цесарова славна насљедника,
Њега љуби и с њим се поноси,
Босни каже: Ево моја дика!

Сами Срби у Србији у оно време примили би били аустриску власт као избављењс, поред свих жалосних искустава њихових сународника са ону страну Саве. Можда је код свих, инстинктивно, избијало уверење да ће свакако бити боље по све кад се уједине, него овако кад један део гази Турчин, а други Аустријанац. Од Турака нема се човек чему надати; док је Аустрија у последње време, захваљујући либералним реформама Јосифа II, дала својим поданицима осетне олакшице. Ако се број Срба у њој повећа, онда ће и њихов став моћи бити друкчији: енергичнији и правији и у сваком случају са више снаге. Може се онда мислити какво је разочарање наступило у српским редовима, када се видело да Аустрија, не постигавши жељеног успеха, напушта рат и склапа мир са Турцима, остављајући Србе, дојучерање савезнике, њиховој судбини! Стари Алекса Ненадовић рекао је тада оне добро запамћене и програмске речи на адресу аустриског цара: „Истина је, ја сам се заклео да ћу му бити веран и против Турчина за слободу очевине моје војевати и познато вам је да ја моје заклетве не преступам, нити цара изневеравам и остављам, но цар оставља мене и сав народ српски, као његови стари што су наше прадеде остављали, зато идем натраг преко Саве, а немам писара ни других учених људи, но ћу ићи од манастира до манастира и казивати сваком калуђеру и попу да у сваком манастиру запишу — да више никад тко је Србин Немцу не верује“.

V.

Велики догађаји француске револуције, који су усталасали читаву Европу и заузели сав интерес великих сила, одвратили су на извесно време пажњу Аустрије, а добрим делом и Русије, са питања на Балкану. Аустрија је држала да су њени интереси много више угрожени на западу него на истоку; а Русија, везана многим обзирима за пруски двор, није могла да избегне искушењу да се и сама не уплете у расправљање западне кризе, Србија је, на тај начин, остала сама са Турском, односно упућена у главном на себе саму.

Србија са краја XVIII века, још увек на очи турски пашалук, беше ипак у основи својој постала нешто друго. Њено срце, хајдучка и планинска Шумадија, у којој се било слегло неколико насеља с црногорске и херцеговачке крајине и где су густе букове шуме давале довољно могућности за четовање и избегавање потерача, постала јe не само погодно подручје општег збега и склониште него и жариште за нове покрете и став оштрог отпора. Ту се по инстинкту и по традицији нашло било све што више није могло да подноси зулум и што је на свој начин давало одушке притиску. После, аустриска војевања по Србији од 1688.—1788., у четири велика рата са Турцима, где су Срби били позивани као савезници и где су са свом онда расположивом снагом учествовали у борби против дотадашњег господара, развила су код Срба бунтовну свест и спремност за борбу и учинила од њих елеменат који није више лако допуштао да се гази по вољи ма кога паше или субаше. Даље, нарочито у другој половини XVIII века, у додиру са Србима из других крајева, јачала је и општа тежња да се једном докрајчи робоваше Турцима, макар се њихова власт заменила неком другом. Уза све то био је пред очима и жив пример Црне Горе, која се на прекрету XVII и XVIII века ослободила од Турака и за све ово време са успехом издржавала у борби против непријатеља. Најзад, резултат Кочине Крајине, односно руско-аустриског ратовања против Турака, дао је за Србе извесне олакшице, које исто тако могаху бити са правом тумачене као напредак и као етапа потпуној еманципацији. То беше она мала самоуправа, коју добише Срби после Свиштовскога Мира, а нарочито протеривање јаничара из Београдскога Пашалука и забрана да се у њ враћају. То све учинило је да се самопоуздање српскога народа подигне и да његов став буде одсада знатно друкчији него што је био пре тога.

