Vasa Rešpekt/XI
XI
Čika Ignja naglo je umro, kao što rekoh, bez testamenta. Gazdarici su nešto isplatili, a i Anici oči zamazali. Sve imanje su mu prodali i novac metnuli u sirotinjsku kasu.
Kad je Vasa postao husar, niko ga tako nije žalio kao Anica. Uvek je o njemu raspitivala. Kad je Vasa spomenutog Preobraženja ovde bio, zaboravio je za Anicu, nije o njoj raspitivao. A ona, sirota, došla je kradom amo u kujnu, pa kroz prozor Vasu gledi, a suze briše. Kad je Vasa napolje izišao, u toj pratnji nije Anicu primetio, a ona se stidela osloviti ga. I ko mu mogao to u onoj zabuni zameriti; osobito Anica je bila još dete kad je Vasa kuću ostavio. Kod Anice klice ljubavi pronikle su još u detinjstvu naspram Vase. Iz sa žaljenja izrasla je ljubav. Ona je Vasu iz srca ljubila, kao što tek može biti.
Posle smrti čika Ignjine Anica mora u službu. Čuje da je Vasa u Budimu. Ide i ona u Budim, u službu. Lako joj bilo naći. Visoka, krasnog stasa plavojka, belo lice, azurske plave oči, zlatna kosa, umiljate rumene usne, sve je samo preporučivalo. A i vredna je bila. Kad dobi službu, u nedelju šeta se, gledi na soldate hoće li Vasu ugledati.
Vasa u galami protiskuje, ali već iz daleka oko draganino primeti dragog. Da, Vasa je njoj dragi; među suzama je ona njega svojoj duši, svom srcu pridenula. Pozna ga, pritrči k njemu. On je tek onda poznade kad mu se iskazala. Ali se Vasa onda još sa Matildom ponosito šetaše, na pozdrav tek hladnokrvno otpozdravi, metnuv joj ruku na glavu, pa sa: "Anice, šta radiš?" dalje ode. Matilda je mrko pogledi i pita Vasu ko je. On kaže da je služavka i kod oca othranjena, i sa tim bi kraj. Vasa, ne da je prezire, no nije mu na pamet palo da je Anica svoju negdašnju srdačnost u ljubav pretvorila. Anici je opet žao što je Vasa tako hladno predusreo. Gledi dugo za njima a oči joj se vlaže.
Kad god bi ga na sokaku videla gde na konju jezdi, uvek bi stala i na njega gledala, i, ako bi je primetio, klanjala bi se. U kasarnu nije htela ići; stidela se, i toliko većma što se on od nje klonio. Nije znao Vasa kakav biser ljubavi i odanosti u njoj leži!
No nije dugo trajalo, i puče glas o Vasinoj nesreći. Čula je i sirota Anica. Njena ljubav nađe sebi puta i preko tamničara k sužniku, robijašu. Vasa je pravi robijaš. Čami sa ostalim nesrećnicima u "kazamatu", plesnivom robijaškom lagumu. Kakav je žalostan robijaški život! Tamo oko "Beogradske Kapije", tamo su ti lagumi. Pa kakvi su ti lagumi? Mračne jametine, vlažne; kroz gvozdene rešetke svetlost prodire tamo. Pa zmije, gušteri i jakrepovi! Krevet mu je vlažna slama. Vidiš robijaše kako gmižu; žuta, zelena, podbuhla lica; oči tamne, ugašene; na nogama vuku im se ropski lanci.
Tako sad Vasa, živostan mladić od dvadeset godina, izvlači se iz "kazamata"; na njemu robijaško ruvo od debela sukna, strašan sindžir na nogama, a on još ponosito, jogunasto glavu gore drži. I stricu je njegova nesreća veliki udar zadala. On u opštem poštovanju, a sinovac mu sindžir nosi, pa još zašto, zbog velikog zločina. I sam nije na čisto je li doista kriv, jer je učin jako zapleten. U toliko veća žalost, a sramotu teško je skinuti.
