Васа Решпект/XI
XI
Чика Игња нагло је умро, као што рeкох, без тестамента. Газдарици су нешто исплатили, а и Аници очи замазали. Све имање су му продали и новац метнули у сиротињску касу.
Кад је Васа постао хусар, нико га тако није жалио као Аница. Увек је о њему распитивала. Кад је Васа споменутог Преображења овде био, заборавио је за Аницу, није о њој распитивао. А она, сирота, дошла је крадом амо у кујну, па кроз прозор Васу гледи, а сузе брише. Кад је Васа напоље изишао, у тој пратњи није Аницу приметио, а она се стидела ословити га. И ко му могао то у оној забуни замерити; особито Аница је била још дете кад је Васа кућу оставио. Код Анице клице љубави проникле су још у детињству наспрам Васе. Из са жаљења израсла је љубав. Она је Васу из срца љубила, као што тек може бити.
После смрти чика Игњине Аница мора у службу. Чује да је Васа у Будиму. Иде и она у Будим, у службу. Лако јој било наћи. Висока, красног стаса плавојка, бело лице, азурске плаве очи, златна коса, умиљате румене усне, све је само препоручивало. А и вредна је била. Кад доби службу, у недељу шета се, гледи на солдате хоће ли Васу угледати.
Васа у галами протискује, али већ из далека око драганино примети драгог. Да, Васа је њој драги; међу сузама је она њега својој души, свом срцу приденула. Позна га, притрчи к њему. Он је тек онда познаде кад му се исказала. Али се Васа онда још са Матилдом поносито шеташе, на поздрав тек хладнокрвно отпоздрави, метнув јој руку на главу, па са: "Анице, шта радиш?" даље оде. Матилда је мрко погледи и пита Васу ко је. Он каже да је служавка и код оца отхрањена, и са тим би крај. Васа, не да је презире, но није му на памет пало да је Аница своју негдашњу срдачност у љубав претворила. Аници је опет жао што је Васа тако хладно предусрео. Гледи дуго за њима а очи јој се влаже.
Кад год би га на сокаку видела где на коњу језди, увек би стала и на њега гледала, и, ако би је приметио, клањала би се. У касарну није хтела ићи; стидела се, и толико већма што се он од ње клонио. Није знао Васа какав бисер љубави и оданости у њој лежи!
Но није дуго трајало, и пуче глас о Васиној несрећи. Чула је и сирота Аница. Њена љубав нађе себи пута и преко тамничара к сужнику, робијашу. Васа је прави робијаш. Чами са осталим несрећницима у "казамату", плеснивом робијашком лагуму. Какав је жалостан робијашки живот! Тамо око "Београдске Капије", тамо су ти лагуми. Па какви су ти лагуми? Мрачне јаметине, влажне; кроз гвоздене решетке светлост продире тамо. Па змије, гуштери и јакрепови! Кревет му је влажна слама. Видиш робијаше како гмижу; жута, зелена, подбухла лица; очи тамне, угашене; на ногама вуку им се ропски ланци.
Тако сад Васа, живостан младић од двадесет година, извлачи се из "казамата"; на њему робијашко руво од дебела сукна, страшан синџир на ногама, а он још поносито, јогунасто главу горе држи. И стрицу је његова несрећа велики удар задала. Он у општем поштовању, а синовац му синџир носи, па још зашто, због великог злочина. И сам није на чисто је ли доиста крив, јер је учин јако заплетен. У толико већа жалост, а срамоту тешко је скинути.
Ја сам онда ишао у мале латинске школе. Чуо сам за његову несрећу: ма је крив ма није, мени је било жао. Робијаши морали су грубе послове извршивати. Видим једаред робијаша прате два солдата, он у среди, путуња на леђи, иде на чесму да воду граби. Кад напуни путуњу, а они опет натраг. Ја станем пред њега и понудим му десетак што сам прескрбио.[1] "На, браца Васо, узми! Ја сам твој братац Војко." Погледа ме оштро, пољуби новац, и тек ми рече "Буди добар", па даље. Солдати допуштају робијашу милостињу давати.
"Буди добар", из уста једног робијаша који је због злочина на дванаест година осуђен - страшно штогод! Никад те речи заборавити нећу. Нисам веровао да је он такво зло учинио.
Деца су ми у школи пребацивала да имам рода робијаша ; ја сам га из петних жила бранио, нити сам га се онда, нити после икада постидео. Свецем робијаши пуштени су да иду у цркву; дођу у пратњи у цркву, ту је и Васа. Стоји у синџиру управо као укопан, висок, танак; ситних образа, танки мали брчићи, црни као зифт, црна коса, лице бледо, очи мрке, али оштре да те пресеку, руке прекрштене. И сад канда ми је пред очима. Очију нисам са њега скидао. Кад је крај служби, у порти стану робијаши у ред, па им деле милостињу. Кад ко пружи милостињу, он руком руку одбије и дародавца мрко погледи. Већ га после знали, па нико му није ни пружао. Само би од мене примио; али му ја нисам у цркви давао, него на сокаку, где нас нико не види. Но и стриц му слао сваког свеца и колача и новаца, и то само свецем; иначе није било дозвољено.
Тамничар је строг човек, али Аница упозна се са тамничаревом ћерком. Од своје мале плате, и што је још код куће скуцкала, дарује"тамничара, и он је пусти Васи на разговор, и да му преда потајно донесене му ђаконије и коју пару. Сад тек трезни се Васа. Увиђа какво је благо имао, и какво сад има у Аници. Сам се на себе једи што тако доцне познаде скроз Аницу.
Једаред на само исприча јој сву своју патњу, а она опет своју жалост и тугу. Каже му да јој тешко пало што није хтео с њом ни да се разговара, да је она њега још кад је био код куће волела. Васа је сасвим тронут, седи на креветној слами, Аница до њега. Ухвати јој десном десну руку и заклиње јој се живим Богом да ће је узети ако се једаред из ропства ослободи. Ропска заклетва, у тамници много важи. Аница се опет њему закуне да га никад неће оставити, ма шта од ње и њега било. Тако је Васа све изгубио, али добио је Аницу, верну другу, најбољег пријатеља. Она му је била све.
Тамо где је Васа био у тамници, у околини је диван предео; али и тај диван предео покрај тих тамница постаје смутан. Тако једног децембарског дана шећем се онуд не бих ли случајем Васа из тамнице изишао, да му дам коју пару. Пада снег, чавке, вране, те тамничарске тице, над главом гракћу. Све мутно. Падају ми на ум жалосне мисли. Недалеко је одавде пијаца Св. Ђорђа, где је Матије краља, брата Сибињанин-Јанка, син Владислав погубљен што је у Београду грофа Цилског Улрика, зета Ђурђа Бранковића, убио с дружином. Ту су погубљени још многи други, све за слободу, као хедерварски Конт[2] од краља Жигмунда.
Вратим се опет, али врата се тамнице не отварају. Смућен вратим се кући, и уз пут дам пару слепој просјакињи, за ослобођење Васино, и с тим ми срцу одлакнуло.
Објашњења
[уреди][1] - Прескрбити, уштедети.
[2] - В. Конт, песму од мађарског песника Гарајија, у познатом преводу Змаја Јована Јовановића.