Тај став помогли су онда и други моменти. Против слободоумнијих рефорама султана Селима III, који је желео да препороди турско царство, дигла се у његовој држави велика опозиција. У нашем суседству њу је представљао видински узурпатор Пазван-Оглу, око кога се беху сакупили и протерани јаничари Београдскога Пашалука. У одбрану од њих угроженог пашалука диже београдски заповедник, Хаџи-Мустафа-паша, не само своје султанске чете, него чак и Србе, дозволивши им да организују народну војску. То је доба кад је, по Мемоарима проте Матије Ненадовића, викао телал кроз све касабе: „Чуј, човјече! Ко је Србин а нема дуге пушке, два пиштоља и велики нож, нека прода једну краву и пусат себи купи. Тако је од честитога везира заповест. Који то не набави, педесет штапа по табани и педесет гроша глобе!“ Тај факат значи ни мање ни више него чисто материјално припремање за велики обрачун. Моментано он је имао да буде од користи паши и султану; али, ускоро, он може да постане и оружје против њих. Турци су то видели и сами и ради тога корака су оштро осуђивали пашу као српског пријатеља.

Упад Наполеонов у Египат пореметио је унутрашње сређивање Турске. Он је натерао султана да одустане од оштрих мера против незадовољника и да чак попусти у многим њиховим захтевима. Јаничари се враћају у пашалук и брзо свршавају са својим противницима. У Шапцу би убијен угледни српски кнез Ранко Лазаревић, а 1801. гине и сам Мустафа-паша у Београду. Власт узимају стварно познате четири дахије, са јасним програмом: да у земљи створе стање које ће бити по њиховој вољи. Они при том нису устали само против Срба, — ма да против њих, наравно, највише, — него и против свих оних Турака, који су подржавали ранији режим. Вук Караџић речито описује стање у земљи кад дахије узеше власт: „Сад већ ни судија други није било у земљи осим даија и њиови кабадаија и субаша: кнезови су послије Аџи-Мустај-пашине смрти одма изгубили власт у народу, а и кадија, ђе се који налазио, није смијо од њи ни помолити свога ћитапа. Они су људма судили и пресуђивали по својој вољи, људе били и убијали, глобљавали, отимали (или узимали као своје) коње и оружје и друго, што им се гођ допало, најпосле стану силовати жене и ђевојке: изгонили су ји у коло, да играју пред њиовим ановима и чардацима, или пред чадорима, па које су им се допадале, оне су узимали к себи.“

Природно је, да је у народу почела реакција против таквих поступака. Србин се више није осећао као проста раја, са којом може чинити шта ко хоће. Савременици казују да одмах, као одговор на турске поступке, учесташе хајдучке чете. „Поајдучи се — вели Вук — десетина народа“. Станоје Главаш води најпознатију чету, у коју 1803. ступа Хајдук-Вељко; хајдукује, исто тако и нешто опрезнији Кара-Ђорђе Петровић; у Подрињу је најчувенији харамбаша Ђорђе Ћурчија и два славна брата Недића. Поред тога, они почеше да се организују и за јачи отпор, и то, што је веома важно, у једном обиму који показује шири поглед и разгранатије везе.

Има једна вест Саве Текелије да су Доситеј Обрадовић и Петар Чардаклија прелазили у Србију и спремали тамо устанак за 1802. годину. Друге вести говоре да је иза погибије Мустафа-паше, који је био слободни зидар, од Ложе Слободних Зидара дана мисао да се угуши дахиско насиље. Једно је неоспорно: да се већ у јесен 1803. године са српске стране озбиљно радило о томе да се дигне велики српски устанак против Турака уопште. Пивски архимандрит Арсеније Гаговић саопштио је у Петрограду тајном саветнику Димитрију Татишчеву: да је он дошао у Русију као изасланик херцеговачког митрополита, да пита како би се руски цар односио према једном устанку херцеговачких хришћана и других Срба, па да према том подеси своје понашање. Калуђер је том приликом говорио, у име најзнатнијих људи Србије и Херцеговине, да би они најволели доћи под руску власт; али, ако цар због удаљености или других неких разлога не би пристао на то, то би они образовали „царство Славјано-Сербскоје“ и молили би онда да им један од великих кнезова постане „царем“. Гаговић је после тога био примљен од цара Александра I и награђен. Руска влада била је узела у озбиљно разматрање ту представку речитог архимандрита и налазила је, да сад није за такав покрет прави час. Њена главна пажња била је усредсређена на Французе и, природно, није јој било у тај мах до тога да себи ствара неприлике и на турској страни. Русија је с тога препоручивала да се Срби у тај мах стрпе. Турска очевидно слаби из дана у дан и неће дуго требати кад ће Срби са мало напора доћи до своје слободе.