Ja sam onda išao u male latinske škole. Čuo sam za njegovu nesreću: ma je kriv ma nije, meni je bilo žao. Robijaši morali su grube poslove izvršivati. Vidim jedared robijaša prate dva soldata, on u sredi, putunja na leđi, ide na česmu da vodu grabi. Kad napuni putunju, a oni opet natrag. Ja stanem pred njega i ponudim mu desetak što sam preskrbio.[1] "Na, braca Vaso, uzmi! Ja sam tvoj bratac Vojko." Pogleda me oštro, poljubi novac, i tek mi reče "Budi dobar", pa dalje. Soldati dopuštaju robijašu milostinju davati.
"Budi dobar", iz usta jednog robijaša koji je zbog zločina na dvanaest godina osuđen - strašno štogod! Nikad te reči zaboraviti neću. Nisam verovao da je on takvo zlo učinio.
Deca su mi u školi prebacivala da imam roda robijaša ; ja sam ga iz petnih žila branio, niti sam ga se onda, niti posle ikada postideo. Svecem robijaši pušteni su da idu u crkvu; dođu u pratnji u crkvu, tu je i Vasa. Stoji u sindžiru upravo kao ukopan, visok, tanak; sitnih obraza, tanki mali brčići, crni kao zift, crna kosa, lice bledo, oči mrke, ali oštre da te preseku, ruke prekrštene. I sad kanda mi je pred očima. Očiju nisam sa njega skidao. Kad je kraj službi, u porti stanu robijaši u red, pa im dele milostinju. Kad ko pruži milostinju, on rukom ruku odbije i darodavca mrko pogledi. Već ga posle znali, pa niko mu nije ni pružao. Samo bi od mene primio; ali mu ja nisam u crkvi davao, nego na sokaku, gde nas niko ne vidi. No i stric mu slao svakog sveca i kolača i novaca, i to samo svecem; inače nije bilo dozvoljeno.
Tamničar je strog čovek, ali Anica upozna se sa tamničarevom ćerkom. Od svoje male plate, i što je još kod kuće skuckala, daruje"tamničara, i on je pusti Vasi na razgovor, i da mu preda potajno donesene mu đakonije i koju paru. Sad tek trezni se Vasa. Uviđa kakvo je blago imao, i kakvo sad ima u Anici. Sam se na sebe jedi što tako docne poznade skroz Anicu.
Jedared na samo ispriča joj svu svoju patnju, a ona opet svoju žalost i tugu. Kaže mu da joj teško palo što nije hteo s njom ni da se razgovara, da je ona njega još kad je bio kod kuće volela. Vasa je sasvim tronut, sedi na krevetnoj slami, Anica do njega. Uhvati joj desnom desnu ruku i zaklinje joj se živim Bogom da će je uzeti ako se jedared iz ropstva oslobodi. Ropska zakletva, u tamnici mnogo važi. Anica se opet njemu zakune da ga nikad neće ostaviti, ma šta od nje i njega bilo. Tako je Vasa sve izgubio, ali dobio je Anicu, vernu drugu, najboljeg prijatelja. Ona mu je bila sve.
Tamo gde je Vasa bio u tamnici, u okolini je divan predeo; ali i taj divan predeo pokraj tih tamnica postaje smutan. Tako jednog decembarskog dana šećem se onud ne bih li slučajem Vasa iz tamnice izišao, da mu dam koju paru. Pada sneg, čavke, vrane, te tamničarske tice, nad glavom grakću. Sve mutno. Padaju mi na um žalosne misli. Nedaleko je odavde pijaca Sv. Đorđa, gde je Matije kralja, brata Sibinjanin-Janka, sin Vladislav pogubljen što je u Beogradu grofa Cilskog Ulrika, zeta Đurđa Brankovića, ubio s družinom. Tu su pogubljeni još mnogi drugi, sve za slobodu, kao hedervarski Kont[2] od kralja Žigmunda.
Vratim se opet, ali vrata se tamnice ne otvaraju. Smućen vratim se kući, i uz put dam paru slepoj prosjakinji, za oslobođenje Vasino, i s tim mi srcu odlaknulo.
Objašnjenja[uredi]
[1] - Preskrbiti, uštedeti.
[2] - V. Kont, pesmu od mađarskog pesnika Garajija, u poznatom prevodu Zmaja Jovana Jovanovića.