Али, Србима је горело тле под ногама. Дахиски зулум није могао да се подноси без катастрофе. Опомене, савети и упућивања на стрпљење чине се помало као иронија ономе који је скоро у ропцу. Срби су упутили једну тужбу султану у Цариград; али, место да помогне, она је само штетила. Турски јавашлук у читавој управи није правио изузетка ни у крупнијим питањима, а камо ли кад неколико српских поглавица, отуд са периферије државе, подносе тужбу на извесна насиља. И, природно, из Цариграда се није нико макао да испита ствар. Дахије су, међутим, сазнале за тужбу и, бојећи се да се она не би поновила и ипак скренула пажњу на себе, они одлучише: не да поправе себе, него да казне рају. Међу Србима нарочито су били кивни на два калуђера, на Хаџи-Ђеру и Хаџи-Рувима. Овај последњи је писао нека писма; он је из Боговађе прешао у Студеницу, а из Студенице ишао и даље у свет, и тек пред устанак стигао је натраг. По познатој Вишњићевој песми, њих су дахије окривљавале, јер да знаду „злато растапати“

И са њима ситне књиге писат
Нас дахије цару опадати,
Око сeбe рају сјетовати.

Срби су се почели, у исто време, ужурбано договарати да зло докрајче. Већ у лето 1803. било је преговора са земунским трговцима за набавку муниције. Има уз то много вести да је Карађорђе од лета до јесени 1803. крстарио кроз Шумадију и припремао људе за општи устанак. У исто време и Алекса Ненадовић пише нека писма и шаље поруке суседним аустриским властима.

Нема поузданих података да утврде: колико има заједничког или ближе везе у свему овом што су радили Гаговић, Хаџи-Рувим, Карађорђе и други; али, нама се данас све више чини вероватно да је у свему овом раду било неких додирних тачака и да читав устанак од 1804. није само спонтана моментана реакција, како се досад узимало. Да је то тако уверава нас донекле и једно веома важно писмо Петра I Петровића, ако је аутентично, упућено Хаџи-Данилу Паштровићу у Дечане, 10. јануара 1804. У том писму владика Петар изрично вели да намеравају Црногорци и „Срби с београдске стране“ скочити на оружје и почети велико дело ослобођења. Најпосле, за извесну ширу акцију српског устанка говорило би и то што је бачки владика Јован Јовановић још 14. јануара 1804., дакле пре устанка, писао петроградском митрополиту, описујући тешко страдање српско, и напомињао му да Срби велику наду полажу у моћног православног цара.

Досад се обично узимало да је Први Устанак букнуо као непосредна реакција на сечу кнезова и да је чист спонтани акт Шумадије. По овим вестима, које горе споменусмо, ствар би изгледала доста друкчија, Сеча кнезова, према овом, дошла би као последица дахиских обавештења о озбиљним припремама за устанак, као њихово средство да се акција угуши у клици и да се народ сасвим обезглави; и то у сред зиме, пре него што гора олиста, и док су још сви домаћини у својим кућама. На сечу кнезова избија онда устанак, доиста као непосредан, али донекле већ спремљен одговор. Брзина, којом се он раширио по земљи, и успеси, које је одмах постигао, сведоче довољно да је ствар била и раније уговарана. Према томе, устанак је био углављен пре, само није било одређено кад ће да почне. Иницијативу у том правцу узели су Турци и тим донекле предухитрили устанак, бар у земљама ван Шумадије.

Све ово припремање и везе устаника из разних наших крајева: из Шумадије, Црне Горе, Херцеговине и Војводине дају један важан критериј за просуђивање како је народна свест заједнице била јака и жива и како је била ванредно лепо упућена у добром правцу. На почетку XIX века, још готово сви робље, Срби јасно хоће заједничко ослобођење, и, вероватно, само једну државу, Гаговићево „ц а р с т в о  с л а в ј а н о – с е р б с к о ј е “. Правац њихове националне политике одређен је већ тада. Вођство у тој политици допало је, сасвим природно, најсилнијем покретачу и најактивнијем члану заједнице, бунтовној и херојској Шумадији.